Tihomir Stanić, za „Glas Srpske“: Dao sam svoje glumačko biće u službu Andrićeve literature

Rekao je ovo za “Glas Srpske” Tihomir Stanić, glumac i producent, čija se nova serija “Nobelovac” u kojoj tumači lik Ive Andrića, slavnog književnika i srpskog nobelovca, trenutno prikazuje na kanalu RTS, objašnjavajući kako je došlo do njegove saradnje sa scenaristima Ivanom Velisavljevićem i Vladimirom Roganovićem i kako se početna ideja uz dodatnu pomoć scenaristkinje Jelene Mijović, nakon sedam godina pretvorila u seriju, koja je podigla mnogo medijske prašine nakon premijere. Jedna od legendi domaćeg glumišta kaže da veliku zahvalnost duguje RTS-u i kompletnoj ekipi iza i ispred kamere, koja je pokazala veliki profesionalizam i još veći entuzijazam na ovom projektu.

- Mislim da smo imali niz srećnih okolnosti da je Radio Televizije Srbije prihvatila taj projekat na moju inicijativu. Oni su pratili sva dešavanja tokom projekta, finansije su stizale u rokovima, ugovori po dogovorima i zaista sam im zahvalan na tome. Mi smo bili izvršna produkcija pod imenom “Tihomir Stanić produkcija” i ovo je na neki način naš prvi veliki projekat. Što se tiče ekipe filmskih radnika, mnoge sam sretao na drugim projektima, ali nekako u ovom projektu kao da su  pokazivali još neki dodatni entuzijazam i kao da su imali svest da je veoma bitno i važno napokon raditi ovakvu seriju - rekao je Stanić.

GLAS: Na neki način lik Ive Andrića je postao jedna vrsta glumačkog simbola Vaše karijere, jer ste na mnogo načina vezani za život i karijeru našeg nobelovca?

STANIĆ: Ja sam još od 2001. godine počeo da govorim “Na Drini ćuprija” na pozorišnoj sceni, a od 1991. godine u raznim medijama što u pozorištu, što na filmu, što u TV serijama pojavljujem se u liku Ive Andrića. Nekad kao pojava kao što je to bio slučaj sa filmom “Lajanje na zvezde” i filmom “Žućko”, a ponekad sam igrao u velikim ulogama kao što je TV drama “Znakovi” i TV drama “Proleće na poslednjem jezeru”. Što se tiče pozorišta tu sam igrao u “Razgovori sa Gojom” u režiji Petra Zeca, igravši sa Petrom Kraljem, to je bilo 17. aprila 1991. godine, a pre dve-tri godine igrao sam u predstavi “Jelena, žena koje nema” u režiji Ivane Žigon. Meni je zaista Andrić blizak i kao ličnost i kao pisac. Rekoh da još od 2001. godine govorim “Na Drini ćuprija” i posle toliko godina na neki način sam usvojio tu prozu i te rečenice kao da su moje. To mi je mnogo pomoglo. Nekako sam srećan što u tom kazivanju služim kao jedan dobar provodnik između velike literature i slušalaca. Jednostavno, dajem svoje glumačko biće, tehniku, emociju, zanat i sve u službu jedne velike literature.

GLAS: O Andriću se mnogo govorilo i spekulisalo, kako za vrijeme njegovog života tako i nakon njega. Za piščev život vezane su raznorazne tajne, misterije, intrige, izgubljene ljubavi, političke etikete,  izdajstva od strane prijatelja i još mnogo toga. Ko je po Vama bio Andrić i koliko je bilo teško izabrati ugao iz kojeg ste prišli njemu kao glumačkom karakteru?

STANIĆ: Mi smo taj stav o njemu iskazali u seriji, što će publika primetiti ukoliko pogleda sve epizode i saznati naše mišljenje. Zanimljivo je da kažem da sam na poslednjoj klapi, kada smo slavili poslednji dan snimanja, poklonio celoj ekipi knjigu od Žanete Đukić Perišić “Ko je bio Ivo Andrić”,  u kojoj se nalazi zbir raznih svedočenja o njemu i tu se primeti da su razni ljudi poneli različite utiske o njemu.

Po meni, Andrić je bio izuzetna tema za klevete, poluistine i moglo bi se reći da su neki ljudi iz književne javnosti osećali neku vrstu zavisti zbog njegovog uspeha i nagrade. Mnogi njegovi savremenici su govorili raznorazne tračeve i poluistine, pokušavajući da bace neku vrstu senke na tu veličanstvenu karijeru. U seriji imamo zanimljivu priču o susretu sa Ćopićem, koji je postradao zbog “Jeretičke priče”, a Andrić mu priča kako je među Geteovim zabeleškama našao rečenicu: “Da li bi se moglo naći sredstvo da se sa belog kararskog mermera odstrane sive fleke”, a onda je kasnije Geteu podignut spomenik u Berlinu baš od tog kararskog mermera. Andrić dalje nastavlja: “Možete li zamisliti koliko sivih fleka ima na tom spomeniku.” Tako da svačiji život, ma kakva god bila blistava karijera, makar se toj osobi kasnije podigao i spomenik, na kraju se ipak uvek nađe neka siva fleka.

GLAS: Igrati Ivu Andrića sigurno je velika odgovornost ujedno i blagodat za svakog dramskog umjetnika. Možda djeluje prejudicirajuće i kao floskula, ali za ovakvu ulogu,  može se reći, da je jedna od uloga života. Nećemo Vas pitati o tremi, ali jedna vrsta odgovornosti svakako je postojala bez obzira na ogromno iskustvo?

STANIĆ: Nije u pitanju samo odgovornost, nego i radost, jer sam celu seriju i ovaj poduhvat shvatio i doživeo kao obavezu. Takoreći, rođen sam u školi i živeo sam u školi i biblioteka mi je bila dostupna, tako da sam celo detinjstvo i te dečačke dane provodio čitajući, jer mi je to bila ogromna strast, ali zaista! Recimo, kada bismo na časovima fizičkog igrali fudbal ja bih uglavnom bio sudija između dve ekipe, ali pošto smo mi takav narod da ne trpimo sudije često bi me izbacili, a onda bih ja sedeo pokraj aut-linije i čitao. Sećam se čak mog oca kako je noću gasio svetlo, a ja sam nastavljao da čitam pod jorganom sa baterijskom lampom. Poznato je da je Andrić 1961. ceo iznos od Nobelove nagrade poklonio bibliotekama u BiH i mogu da kažem da sam jedan od tih koji je uživao plodove njegove odluke, da se unapredi bibliotekarski fond BiH i ja sam jedan od onih koji je dužan koliko god mogu i umem da se odužim tako značajnom čoveku kao što je bio Ivo Andrić

GLAS: Svima je poznato da dugo godina sa velikim uspjehom izvodite monodramu o Andriću i već tu možemo primijetiti koliko zapravo vladate likom i karakterom našeg nobelovca, uz to ste mnogo fizički slični Andriću, što je od velike koristi za Vas kao glumca. Sa druge strane, koliko je bilo teško okupiti ostatak ansambla koji se može nositi sa jednim tako velikim karakterom poput našeg nobelovca?

STANIĆ: Mnogo mi je pomogao reditelj Marko Misirača sa kojim dugo sarađujem skoro dve decenije na raznim poljima, između ostalog zajedno predajemo na Akademiji umetnosti u Beogradu, gde upravo držimo klasu treće godine glume. Marko je čovek koji poznaje maltene sve glumce u regionu kao i ja, jer sam igrao sa mnogima, a većinu glumaca koji igraju u seriji poznajem od njihovih samih početaka. Sigurno ima petnaestak ljudi koje sam pripremao za glumu. I da, imamo mnogo studenata glume koji igraju u seriji. Najviše smo se vodili tom idejom da recimo lik Vladimira Čerina iz Splita, poznatog revolucionara igra Splićanin, zatim likovi poput mladog Andrića i mladog Krleže da igraju glumci iz Zagreba. Tako smo našli sjajnog Igora Jurinića koji tumači mladog Andrića, a Đilasa i Zogovića igraju glumci iz Crne Gore. U svemu tome ima čudnih i lepih koincidencija. Ja sam Miši Obradoviću ponudio dosta ranije ulogu Đilasa, on je rekao: “Da li je ovo moguće pa ja već godinu dana istražujem sve što ima veze sa Đilasom”. Ja to nisam znao, ali kao da sam znao. Kada sam Peđi Novakoviću ponudio ulogu Radovana Zogovića, on mi je odmah izdeklamovao jednu Zogovićevu pesmu koju zna napamet. Glumac Novaković ima trideset godina, a mnogi njegovi vršnjaci nisu ni čuli za Zogovića. Čudne su koincidencije u toj samoj podeli, mislim da je naš kasting jedna od tih dobitnih špilova i karata koje smo imali u igri. Zanimljivo će biti u trećoj i u petoj epizodi gde možete da vidite kad se pojavljuje Josip Broz Tito, ta sličnost glumca i način na koji smo ga snimili, mislim na Ivana Samogora iz Slovenije, slika je stvarno frapantna.

GLAS: Mnogo je pohvala upravno na račun glumačke ekipe, koja je vjerno oživjela ljude iz stvarnog života.

STANIĆ: Istraživajući našli smo neku vrstu sličnosti između glumaca i likova, ne samo fizičke nego i u karakteru. U našoj seriji veliku ulogu igra Rodoljub Čolaković koji je u tom vremenu, kada se radnja dešava, inače jedan od boljih Andrićevih prijatelja. Ulogu  Čolakovića igra Vladan Gajović koji je privatno jedan od mojih najboljih prijatelja i onda se ta bliskost oseti. U kastingu smo pronašli mnogo skrivenih činjenica koje su potpomogle. Glumica Aleksandra Plesković igra Isidoru Sekulić koja je bila veliki autoritet Andriću, to je glumica koja je bila na mom prijemnom ispitu, koja je u tom periodu bila treća godina glume i tada sam je sreo na hodniku. Ona je inače starija sestra mog prijatelja Mihajla Pleskovića Badže koji je preminuo pre nekoliko godina. Hoću da kažem da je ona i dan-danas ostala moj ogroman autoritet, tako da se mnogo toga što imamo u privatnim odnosima prelilo u odnose koji imaju likovi u seriji. Zaista, taj kasting je rađen dugo. Glumica Selma Alispahić igra Milicu Babić i neverovatno liče,  pored toga što je izuzetna glumica, obrazovana, metodična i ima velika iskustva, jer je igrala i u Engleskoj. To sve govori da smo se veoma dobro razumeli na setu. Izbor glumaca je posao koji je trajao godinu i po dana i pažljivo smo slagali te kockice.

GLAS: Serija je snimljena u Beogradu, Herceg Novom, Sarajevu, Splitu. Filmski kadrovi su na autentičnim lokacijama koje su vrlo značajne za život i rad našeg srpskog pisca.  Šta će pasionirani ljubitelji Andrićevog lika i djela saznati u ovoj seriji, a što nisu mogli saznati ranije kroz njegove knjige i brojne studije njegovog života i karijere?

STANIĆ: U nekim fazama kada smo radili na tom scenariju, moram da priznam, ponekad sam imao sumnje pa često pomislim u sebi - bože, ovo što mi otkrivamo, svi znaju, a onda sam u razgovoru sa stručnjacima i ljudima koji su život posvetili Andrićevom delu zapravo saznao da to zna dve-tri hiljade ljudi. Čovek baveći se nečijom biografijom i životom zaboravi da je to što on zna posledica višegodišnjeg rada i onda pomisli - pa da, ovo je opšte poznato. Iskreno, ne znam da li ćemo otkriti nove stvari i za koga su to nove stvari, nekima sigurno nisu, ali ono u što sam siguran jeste to da ćemo otvoriti temu i skrenuti ponovo pažnju javnosti, kao što je Nobelova nagrada skrenula i usmerila reflektore na Andrića koji je već bio skoro zaboravljen pisac čak i osporavan od savremenika. Mislim da će serija inspirisati bar neke ljude da ponovo istražuju i da ponovo otkrivaju lik i delo našeg pisca. U seriji smo pokušavali da nađemo motive za neke njegove poznate odluke i postupke i način kako je došao do određenih odluka. Uzgred, na samom kraju serije, u poslednjoj epizodi i poslednjim scenama, možda smo demantovali ono što smo tvrdili tokom svih osam epizoda.

GLAS: Radite i novu sezonu rimejka “Kamiondžije”, serije koja je odlično primljena od publike, kao jedna od rijetkih kvalitetnih komedija na domaćem tržištu. Kako se stiglo do pozicije da je kultura koja je dala jednog Nušića ili Kovačevića, nekako protjerala komediju kao žanr na marginu i kome to smeta humor u umjetnosti?

STANIĆ: Imate kod Umberta Eka, koji kaže, kako komedija može da bude opasna po sistem. Ljudi to prepoznaju i smeju se autoritetima, a autoriteti se toga plaše i to je očovečenje sopstvene ličnosti, a ne stvaranja kulta. Komedija jeste jedna plemenita pojava, naravno sve ima svoje sive fleke što kaže Andrić i to se  može pretvoriti u banalno zasmejavanje publike. Komedija je plemenita grana naše umetnosti, meni je posebno drago što smo u tome uspeli, iako je to bio veliki rizik posle Miodraga Petrovića Čkalje i Pavla Vuisića, mada je ovo druga priča, ipak mi uvažavamo u našem scenariju i igri, veličinu i značaj te inicijalne serije. Očigledno smo Nenad Jezdić i ja, zatim reditelj Filip Čolović i kompletna produkcija, slobodno mogu da kažem, uspeli da u ovom vremenu stvorimo jedan autentični svet koji teži ka dobru, a da smo uspeli najbolji pokazatelj je da smo snimili četvrtu sezonu.

GLAS: Bilo je mnogo skeptika kada ste ušli u taj projekat?

STANIĆ: Serija je u startu bila velika skepsa u javnosti, prema tome skoro da smo bili osuđeni na neuspeh u najavi. Nasuprot tome, Nenad i ja volimo rizik pogotovo u umetnosti, odlučili smo da skočimo hrabro u sve to i na kraju krajeva, ko ne riskira taj ne profitira. Isti je slučaj bio i sa serijom o Andriću, takođe jedan veliki rizik. Što se tiče “Nobelovca”, verujte mi nisam mogao da preptpostavim da će biti ovakav uspeh nakon prve dve epizode, dobili smo jako veliki broj kritika iz celog regiona, kolege i mnogi ljudi do čijeg mi je mišljenja stalo i imaju samo reči hvale za ovo što smo napravili. Ključ uspeha serije “Nobelovac” zapravo u tome da je mnogo pomogla ta satisfakcija da se radi ono u šta se veruje, a mi smo verovali.

GLAS: Znamo da je u našim kulturnim uslovima teško planirati bilo šta, ali gdje Vas još možemo očekivati u narednom periodu i kakve umjetničke planove imate još sakrivene u rukavu?

STANIĆ : Uskoro se pojavljujem u ulozi Branislav Nušića, to mi je lično zanimljivo što je to još jedan od pisaca u nizu koje sam imam prilike da oživim. Između ostalog pored Nušića, igrao sam Dositeja Obradovića, Jovana Steriju Popovića, Savu Mrkalja, Branka Radičevića, Jovana Jovanović Zmaja, Borislava Pekića, zatim Miloša Crnjanskog u TV filmu “Raj” i u predstavi “Miloš, Crnjanski” pozorišta “Madlenijanum”. Raduje me sve što je vezano za pozorište “Teatrijum” koje smo osnovali pre četiri godine i ko god nam se obrati i ko god želi može da gostuje kod nas. Ponosan sam što sam napravio jedan ciklus pod imenom “Prvaci” gde nam se predstavljaju studenti glume sa prve godine iz celog regiona. Radi se o prvacima koji studiraju prvu godinu glume, a jednog dana biće prvaci svojih pozorišta. Učestvovuju studenti iz Banjaluke i jako mi je drago zbog toga. Ulaz je besplatan i studenti dobijaju svoj prvi profesionalni honorar. Pored studenata nastupaju i raznorazne trupe što bi rekli, “ko se prvi javi”. U pripremi za sledeću sezonu je predstava “Čekajući Godoa” u mojoj režiji. Što se tiče snimanja u planu je treća sezona serije “12 reči”,  zatim nove sezone serija “Državni službenik”, “Ubice moga oca”, a tu je i peta sezona u najavi za “Kamiondžije”. Pozorišna publika imaće prilliku da me gleda u nekoliko naslova, recimo u “Ataljeu 212” i “Zvezdara teatru”, predstavu “Bajkovo pozorište” i u “Madlenijanumu”, “Kazanova protiv Don Žuana”, plus moje predstave “Na Drini ćuprija” i “Djetinjarije” koje igram još od 1996. godine. Tako da meni posla ne nedostaje i kad ga nema ja ga sam sebi izmislim zato ne brinem, daj bože zdravlja!

Trilogija

GLAS: Negdje ste pominjali da Andrić neće biti Vaša jedina literarna tema?

STANIĆ: Predao sam RTS-u scenario “Okovani džin” o životu Miloša Crnjanskog, gde ću se isto pojavati u maloj ulozi Ive Andrića.

Nedavno smo počeli raditi na seriji o Meši Selimoviću i namera mi je da snimim trilogiju “Andrić-Crnjanski-Selimović” gde bi se sve istorijske ličnosti iz serije pojavljivale u sledećim serijama u tumačenju istih glumaca, jer je u pitanju isti period. To je moj neki plan i glavni tok onog što bih voleo da uradim.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.