Miloš Timotijević, istoričar, otkriva drugu stranu Drugog svjetskog rata: Četničko blago tražili i Tito, i UDBA i Englezi

Iako su bile organizovane mnogobrojne potrage pretpostavlja se da je pronađen tek mali dio ovog vrijednog ratnog plijena, koje je prozvano blagom generala Jamašita. Mitovi i legende oko zlata iz Drugog svjetskog rata nisu vezani samo za ovaj dio svijeta, već i za prostore nekadašnje Jugoslavije, jer nikada do tančina nije rasvijetljeno šta je bilo sa zlatom i drugim dragocjenostima nekadašnje Kraljevine Jugoslavije, ali ni sa, kako su ga prozvali, “četničkim blagom”.

Istoričar Miloš Timotijević iz Čačka godinama se bavi proučavanjem i istraživanjem ove tematike, prateći istorijske tragove i proučavajući dostupnu arhivu iz tog doba, pa je čak na ovu temu napisao i knjigu “Zlato četnika i partizana”. U intervju za “Glas Srpske” Timotijević rasvjetljava sve te misterije, otkriva koliko je novca i zlata opljačkano tokom ratnih godina te šta je bilo sa “kraljevim zlatom”. Govori i o legendama o “četničkom blagu”, koliko su Englezi i UDBA bili efikasni u pronalaženju istog, ali i kako su se partizani i KPJ finansirali te ulozi Moskve u tim “finansijskim poslovima”.

GLAS: Šta je bilo sa “kraljevim zlatom”, odnosno šta se zaista desilo nakon aprilskih događaja 1941. godine?

TIMOTIJEVIĆ: Pitanje “kraljevog zlata” je tema o kojoj se i dalje mnogo priča i raspravlja. Jugoslovenska vlada evakuisala je aprila 1941. avionima iz Nikšića 674 kilograma zlata. Engleskoj banci odmah je predato 435 kilograma i razmenjeno za funte, a preostalih 239 kilograma najverovatnije je ostalo u posedu vojnih vlasti Kraljevine Jugoslavije u emigraciji. Bilo je puno rasprava i svađa upravo u vezi sa ovim zlatom. Tokom evakuacije zlata na prostoru Crne Gore, ukradeno je oko 88,5 kilograma ovog dragocenog metala. Kraljevina Jugoslavija je neposredno pred početak rata najveći deo zlatnih rezervi premestila najpre u Veliku Britaniju, a potom u SAD. Ukupno 84,5 tona zlata. Od te količine u SAD je pre 6. aprila 1941. prodato 20 tona kako bi se dobili dolari neophodni za funkcionisanje države. Sredinom aprila te iste godine Jugoslavija je u Njujorku imala 41,6 tona, a u Londonu 11,2 tone. Zlato u zemlji nalazilo se u Sarajevu i Užicu. Dakle, Kraljevina je pred okupaciju 1941. posedovala ukupno 63,5 tona zlata. Zlato u Sarajevu uzele su ustaše, a ono iz Užica najvećim delom Italijani prilikom njegovog transporta u Crnu Goru. Nemci su u manastiru Ostrog opljačkali i 188,5 kilograma zlata i dragocenosti Dvora Karađorđevića. Manastir je sačuvao oko 282,5 kilograma, od kojih su četnici uzeli oko četvrtinu. Posle rata zlato sačuvano u Ostrogu dopremljeno je Titu i ostalo je u njegovom privatnom vlasništvu.

GLAS: Šta je bilo sa drugim dragocjenostima dinastije Karađorđević?

TIMOTIJEVIĆ: Pored zlata i drugih vrednih predmeta koje su opljačkali u manastiru Ostrog, Nemci su 1941. na Oplencu kod Topole zaplenili i deo dragocenosti dinastije Karađorđević. Nikada nije utvrđeno koliko. Drugi deo dragocenosti zaplenili su decembra 1942. u selu Viljuši kod Čačka. U pitanju su četiri sanduka u kojima je pored zlatnih i srebrnih predmeta, bila i arhiva Karađorđevića.

GLAS: Koliko su njemački okupatori odnijeli zlata?

TIMOTIJEVIĆ: Nemci su opljačkali ogromno blago iz Srbije i nije samo u pitanju zlato. Iz Bora su uzeli najmanje 445 kilograma zlata i još 1.649 kilograma zlata koje se dobijalo preradom rude bakra. Postoje pretpostavke da su možda uzeli čak 5.889 kilograma. Jedan deo tog zlata opljačkao je i lično Franc Nojhauzen, nemački generalni opunomoćenik za privredu u okupiranoj Srbiji, preko jedne tone. Ustaše su pak pored zaplene zlata u Sarajevu preuzele i zlato Jugoslovenske narodne banke u Zagrebu. Ukupno tri tone u šipkama, kovanom zlatu i dragocenostima.

GLAS: Da li je išta od ovoga ikada vraćeno Jugoslaviji?

TIMOTIJEVIĆ: Celokupna zlatna podloga Kraljevine Jugoslavije koja je bila u SAD i Velikoj Britaniji, oko 52,8 tona, vraćena je Titovoj Jugoslaviji. Broz je lično zadržao “ostroško zlato”, oko 240 kilograma. Dugotrajnim pregovorima oko povraćaja zlata koje su opljačkali Italijani, Nemci i ustaše, socijalistička Jugoslavija je od 1953. do 1958. dobila ukupno 10,52 tone zlata. U tom povraćaju nije prihvaćeno da se vraća i “ustaško zlato” iz vremene trajanja NDH, jer je ona tretirana kao posebna država.

GLAS: Šta je istina o tzv. “četničkom blagu” i novcu? Da li je to samo politička mitologija i propaganda ili...

TIMOTIJEVIĆ: Pokret Draže Mihailovića bio je najslabije opremljena vojska na prostoru Jugoslavije. S druge strane partizanski pokret imao je značajne finansije i pre nego što je počeo rat, da bi tokom ustanka 1941. iz banaka i državnih ustanova uzeli ogroman novac. To im je obezbedilo finansijsku nezavisnost i lakše delovanje na terenu. Četnici su morali da se oslanjaju na dobrovoljne priloge iz zemlje i pomoć iz inostranstva koja je dopremana bacanjem iz aviona ili kuririma iz Turske. Mnogo tog novca je zaplenjeno ili pokradeno. Danas su poznati podaci koliko je Draža dobio zlata, otprilike oko 400 kilograma, odnosno 55.000 zlatnika, kao i još dva puta toliko papirnog novca svih valuta.

GLAS: Poslije rata Englezi su dolazili u Jugoslaviju tražeći to “četničko blago”. Kako je izgledala ta potraga?

TIMOTIJEVIĆ: Na širokoj teritoriji između Kosjerića i Čačka tokom 1943. i 1944. bila je smeštena Vrhovna komanda JVuO. Na tom prostoru bilo je i puno britanskih vojnih misija. Jedan deo zlata koji je dopreman zakopavan je na tajnim lokacijama. Posle rata Britanci su organizovali akciju uzimanja jednog dela dragocenosti, a Titova Udba je 1965. organizovala veliku akciju pod šifrovanim nazivom “Morava”, kako bi došli do “četničkog blaga”. Tito i Ranković su lično nadgledali ovu akciju. Smatralo se da su “dragocenosti” ostale skrivene “duboko u zemlji”, ili jarugama, potocima, pećinama. Najviše se tražilo u zapadnoj Srbiji i istočnoj Bosni. Tito je pridavao veliki značaj otkrivanju tog “podzemnog skladišta”, ali ono nikada nije pronađeno.

GLAS: Spomenuli ste kako je SSSR finansirao KPJ u predratnom periodu. O kolikim svotama novca se radilo?

TIMOTIJEVIĆ: Sovjetski Savez je između dva svetska rata pomagao sve komunističke partije. Zna se da su balkanske komunističke partije 1922. dobile milion zlatnih rubalja, odnosno 200.000 zlatnika. To je oko 774 kilograma čistog zlata. KPJ je 1924. iz Moskve dobila i dodatnih 750.000 zlatnih rubalja. Isplate su ponekad smanjivane pa i obustavljane, čime se pokušavalo disciplinovati rukovodstvo KPJ. Tito je početkom 1937. u Moskvi podigao i 700.000 francuskih franaka koje je Kominterna namenila KPJ za odlazak dobrovoljaca u Španiju. To je bila vrednost od tri miliona funti po kursu iz 1994. Zna se da je Tito pred rat blagajnu KPJ u Beogradu poverio na čuvanje Kristini Đorđević. Ona je bila dvorska dama, ali i simpatizer komunista. Ta blagajna stradala je u nemačkom bombardovanju 1941. godine.

GLAS: Da li je tačno da su partizani i četnici izvodili i oružane pljačke kako bi došli do novca?

TIMOTIJEVIĆ: Partizani su već 1941. sistematski preuzimali novac iz svih banaka i pošta koje su došle pod njihovu kontrolu. Raspisivani su i mnogobrojni zajmovi, a bilo je i puno primera da bogatiji građani “dobrovoljno” daju velike novčane priloge. Partizani su u Aranđelovcu u noći između 28. i 29. juna 1943. iz mesne banke zaplenili 1.092.500 dinara. Četnici su tokom 1944. godine, kada su ostali bez priliva novca iz inostranstva, sistematski pljačkali vozove, pošte i banke po Srbiji. Beogradski “ravnogorci” su 29. juna 1944. presreli kamion koji je transportovao novac iz Državne kovnice za Narodnu banku. Manji deo ovog novca zadržali su za svoje potrebe, a najveći deo para poslat je na Ravnu goru. Upad u samu Narodnu banku organizovali su u drugoj polovini avgusta 1944. godine. JVuO je ovom prilikom uzela nekoliko stotina miliona dinara. Ipak, njihova najspektakularnija akcija svakako je uzimanje zlata i drugih plemenitih metala iz trezora Narodne banke u oktobru 1944., pred sam kraj nemačke okupacije. Tom prilikom uzeto je 100,5 kilograma zlata iz samog trezora, kao i još 7,1 kilogram iz kase zamenika guvernera banke. Pored zlata uzeto je i kilogram platine i neodređena količina novca u stranim valutama. Zlato i platina nisu mogli da se iznesu iz Beograda, a OZNA je 1945. zaplenila sakrivene dragocenosti.

GLAS: Šta ste mislili kada ste jednom prilikom rekli kako tajna “partizanskog blaga” još nisu u potpunosti otkrivena?

TIMOTIJEVIĆ: Još nije bilo ozbiljnih istraživanja koliko je novca Moskva dala KPJ između dva svetska rata. Radi se o milionskim sumama, isplaćivanih u najčešće pouzdanim valutama, raznovrsnim dragocenostima i zlatu. Tokovi novca uvek su bili sakriveni, a ponekad su se obavljali i preko najrazličitijih preduzeća i agencija, kao što se to uostalom i danas radi. Nije poznato sa koliko je novca KPJ ušla u ustanak 1941. kao što je nejasno i koliko su para partizani prikupili na prostoru cele Jugoslavije. Ta tema još čeka svog istraživača.

GLAS: Može li se procijeniti koliko je Tito bio bogat?

TIMOTIJEVIĆ: Tito je bio zaista bogat čovek, a o tome svedoči i ostavinska rasprava njegove porodice. Tek 2013. kada je otvoren Titov sef, javnost je saznala šta je on sve imao. U njegovom ličnom sefu ostalo je 29,36 kilograma zlata u polugama i prahu, 2.663 zlatnika, 13 odlikovanja iz perioda Karađorđevića, 149 drugih predmeta od zlata, brilijanata i dijamanata, 18 kompleta pozlaćenog posuđa. Komisijski je utvrđeno da su to zapravo predmeti porodice Karađorđević, što je izuzeto iz imovinske rasprave o nasledstvu porodice Broz. Tito je uvek imao izraženu sklonost ka malograđanskoj skorojevićkoj raskoši. Međutim, postojali su i neki drugi razlozi insistiranja na spoljašnjem sjaju i bogatstvu, jer on nikako nije mogao da se osloni na nekakav ugled koji bi proizilazio iz njegovog ideološkog autoriteta. Zato je morao svoju harizmu da konstruiše putem pokazivanja moći. Raskošan način života bio je jedan od načina za političku reprezentaciju i uticaj na “mase”.

Orden za Mihailovića

GLAS: U svojoj posljednjoj knjizi pisali ste i o spasilačkoj misija koja se odigrala 1944. kod Čačka, kada je veliki broj savezničkih pilota uspješno prebačen u Italiju.

TIMOTIJEVIĆ: Radi se akciji u režiji JVuO tokom 1944. kada je evakuisano ukupno 465 pilota. Predsednik Hari Truman posthumno je 1948. odlikovao Mihailovića za zasluge u ovom spasavanju. Orden je dodeljen na insistiranje generala Dvajta Ajzenhauera. Na taj način zvanično je priznato da je on bio legitimni saveznički vojni komandant, što je bio udarac za Titov režim. Dodela odlikovanja, međutim, ostala je bez publiciteta. Takav gest je remetio spoljnu politiku SAD posle 28. juna 1948. kada je došlo do razlaza Jugoslavije i SSSR-a. Amerikanci su iz svojih strateških razloga u to vreme podržavali Tita protiv Staljina. Tek 1967. američka javnost je na insistiranje kongresmena Edvarda Dervinskog saznala za dodelu ovog odlikovanja. Tome je prethodio i gest Ričarda Niksona, koji je 1966. tokom svoje predsedničke kampanje pismeno i posthumno zahvalio Mihailoviću. Slično je postupio i Ronald Regan dok je bio guverner Kalifornije.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.