Viktor Lazić: Najbolje stvari u životu nikada se ne planiraju

Kaže to u intervjuu za "Glas Srpske" Viktor Lazić, putopisac, diplomirani pravnik i doktorant kineskog prava, prevodilac, turistički vodič, ambasador Srpskog bibliofilskog društva, filatelista, književnik i avanturista… Ovaj mladić je na putovanjima po svijetu proveo gotovo devet godina, napisao je o tome nekoliko knjiga, a iduće godine zajedno sa članovima svoje porodice trebalo bi da za širu javnost otvori Muzej knjiga i putovanja i biblioteku u Beogradu.

- Na svojim putovanjima sam uvek promovisao srpsku kulturu, koliko je god to bilo moguće. Sa putovanja sam isključivo donosio materijal za Muzej i biblioteku - istakao je Lazić.

*GLAS: Na putovanjima po svijetu proveli ste godine, obišli desetine zemalja na četiri kontinenta. Odakle volja i želja?

LAZIĆ: Sada je to već više od 70 zemalja i skoro devet godina na putovanjima. Sva putovanja su zapravo pokušaj da se barem delimično zasiti ogromna duhovna glad koju osećam, a koja zapravo samo raste sa svakim novim saznanjem, svakim novim putovanjem. Tek kada obiđemo deo sveta, kada zaplivamo okeanom znanja, shvatamo koliko je neotkrivenog pred nama, kao i koliko je za nas lično, ali i za naš narod, važno da se vidici stalno šire. Cilj je, svakako, da se obiđe i upozna što više, kao i da se pokaže da i naš, srpski narod, uz sve prepreke koje su nam postavljene, može da izrodi i najveće putnike i putopisce. Poduhvat koji sam ostvario bio bi neuporedivo lakši da sam putovao (i pisao) sa bilo kojim drugim pasošem. Imao sam prilike da uzmem državljanstvo Velike Britanije, ali to nisam želeo. Na svojim putovanjima sam uvek promovisao srpsku kulturu, koliko je god to bilo moguće. Zato što sam osećao da je to važno, i da moja malenkost u tom projektu nije od primarnog značaja, nisam teško doživljavao prepreke koje su se preda mnom nalazile. Ja bih sada mogao da opisujem strahote zatvora u Južnoj Osetiji, u kome sam se našao greškom, pod suludim optužbama. Ali, šta su te muke u odnosu na muke, na kraju krajeva, moje porodice? Zato izbegavam da ističem probleme koje sam imao, a kojih je bilo mnogo. Međutim, mnogo je važnije ono što je učinjeno na tom putovanju: glas o srpskom narodu i našoj kulturi koji se tokom tih projekata proširio i u neke, nama veoma udaljene, delove sveta; putopise u kojima se nepoznato približava našem narodu, pokušaj da se ceo svet dovede i u kuće onih koji nikada nisu kročili dalje od svog atara.

*GLAS: Koje Vam je putovanje, iz današnje perspektive bilo najuzbudljivije, a koje najteže?

LAZIĆ: Prošao sam i doživeo mnogo toga. Svakako da će u mom sećanju zlatnim slovima ostati ispisana poseta ostrvu Sumatra u Indoneziji, kada sam imao prilike da se družim sa piratima, da ulazim u kratere vulkana, pa i da bežim sa sopstvenog venčanja u plemenu nekadašnjih ljudoždera... Tibetanski običaj da svoje mrtve seku na delove i zatim dozivaju ptice da telo pokojnika raznesu pred okupljenom rodbinom, zasigurno je jedan od upečatljivijih doživljaja. Ali, to je samo nekoliko detalja iz čitave riznice života, čije sam bisere viđao rasute po celoj planeti. A ti biseri su i beli i crni; i kada su sasvim loši, ipak su biseri, nose u sebi vrednosti postojanja. Bio sam iznenađen srpskom crkvom u pustinji Australije, koja je, zbog temperatura koje dostižu i pedeseti podelak, zakopana pod zemlju. Bio sam i u Bajkanuru, Kosmodrumu u Kazahstanu odakle je Jurij Gagarin prvi put poleteo u kosmos, a koji se i danas koristi. Na Tajlandu sam posetio grad majmuna, u kome majmuni i ljudi žive zajedno, kao i grad u kome ima više krokodila nego ljudi (sto hiljada krokodila na najvećoj farmi ovih životinja na svetu, naspram 75.000 ljudi koji žive u tom gradu).

*GLAS: Da li ste poželjeli da na nekom od mjesta koje ste obišli ostanete da živite?

LAZIĆ: Ne. Mislim da je dovoljno naših ljudi otišlo da živi van naše zemlje. Ako svi mi, kojima se pruži šansa, nastavimo da živimo negde daleko, obogatićemo druge zemlje i narode, a naša predivna zemlja će ostati pusta i prazna. Takođe, ja sam književnik. Za jednog pisca je od najveće važnosti da živi u svom jeziku, da bude jedno biće sa maticom iz koje je potekao.

*GLAS: Šta ste sve donijeli sa tih putovanja?

LAZIĆ: Sa putovanja sam isključivo donosio materijal za Muzej i biblioteku. Često sam bacao svoju odeću i sve što imam sa sobom, ne bih li u Srbiju doneo samo što više stvari za taj važan projekat. Tako sam donio neke od neobičnih eksponata za Muzej: magijske knjige pisane rukom, sa crtežima, iz raznih plemena, na palminom lišću, sa koricama od kostiju... Tu su i knjige na štapićima bambusa, tzv. bustrafedon, koje se čitaju cik-cak, štapić po štapić, zatim knjige od pirinča, koje se mogu pojesti u slučaju gladi, knjige napravljene od slonovog izmeta... Tu su i razne umetničke figure i maske iz raznih delova sveta i mnogi neobični predmeti. Formirali smo i velike kolekcije filatelije i numizmatike. Naravno, to je sve samo jedna strana Muzeja koji pravimo, druga strana je vezana za našu istoriju i kulturu.

*GLAS: Dokle se stiglo sa osnivanjem Muzeja knjige putovanja?

LAZIĆ: Uz Muzej knjige i putovanja je stvorena i velika biblioteka. Moja porodica sa očeve strane se već više od 200 godina bavi kulturom i sakupljanjem knjiga. Moj pradeda Luka Lazić još je 1929. godine dobio zlatnu medalju za kulturne zasluge koju mu je uručio lično kralj Aleksandar Prvi Karađorđević. Ja sam sa samo devet godina preuzeo porodičnu tradiciju, koja treba da bude krunisana ovom institucijom, za koju se nadamo da će prerasti u jedan od stubova srpske kulture. Pre skoro godinu smo se i zvanično registrovali kao Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju "Adligat". U Muzeju prikazujemo razvoj knjige, njene pojavne oblike i mogućnosti, a planiramo i otvaranje Muzeja srpske književnosti. Naš glavni cilj se može sažeti u prostu sintagmu: da zaštitimo i promovišemo srpsku kulturu, a da kulture drugih naroda istovremeno dovedemo u Srbiju. Za svoj rad smo već dobili podršku vodećih srpskih institucija, počev od Narodne biblioteke Srbije, zatim Udruženja književnika Srbije, Srpskog bibliofilskog društva, Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Udruženja naučnih i stručnih vodiča Srbije, Biblioteke "Milutin Bojić" iz Beograda itd. Među našim članovima osnivačima nalaze se ljudi iz vrha srpske kulture i umetnosti, kao što su Ljubivoje Ršumović, Matija Bećković, Dragoslav Mihajlović, Srba Ignjatović, Andrej Fajgelj, Sima Avramović i mnogi drugi. Trenutno pripremamo postavku i radimo na prikupljanju materijala i sređivanju fonda. Otvaranje za širu javnost očekujemo sledeće godine. Želeli bismo da pozovemo sve ljude dobre volje da nam se pridruže u stvaranju ove institucije. Pre svega nam znače donacije knjiga i predmeta koji mogu biti zanimljivi. One knjige koje nama nisu potrebne, sa Udruženjem književnika Srbije prosleđujemo drugim srpskim bibliotekama koje često i više decenija nisu bile u prilici da obnove svoj fond.

*GLAS: Kada će sljedeće putovanje?

LAZIĆ: Putovanja nikada ne planiram; ona se jednostavno dogode. Tako je moje poslednje putovanje, suprotno mojim planovima, opet vodilo ka Rusiji; bio sam gost ruskog ministarstva kulture na važnom festivalu slovenske pismenosti i kulture u gradu Tveru. Želeo bih da se otisnem ka Africi ili Južnoj Americi, ali videćemo. Najbolje stvari u životu nikada se ne planiraju.

*GLAS: Da li je u planu neka nova knjiga?

LAZIĆ: Dve nove knjige će izaći uskoro u izdanju "Lagune". Jedna je knjiga o mom putovanju po Kavkazu (Gruzija, Azerbejdžan, Jermenija) i Iraku, u kojoj opisujem i svoje zatvoreništvo u Južnoj Osetiji, zatim posetu Kurdima u Turskoj itd, a druga knjiga će biti o zemljama istočne Evrope, u kojoj opisujem putovanje Ukrajinom (sa posetom Černobilju), Moldavijom, Rumunijom, Bugarskom, Albanijom, Belorusijom.

*GLAS: Čime se trenutno bavite?

LAZIĆ: Upravo gradimo novi objekat za Biblioteku i Muzej, pa sam time trenutno preokupiran. Takođe priprem novu knjigu, a na sajtu "kolumnista.com" objavljujem seriju tekstova "Zemlja koje nema" o nepriznatim zemljama ili problematičnim provincijama širom sveta; naravno, krenuo sam sa Kosova. Kao advokat radim na postupcima restitucije - vraćanja imovine ljudima koju su oduzele komunističke vlasti.

Najveća ljubav

*GLAS: Vi ste putopisac, diplomirani pravnik i doktorant kineskog prava, prevodilac, filatelista… Šta je Vaša najveća ljubav?

LAZIĆ: Veoma je teško izabrati jednu najveću ljubav od ovoga što ste pobrojali. Svakako su književnost (samim tim i knjige) i putovanja, upoznavanje naše planete najvažnije moje preokupacije. Iz te dve osnove proističu sva moja druga interesovanja.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.