Slađana Zarić, autorka filma o proboju koridora života: Naša djeca od nas moraju čuti sve priče o ratu

Ovim riječima novinarka RTS-a Slađana Zarić odgovara na pitanje šta ju je motivisalo da se upusti u izuzetno zahtjevan posao snimanja igrano-dokumentarnog filma o proboju koridora života, čije snimanje je pod njenom režiserskom palicom počelo polovinom prošlog mjeseca u kasarni Vojske Srbije u Rumi.

- Meni je bilo jako interesantno da sistematizujem sve događaje iz tog perioda, čitala sam i hrvatske izvore, jer se trudim i želim da napravim ne ratni film, već film koji će prikazati i vaš mentalitet i taj period o kojem, verujte, jako malo znamo - kaže Zarićeva u intervjuu za “Glas plus”.

GLAS: Zašto jako malo znamo?

ZARIĆ: Zato što smo o tim dešavanjima i tom periodu informisani dnevnim podacima i zato što nikada, pogotovo u Srbiji, nije napravljena jedna šira analiza onoga što se dešavalo. Nije se niko ozbiljnije zapitao kako to da su Srbiji uvođene sankcije u vreme kada u Posavini imamo trupe regularne Hrvatske vojske, ko je ta zloglasna Azra Bašić koja je ubijala ljude, šta se dešavalo u logorima, itd.

GLAS: U kojoj fazi je snimanje?

ZARIĆ: Završavamo drugu fazu. Prva je bila u Rumi i Sremskoj Mitrovici, a sada završavamo snimanje na Pasuljanskim livadama. U Rumi smo radili priče u vezi sa urbanim celinama i ulične borbe, a Pasuljanske livade su zbog konfiguracije terena mnogo podobniji za snimanje u vezi sa borbama u ruralnim područjima. Nastavićemo snimanje u Vršcu, a to će biti deo koji se odnosi na završni deo operacije, jer taj teren podseća na teren Gornjih i Donjih Koliba i Obodnog kanala. Na Pasuljanskim livadama smo uradili čuvenu bitku na Kostrešu, zatim Cer, pravili smo kišu i bilo je jako zanimljivo. Na vojnom poligonu u Nikincima snimaćemo bojevo gađanje, koje mora da bude u kontrolisanim uslovima, bez obzira na to što se radi manevarskom municijom. I na kraju ćemo snimati scenu forsiranja reke Bosne, a to ćemo raditi na Savi. Plan je da sve završimo do 20. jula, uprkos otežanim uslovima zbog epidemiološke situacije, ali na sreću svi su zdravi.

GLAS: Potom slijedi montaža i postprodukcija i kada možemo očekivati premijeru?

ZARIĆ: Tako je, onda idu montaža i postprodukcija. Ostaće nam da dronom snimimo autentične lokacije, a intervjui sa učesnicima su završeni u decembru i januaru u Banjaluci i Beogradu. Naš plan je da po prvobitnom dogovoru premijera bude na Dan Republike Srpske, 9. januara. To je najprigodniji datum sa najviše simbolike, jer je to bila bitka biti ili ne biti za Republiku Srpsku i bitka koja je zaokružila mogućnost njenog postojanja.

GLAS: U filmu “Ratne priče sa Košara” akcenat ste stavili na običnog vojnika. Da li će isto biti i sa filmom o proboju koridora života?

ZARIĆ: Bitka za proboj koridora mnogo je kompleksnija od bitke na Košarama, koja se odvijala u mnogo manjem rejonu i sa mnogo manjim brojem učesnika. Ovaj film praktično počinje od 3. marta 1992. godine, kada su trupe regularne Hrvatske vojske prešle Savu i počinile zločin u Sijekovcu i drugim mestima, a završava 7. oktobra, kada je oslobođen Brod. U razgovoru sa učesnicima i sa stručnim konsultantom generalom Boškom Kelečevićem birala sam najbitnije trenutke i najbitnije faze i bitke koje su bile presudne za dalje napredovanje i oslobađanje Posavine. U svemu tome ono što će ljudima sigurno biti zanimljivo su one priče za koje zna veliki broj ljudi u Republici Srpskoj, od spajanja jedinica Prvog krajiškog i Istočno-bosanskog korpusa VRS, o tome kako su osvojeni Cer i Kostreš, zašto je u jednom trenutku stala linija fronta itd.

GLAS: Hoćete li uspjeti sve to da prikažete u filmu?

ZARIĆ: Pokušaću sve to vizuelno da predstavim, ali neki moj princip rada je to što su i dramatizacija i sve scene u kojima učestvuju glumci zasnovani na autentičnim svedočenjima ljudi koji su to direktno doživeli, a ne na onome što su čuli ili prepričavali. Čućemo svedočenja pripadnika Prvog krajiškog i Istočno-bosanskog korpusa, a o bici za Cer svedočiće i vojnici iz Republike Srpske Krajine. Nemoguće je spomenuti svakog poginulog, ali ću se truditi da predstavim što veći broj ljudi i njihovo herojstvo.

GLAS: Hoćemo li u filmu čuti čuvene psovke?

ZARIĆ: Naravno, to je jako zanimljiv deo i verujem da će biti jako interesantno ljudima da vide kako su se vojnici Prvog krajiškog i Istočno-bosanskog korpusa prepoznali po sočnim srpskim psovkama. Ovaj film se kroz koprodukciju u kojoj učestvuje RTS, između ostalog radi i za građane Srbije i verujem da će premijerno biti prikazana u prajm-tajmu RTS-a. Zato sam pokušavala da u filmu što više prikažem mentalitet vas sa leve strane Drine i ono što vas je u stvari održalo u tim teškim trenucima, tako da će u filmu biti i tužnih scena, ali biće i smeha.

GLAS: Po čemu će se film razlikovati u odnosu na “Ratne priče sa Košara”?

ZARIĆ: Osnovna forma i naracije i vizuelizacije je generalno ista. Najpreciznije je reći da su ovo ratne priče sa koridora, kao što su ono bile ratne priče sa Košara. Znači, imamo hronologiju događaja, svedoke koji govore o onome što su videli i doživeli i imamo dramatizaciju koja nije fikcija, jer se zasniva na autentičnim svedočenjima. Forma je ista, a razlika je u tome što je ovo mnogo, mnogo kompleksnije i zahtevnije.

GLAS: Zahtjevnije zbog onoga što ste spomenuli, zato što se bitka za koridor vodila u širem rejonu i sa mnogo više učesnika?

ZARIĆ: Da. Ovo je jako teško snimanje, jer osim mnogo više ljudi, imate ozbiljnu pirotehniku, prage, transportere, tenkove i sve to treba uklopiti pod temperaturom koja je proteklih dana bila 40 stepeni, a kada smo se preselili na Pasuljanske livade, tamo je bila magla i prilično hladno. Međutim, mi smo i produkcijski ušli mnogo ozbiljnije u ovaj film, radimo vrhunskim kamerama, tako da je naša ideja da ovaj film postavi neke nove standarde kada je reč o igrano-dokumentarnom filmu.

GLAS: Hoće li film o koridoru naići na podršku publike u Srbiji, onako kao što su “Ratne priče sa Košara” dočekane u Republici Srpskoj?

ZARIĆ: Moram da priznam da bih to jako volela, jer je ideja za film o koridoru nastala na promociji filma o Košarama u Banjaluci, gde sam bila fascinirana i oduševljena.

GLAS: Zašto?

ZARIĆ: Zato što sam smatrala da su Košare neka naša priča, ali moram da priznam da mi se čini da su Banjalučani taj film doživeli srdačnije i emotivnije nego Beograđani, iako je film generalno jako dobro prošao. To je film koji je imao četiri miliona pregleda na “Jutjubu” i koji je sa “Ratnim pričama sa Paštrika” bio najgledaniji na svim televizijama.

GLAS: Šta Vas je opredijelilo da radite filmove o Košarima i Paštriku i evo sada proboju koridora? Zašto ste se odlučili na ovaj igrano-dokumentarni žanr i kako je to u smislu traženja podrške izgledalo od same ideje do realizacije?

ZARIĆ: Kad počnem da radim neki film, ljudi oko mene i ja uradimo jednu vrstu istraživanja javnog mnjenja o tome da li ljudi znaju nešto o nekoj priči. O Košarama se u Srbiji nije znalo gotovo ništa. Postojale su knjige i svedočenja, ali ta svedočenja su uvek bila parcijalna i u smislu “„pričao mi jedan čovek”... Postojao je taj mit o Košarama, ali nisam mogla da shvatim zašto i zbog čega. Zato sam se odlučila na snimanje tog filma. Slično je i sa koridorom. Svi mi parcijalno znamo za neke događaje iz tog perioda, za umiranje beba, za zločine nad srpskim narodom u Posavini, ali ne i šta se sve dešavalo, šta je dovelo do odluke o proboju koridora, zašto je taj koridor toliko bitan... Ima sjajna knjiga generala Novice Simića o proboju koridora, ali knjiga je jedno, a film je nešto sasvim drugo i mnogo kompleksnije, jer morate da pronađete ljudi i uverite ih da svedoče i govore pred kamerama.

GLAS: Prema kome je u stvari usmjereno sve to što radite?

ZARIĆ: Moj stav je da o ratu mora da se priča, zbog naše dece koja moraju da znaju šta se dešavalo i da istoriju uče od nas, a ne od nekih drugih. Većina sagovornika čija svedočenja će biti u filmu je sa priličnom dozom ogorčenja i razočaranosti govorila da njihova deca okreću glavu i ne žele da slušaju ratne priče. Međutim, film o Košarama gledaju pretežno mladi ljudi uzrasta od 20 do 30 godina. Znači, ako mladom čoveku danas priđete na način koji je njemu prihvatljiv i koji on razume, a to je mnogo kadrova, mnogo sagovornika, brza dinamika i ako pričate njemu razumljivim jezikom, to će mu sigurno biti prihvatljivo i interesantno. Dodatna potvrda da hoće je i učešće glumaca koji su njima interesantni i verujem da ćemo uspeti da zabeležimo istoriju i približimo je novim pokoljenjima, a to je u osnovi i posao javnih servisa.

GLAS: Od koga ste dobili podršku i logistiku, jer sve to sigurno i košta?

ZARIĆ: Film je dobio podršku i Vlade Srbije i Vlade Republike Srpske, odnosno radi se u koprodukciji RTS-a, RTRS-a i Ministarstva odbrane Srbije, bez kojeg sigurno ne bih mogla da uradim film. Vojnici su bili sjajni i toliko požrtvovani da im zaista svaka čast.

Scena o Azri Bašić

GLAS: Koju scenu je bilo najteže snimati?

ZARIĆ: Imala sam veliki strah kako ću uraditi scenu sa Azrom Bašić. To ubistvo na kraju je najmanje strašno. Ponižavanje koje su doživeli, igranje na staklu, premlaćivanje, lizanje čizme je nešto za šta nisam znala kako će vojnici prihvatiti, ali to je tako sjajno urađeno da nemam reči. Pri tome je jako značajno reći da sve što je rađeno, čak i dramatizacija i ubistvo koje je ona počinila, rađeno je na osnovu sudskih procesa i svedočenja ljudi u sudskom procesu i u filmu.

Glumci

GLAS: Kakvi su bili glumci, znamo da je jedan od njih i Vuk Kostić, kao i brojni glumci iz Republike Srpske i ima li neka crtica sa seta?

ZARIĆ: Glumci su bili sjajni. Ne znam zaista šta da izdvojim, jer sam izuzetno zadovoljna i vojnicima i glumcima i nadam se samo da će svi ostati zdravi u ovih preostalih desetak dana. Ali snimanje je tako dinamično, jer je svaki dan ispunjen dešavanjima i novim scenama da mi se čini da dvadesetak dana snimanja traje jako, jako dugo.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.