Miroslav Lekić, režiser i scenarista, za „Glas Srpske“: Manipulacije su srušile bratstvo i jedinstvo

Sa druge strane, kada  se Vuk kao pisac, na jedan specifičan način, bavi našom prošlošću, on je jako osporavan ili je jako voljen. Sredine nema. To je dodatni izazov za adaptaciju.

Rekao je ovo za “Glas Srpske” režiser i scenarista Miroslav Lekić, objašnjavajući šta ga je kao filmskog autora privuklo adaptaciji romana Vuka Draškovića, prvo “Noža” prije nekih 25 godina, a potom i aktuelne ekranizacije “Ruskog konzula”. Čuveni režiser, scenarista i profesor režije vratio se nakon 20 godina filmu, ali kaže da je ideja ekranizacije “Konzula” daleko starija od toga  i da bi taj film sigurno drugačije izgledao da je sniman odmah nakon “Noža”  kako je to planirano.

- Siguran sam da “Ruski konzul” ne bi izgledao kao što izgleda danas da je sniman odmah nakon “Noža” kako je planirano. Ipak je 24 godine ozbiljan period ne samo zbog mentalnog i umetničkog sazrevanja mene kao čoveka, već su se desile neke razne stvari, izvan sveta filma. Mislim da bi u jednoj stvari film ipak ostao isti, kao što mislim da je “Nož” građen u tom smislu, tačnije da je imao tu vrstu pretenzije. Da bude neki film koji se pokušao baviti građenjem, a ne rušenjem. Više je njegova ideja da postane neka vrsta spone, nego da napravi neku vrstu čvrsto definisane granice. “Ruski konzul” pokušava da uspostavi komunikaciju, on pokušava, a to je u ovom filmu važna stvar, da ljudi međusobno razgovaraju. Tek kada počnu da razgovaraju, počinju i da se slušaju i mogu da se razumeju, tako da mislim da ovaj film ima upravo tu vrstu pretenzije - rekao je Lekić.

GLAS: Sama adaptacija, kao što ste pomenuli, trajala je u jednom dugačkom vremenskom toku, od početne ideje, pa pisanja, promjena scenarija, okupljanja ekipe, pretprodukcije, produkcije, snimanja, montaže do premijere? Koliko je bilo teško privesti to kraju?

LEKIĆ: Jako izazovno (smijeh). Prva verzija scenarija je rađena nakon “Noža”. Potom je film bio naprosto zaboravljen. U nekom Vukovom i mom druženju “setili” smo se romana i onda sam 2018. ponovo napisao scenario, konkurisao na fondu Filmskog centra Srbije i dobio inicijalna sredstva za realizaciju filma. Kada smo dobili sredstva od Filmskog centra Srbije, naravno, bila su nedovoljna, ali smo pokrenuli rad na scenariju. Onda je zaista, nakon kratkog vremena “Telekom” izrazio spremnost da uloži u produkciju i na kraju smo realizovali ovaj film. Sada u tom periodu, koji je trajao nekih četiri godine, bilo je dilema. Pre svega, zato što smo krenuli da na linearan način adaptiramo scenario. Praktično smo se sada držali knjige i probali da iz knjige izvučemo scenario takav-kakav je. Onda smo shvatili da imamo dosta problema upravo zbog toga što je “Ruski konzul” nastavak “Noža”, odnosno nastavak koji se dešava deset godina kasnije, ali su isti junaci i vi tu sad imate jednu problematiku što ako ne znate ništa o “Nožu”, to morate da pokažete u “Konzulu”. Što će reći, morali bismo da dupliramo neke stvari u objašnjavanjima. Naravno, nismo mogli krenuti od pretpostavke da su ljudi čitali ili gledali “Nož”, jednostavno “Konzul” je morao da bude prosto celina za sebe. E onda smo odlučili skupa u dogovoru sa Vukom da u potpunosti resetujemo biografije naših junaka i da im napravimo nove biografije da više nemaju nikakve veze sa “Nožem”, a da opet zadržimo suštinu romana i to je ono o čemu je priča filma.

GLAS: I tek tada na red dolaze zanatski problemi oko kastinga i režije?

LEKIĆ: E, sad tu je bilo još dosta nekih stvari koje prosto nisu bile filmične, nekih stvari koje su vezane za radničko samoupravljanje, odnosno za vreme u kome je Vuk to pisao i sve je to trebalo na neki način raščistiti da bi se došlo do jedne interesantne dramske forme. U suštini, trebalo je negde za početak i pronaći ključ za tog Ljuba Božovića za ruskog konzula, odnosno za, kako bih rekao, definiciju njegovog psihičkog stanja. Tri godine smo se s time igrali, borili i tako dalje i onda u jednom trenutku našli ključ kako da sve te stvari poslužim i od tada, od tog trenutka je stvar dosta lakše krenula. Lakše je krenulo jer smo znali gde idemo i kojim putem idemo i onda smo se u zadnjih godinu dana u stvari bavili nijansiranjem.

GLAS: Koliko se sam kasting promijenio u odnosu na prvobitnu postavku?

LEKIć: Mnogo. Odnosno, na početku je faktički trebalo da se prenese kasting iz “Noža. To su bili Bojana Maljević, Svetozar Cvetković i Žarko Laušević, ali kako je vreme prolazilo, naročito od trenutka kada je odlučeno da ti naši junaci više nemaju veze sa junacima u “Nožu”, onda sam počeo drugačije da koncipiram kasting. U stvari u nekoj drugoj varijanti, ne govorimo o devedesetima, još smo bili na toj ideji da Žarko igra doktora Jugovića. Međutim, kako smo odmicali u nekim razgovorima o scenariju, kako je scenario počeo da dobija  oblike, shvatio sam da bi bilo bolje da on igra Ljuba Božovića i čekao priliku da mu kažem. Međutim, Lauš me je preduhitrio i rekao mi je: “Mislim da je bolje da igram Ljuba Božovića”. Što dovoljno govori kakav je on glumački instinkt imao.

GLAS: Pripadate onoj vrsti režisera koji ne voli slati poruke filmovima, već se vodite emocijama. Kakve su Vas emocije vodile u ovom slučaju?

LEKIĆ: Pa ovde sam imao, kako bih rekao, dve ključne emocije kao vodilje.

Jedna je bila  privatna emocija koja sa samim “Konzulom” nema nikakve veze. To je bio Žarko i činjenica da smo u ceo proces samog snimanja ušli u trenutku kada je on već bio ozbiljno bolestan. I mi smo ovaj film radili, odnosno,  on je veći deo svoje uloge uradio između prve i druge hemioterapije. Posle toga još neke repove koji su morali da čekaju, tako da je bilo dosta emocionalno i iscrpljujuće, bez obzira na to što Žarko nije dozvoljavao da se to vidi. On je naprosto od onog trenutka kad se pojavi na setu do trenutka dok ne ode sa seta potpuno normalno funkcionisao. Čovek je bio potpuno predan bez traženja bilo kakve vrste protekcije. Sa druge strane, imao sam tu jednu vrstu emocionalnog problema kao i “Nožem”. Ovo su skliske teme. Ovde jako lako možete da odete na bilo koju stranu. Plašio sam se da napravim neku vrstu političkog pamfleta. To jedino nisam želeo. U nekom trenutku sam pokušao da uđem u tu kompletnu problematiku srpsko-albansku. Shvatio sam da je to prekomplikovano i da na kraju krajeva, nema ni šanse da to stane u jedan običan film. Potom sam  shvatio da je najbolje film ispričati kroz lične sudbine protagonista.

I onda sam film personalizovao, izbacio sam na neki način ideologije, usmerio sam fokus na konkretne ličnosti, koje trpe određene posledice ideologije. I u tom smislu mi je bio dosta emocionalno uzbudljiv projekat zato što je to neko vreme koga se ja dobro sećam. I sećam ga se iz jedne potpuno drugačije perspektive. Imam neku vrstu i žala, a istovremeno i besa zbog toga što je jedna odlična ideja bratstva i jedinstva, koja je odlična zbog toga  što je, prosto rečeno, sama po sebi humana, na kraju izvitoperena, devalvirana, degradirana i uništena upravo zahvaljujući jednoj ideološkoj manipulaciji.

GLAS: Posljednjih godina radili ste kao režiser ili jedan od režisera na brojnim televizijskim serijama. Iz zanatskog ugla kako Vam djeluje ova faza hiperprodukcije TV-formata, kao pozitivna stvar za domaću kinematografiju ili kvalitet gubi pod naletom kvantiteta?

LEKIĆ: Sada imamo jednu malu inflaciju serija koja mislim da neće baš tako dugo ni trajati, mislim da ćemo ponovo to svesti na neki razuman broj.  Sa druge strane, ta vrsta hiperprodukcije u jednom trenutku je imala svoje koristi. Pre svega omogućila je velikom broju ljudi da rade, nekim mlađim ljudima je omogućila da dođu brzo do svojih autorskih projekata. Ja znam koliko sam ja morao čekati da bih uopšte došao u poziciju da režiram neku televizijsku seriju, prosto je bilo takvo vreme, snimalo se pet serija godišnje. Sa te strane to nije loše i mislim da će ta ogromna količina kvantiteta sigurno dati jedan kvalitet. Ja sam otišao u televizijske serije,  bez obzira što tu formu jako volim,  upravo zbog toga što mi je već postalo previše da čekam šest, sedam godina da bih snimio film. Prosto televizijsku seriju možete da radite na godišnjem nivou i treba vam taj trening, kontinuitet, neko zanatsko usavršavanje u svakom smislu i uopšte mi nije žao što sam nekih 10-15 godina posvetio televiziji. U tom smislu, mislim da je to bilo kvalitetno. Ipak, trebalo bi polako da počnemo i da malo više obraćamo pažnju i na kvalitet serijala koji izlaze.

GLAS: Decenijama ste u srpskom filmu kao autor, danas ste i na čelu upravnog odbora Filmskog centra Srbije. Gledano iz oba ugla kako Vam se čini današnji momentum srpskog filma. Djeluje da se na neki način film vraća bioskopu i publici??

LEKIĆ: Definitivno se vraća publici i mislim da je jako značajno. Film je pre svega komunikacija i on mora da ima svoju publiku. Jako je dobro što praktično mi živimo na jednom prostoru na kome je domaći film oduvek bio gledaniji od stranog i što se taj trend ponovo vratio. Domaći film ima svoju publiku i filmski autori u Srbiji su to prihvatili kao nekakvu vrstu koncepta i načina posmatranja filmske umetnosti. Postoji jedna sjajna mlađa generacija režisera koja je usmerena ka domaćoj publici, domaćem tržištu i domaćim temama. Znate, kod festivalskog filma, protiv koga naravno nemam ništa, problematično je to što vam Filmski centar ne može dati dovoljno sredstava, daje do nekih 40 odsto budžeta. Onog trenutka kada ostanete zavisni od evropskih fondova, vi morate da se prilagođavate njihovom ukusu, odnosno i temama. Vi sad već počinjete da pravite film koji odgovara nečijim ukusu. Ne govorim da je to nečiji diktat, ali je to poslovna nužnost. Prema tome, vi već gubite nekakvu vrstu korelacije sa tlom na kome jeste i sa publikom koja treba da vas gleda. Prema tome, rekao bih da je to jedna dobra forma, unutar koje podržavamo, preko Filmskog centra i filmove za festivale, a istovremeno i neke, neću ih nazvati komercijalne, pošto mislim da je to loš izraz, nego bioskopske filmove koje imaju svoju publiku. Pošto u zadnjih dve godine imamo seriju filmova koji imaju po 300, 400, 500 hiljada ljudi u bioskopu, što je za većinu zemalja u regionu nedostupno, jasno je da je to dobar pristup.

Rajko Mitić

GLAS: Uz planove o ekranizaciji “Molitve” pominje se i Vaš film “Rajko Mitić”, posvećen legendarnom fudbaleru Crvene zvezde. Otkud Vi u tom projektu, da li je to navijačka strast ili Vas je privukla želja da se oprobate u vodama sportskog filma?

LEKIĆ: Nije navijačka strast, definitivno (smijeh). Partizanovac sam. Šalim se, naravno,  Rajko Mitić je fudbalska institucija, ali mene je toj priči privukao sjajan scenario Gordana Mihića. To je više autobiografska priča sa malo elemenata sporta, mnogo manje nego “Montevideo”. To je u nekakvom potencijalnom planu, ali ima još nekih projekata, znate kako je kod nas. Uvek morate da idete na troja vrata, da kucate da bi se jedna otvorila.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.