Predrag Miki Manojlović: Nikada neću mlatiti pare na mukama mojih ljudi

Rekao je to u intervjuu za "Glas Srpske" zvijezda balkanske kinematografije Predrag Miki Manojlović, čije su uloge obilježile pozorišni i filmski život. Generacije ga povezuju sa upečatljivim rolama, od serije "Grlom u jagode", preko filma "Otac na službenom putu", pa do novijih ostvarenja kao što je "Besa".

- Nemaran odnos prema kulturi u Srbiji vlada kod većine političara i to je dovelo do toga da se pojedini ljudi osete dovoljno snažnima da se mogu nazvati kulturom samom. Ili da kažu: "Pozorište je to što sam ja" - istakao je Manojlović.

* GLAS: Film "Besa" Srđana Karanovića doživio je veliki uspjeh. Kako ste Vi doživjeli tu priču?

MANOJLOVIĆ: Šalio sam se više puta na račun moje uloge u tom filmu, gde izgovaram veoma malo reči. Bilo mi je vrlo zanimljivo da radim sa rediteljem Srđanom Karanovićem, koji je jedan poseban univerzum. Ne pridajem tome nikakav politički prizvuk, čak sam šalio govoreći: "Albancima je najbolje što sam im ja igrao Albanca, nisu mogli bolje da prođu." Volim taj film, koji je dobro prošao na festivalima i osvajao nagrade.

* GLAS: Novu ulogu dobili ste u filmu čije je snimanje u Makedoniji. O kakvoj priči je riječ?

MANOJLOVIĆ: Igram u filmu "Do balčaka" režisera Stoleta Popova, koji je pisao scenario zajedno sa dramskim piscem Goranom Stefanovskim. Sa Stoletom sam prethodno radio film "Džipsi medžik". Ovo je film koji govori o 1906. godini i vremenu kraja turske imperije na prostoru Makedonije. Snimamo u Bitolju, priča je o raspadu velike imperije i kraju te civilizacije, o korišćenju te situacije da se oslobodi Makedonija i ljudi koji žive u njoj. Film ima veoma zanimljivu priču i tri glavna lika. Jedan lik je žena koja dolazi "Orijent ekspresom" u Makedoniju i zaustavlja se na granici, što je njen cilj. U vozu se upoznaje sa mojim filmskim sinom, a treći lik je komita, koji se kasnije pojavljuje.

* GLAS: Festival "Sterijino pozorje" nedavno je podigao veliku prašinu jer nisu dodijeljene glumačke nagrade. Kako komentarišete taj detalj, ali i parolu "Glumac je mrtav, živeo glumac", što je bio slogan diskusije održane na festivalu?

MANOJLOVIĆ: Na "Sterijinom pozorju" sam bio kao predstavnik Radionice integracije i gledao sam predstavu "Bunar", što sam smatrao svojom obavezom. Došao bih i na festival u Banjaluci da nisam tada bio u Makedoniji. Dan ranije sam bio na dosta zanimljivoj diskusiji pozorišnih kritičara pod motom "Glumac je mrtav, živeo glumac". Ne sviđa mi se naslov, zapravo paralela: "Kralj je mrtav, živeo kralj". Kraljevstava ima i nema, kraljevi umiru i možda nemaju svoje naslednike. Ali glumac nikada nije umro i niti će dok god je živog čoveka na ovoj zemlji. To je neduhovit i netačan način koji želi da kaže da živimo u vremenu kada imamo potrebu za novim glumcem. Svaki ozbiljan glumac, sa velikim zamahom i dubokim zaronom u smisao postojanja na ovom svetu ima sve to što oni misle da nov glumac treba da ima. Tako da ipak ne živimo u vremenu kada imamo potrebu da stvorimo novog glumca. Rođen sam u dobu kada su vladali daroviti glumci. Kao čovek i kao glumac rastao sam i vaspitavan u okruženju gde je glumac morao da bude neko ko je refleks vremenu u kome živi. Naslov okupljanja pozorišnih kritičara na temu "Glumac je mrtav, živeo glumac" smatram promašenim. Na "Sterijinom pozorju" gledao sam samo dve predstave, "Bunar" i jednu slovenačku, tako da ne znam da li je žiri preterao. Svaki žiri radi po nekakvim pravilima. Naknadno objašnjavanje šta je žiri trebalo da radi ili da ne radi je izlišno. I ja sam ranije preživljavao svašta kada sam bio član žirija u vremenu dok je "Sterijino pozorje" zaista bilo ozbiljno i veliko Pozorje, što sada pokušava da bude. Konkurencija je tada bila strahovita i ni blizu tako tanušna kao što je danas. Generalno, naknadno objašnjenje: "Trebalo je ovaj ili onaj glumac da dobije nagradu, a nije", zapravo spada u jednu vrstu nepotrebnog obrazloženja. Ne vidim razlog zašto bilo ko iz žirija tumači svoje odluke.

* GLAS: U centru pažnje na srpskoj pozorišnoj sceni trenutno je zahtjev glumaca za smjenu upravnika "Ateljea 212" Kokana Mladenovića. Kako vi vidite tu situaciju?

MANOJLOVIĆ: Nemaran odnos prema kulturi u Srbiji vlada kod većine političara i to je dovelo do toga da se pojedini ljudi osete dovoljni snažnim da se mogu nazvati kulturom samom. Ili da kažu: "Pozorište je to što sam ja." To je jedan sasvim normalan refleks onoga što je Gradski sekretarijat za kulturu u Beogradu radio poslednje četiri godine. Smišljeno ili nesmišljeno Gradski sekretarijat radio je na uništavanju onih tanušnih kulturnih vrednosti koje imamo u Beogradu.

* GLAS: Posljednjih godina dosta ste sarađivali sa umjetnicima iz Sarajeva. Igrali ste u predstavi "Evropa danas" Miroslava Krleže, u režiji Harisa Pašovića. Šta je sada sa tom saradnjom?

MANOJLOVIĆ: Sa rediteljem Harisom Pašovićem radio sam tri predstave u životu. Prva je bila "Dozivanje ptica", krajnje ozbiljan eksperiment i dokaz da se u institucionalnim teatrima mogu praviti predstave kojih se ne bi postideli ni najhrabriji pozorišni ljudi za koje znamo. Druga predstava je bila "Čekajući Godoa", a onda je došao Godo. Došao je rat i sa tom predstavom se to prekinulo. Predstavu "Evropa danas" sam jako voleo da radim, zato što su Krležini eseji veoma aktuelni i oni su zajedno sa grupom "Lajbah" imali posebno značenje. Žao mi je što to ne igramo, valjda je jako skupo, zato što je zapravo vrsta rok koncerta i nije lako okupiti te ljude. Zato više ne igramo tu predstavu.

* GLAS: Prošle godine podnijeli ste ostavku na mjestu čelnog čovjeka Filmskog centra Srbije. Šta mislite o stanju u srpskoj kinematografiji?

MANOJLOVIĆ: U trenutku povlačenja ne da nisam imao pozitivnu sliku o stanju u srpskoj kinematografiji, nego  krajnje negativnu sliku. Mislim da političari ne umeju da prepoznaju ljude koji rade nešto bez ikakvog ličnog interesa, jer oni to verovatno ne razumeju. Nisu prepoznavali napore koje smo mi ulagali i koje sam i ja ulagao nesebično. Ozbiljan rad u Filmskom centru Srbije nisu shvatali kao potreban i nisu želeli red u kinematografiji. Zakon o kinematografiji je ipak donet posle moje ostavke, što mi je na neki način drago. Moj odlazak je ubrzao donošenje tog zakona. Ali ništa drugo od toga nije sređeno. Moguće da je to jedan od mojih poslednjih pokušaja da se društveno odgovornim i javnim radom pomogne užoj i široj sredini kojoj pripadam.

* GLAS: Jeste li pogledali predstavu "Otac na službenom putu" reditelja Olivera Frljića, pošto ste igrali u istoimenom filmu Emira Kusturice? Koja Vas sjećanja vežu za snimanje tog filma?

MANOJLOVIĆ: Nisam gledao predstavu "Otac na službenom putu". Film "Otac na službenom putu" je jedna od one vrste pokretnih slika koje izdržavaju probu vremena i jednostavno ne gube ništa. Takvi filmovi su veoma, veoma retki i samo pojedini to uspevaju. Ima nekoliko filmova koje sam snimio, a koji su izdržali probu vremena. To je bio moj prvi radni susret sa Emirom Kusturicom. Od tada do danas nas dvojica smo, iako se ne viđamo često, još uvek u otkrivanju jedan drugog. Mogućnost nove saradnje je uvek u vazduhu. Ne zato što se mi privatno volimo ili ne volimo ili smo nekakav uigrani tandem, nego zato što se u radu razmenjujemo maksimalno iskreno, pošteno i do kraja. U tome je uzrok zašto Emir želi da radim sa njim i zašto i ja to želim.

* GLAS: Serija "Na terapiji" u kojoj igrate psihoterapeuta je jedan od novijih projekata, a igrate psihijatra. Je li danas takva terapija neophodna?

MANOJLOVIĆ: Serija je bila veoma gledana i reprizirana. Ona potpuno izlazi iz okvira uobičajenih televizijskih serija koje gledamo ili koje imamo priliku da vidimo i kao takva nije nepotrebna. Ali izgleda da jedan takav standard ustanovljen tom serijom nije bio potreban televizijama. To je paradoksalno, da televizije ne žele da imaju nešto što je ozbiljan kvalitet i što nije televizija tipa: "Sedi, opusti se, gledaj, uživaj i sva čula prepusti ovim zvucima." Ovo je serija koja traži učešće i aktivnost gledalaca. Međutim, živimo u vremenu kada televizija služi za zatupljivanje što šireg broja konzumenata, a ne za izoštaravanje njihovog uma i za potrebe duha. Zato sam nezadovoljan što je serija koja je imala divne reakcije došla u pogrešno vreme, a to je vreme kada je sve što ima sadržaj otežavajuće i nepotrebno.

* GLAS: U ekipi ste nove predstave Dušana Kovačevića "Kumovi" sa podnaslovom "Komedija tragične svakodnevice". Priča govori o otuđenju, kako ste se pronašli u tom komadu?

MANOJLOVIĆ: Nikada ranije nisam igrao u "Zvezdara teatru", ovo je bila prva uloga tamo. Ukazala mi se mogućnost za predstavu u pauzama snimanja koje sam tada imao u Španiji. Jako mi je drago da sam jednom igrao u komadu Duška Kovačevića. Inače je zanimljivo da sam vrlo malo igrao domaće pisce, samo Dragoslava Mihailovića "Kad su cvetale tikve", Bojićevu "Gospođu Olgu" i jedan tekst Radoslava Pavlovića dok sam bio jako mlad. Sve drugo je bilo svetska i evropska literatura. Duško je i režirao "Kumove", a volim i da igram sa Branimirom Brstinom, Danicom Maksimović, Raletom Milenkovićem, Milicom Mihailović. Uživamo u toj predstavi.

* GLAS: Svojevremeno ste odbili ulogu u Spilbergovom filmu "Mirotvorac". Mnogi srpski mladi glumci pristaju na razne uloge u bilo kakvim stranim filmovima. Da li biste im preporučili da ne prihvataju sve projekte?  

MANOJLOVIĆ: Ne mogu ja nikome ništa da prebacujem. Onako kako sam odreagovao kada nisam želeo da igram u filmu "Mirotvorac" postupio bih i danas. Ne mogu da zarađujem novac igrajući u filmu koji govori o mukama ljudi koje su se desile u mojoj zemlji, bivšoj Jugoslaviji. Ne želim to i neću to raditi ni u budućnosti. Takođe, ne želim da snimam takozvane filmove koji su krajnje subjektivni, crno-beli. Ne zameram mladim glumcima što igraju u takvim filmovima, oni žive u ovom vremenu, a tu državu možda i ne pamte, nemaju odnos prema tom vremenu ili nemaju dovoljno novca za život. Da sam imao te ambicije, ne bih snimao filmove u Evropi za pristojan novac, nego bih odavno bio u Holivudu i mlatio pare.

* GLAS: Jeste li gledali film "U zemlji krvi i meda" Anđeline Džoli?

MANOJLOVIĆ: Nisam, niti ću. U prvom trenutku sam mislio da ću pogledati film. Kada neko snimi prvi film, kao što je bio slučaj sa ovim filmom, to bude pozitivan svetski događaj. Kada je Kusturica napravio prvi film, postao je svetski poznat. Ali kada sve prođe kao sa filmom Anđeline Džoli, pomislite: "Zašto bih trošio svoje vreme na to?" To je krajnje neuspešan filmski debi i jasno je kao dan da je propao film. Vidim da nema nekog odjeka, ali ni poziva da mi neko kaže: "Pogledaj, odličan je film." Zato nemam potrebu da gledam nešto za šta nisam čuo da je dobro.

Radionica integracije

* GLAS: Pokrenuli ste Radionicu integracije s ciljem uključivanja slijepih i slabovidih osoba, ali i drugih osoba sa invaliditetom u aktivan kulturni i društveni život. Kako je došlo do tog projekta?

MANOJLOVIĆ: Radionica integracije postoji već nekoliko godina i sa nizom svojih aktivnosti koje su usmerene ka pojedincima sa hendikepom i drugim ljudima iz marginalizovanih grupa u Beogradu i Srbiji pokušava da te ljude stavi u fokus događanja u radionici. Uspeli smo da ti ljudi budu kreatori programa, a ne da budu publika. Dobila je ugled i poverenje na koje se naslonio Fond "Krug" i na osnovu toga je Evropska unija, odnosno njeni organi za pomoć civilnom društvu zapravo finansirali projekat "Bunar" koji je za centralni događaj imao predstavu "Bunar", a pored toga i niz razgovora na temu odnosa u porodici i međunacionalnih odnosa. Ustanova kulture "Vuk Karadžić" je odabrana da pruži svoj prostor u kome bi se to odigralo. Tamara Vučković je napravila taj projekat koji se zove "Bunar", čija je okosnica bio dramski tekst "Bunar". Radionica je imala dve pozorišne predstave, a jednu su radili ljudi sa hendikepom. Te predstave su bile na MESS-u, Teatar festu "Petar Kočić", Bitefu, mada naš cilj u početku nije bio da idemo po festivalima.

Karijera i porodica

* GLAS: Porodični život dobro čuvate od očiju javnosti. Suprugu Tamaru upoznali ste kao mladu glumicu, a iz prethodnog braka imate kćerku Čarnu, rediteljku. Šta je Vaš recept za dobar balans između karijere i porodične harmonije?

MANOJLOVIĆ: Mislim da ne postoje saveti, već samo lično iskustvo. Iako saveti postoje u formi, ali oni su neprimenljivi pošto svaki čovek gradi svoj put. Svako otkriva način kako da prođe situaciju u kojoj se našao i da svoj život dovede do smisla. Nemam savet za druge. Pa i kada sam dobijao savete nisam umeo da ih primenim dok nisam više puta udario glavom o zid i pronašao neki drugi način.  

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.