Milo Lompar za "Glas Srpske": Narodu pod okupacijom teško je stvarati kulturnu politiku

Prvog svetskog rata imali jasnu nacionalnu ideju. To je bila ideja nacionalnog ujedinjenja i oslobođenja. Imali su i preciznu državnu ideju. To je bila ideja na kojoj su izrasle Srbija i Crna Gora kao nezavisne srpske države. I imali su ideju da ta državna ideja obuhvati sve Srbe. Imali su potvrđenu vojnu ideju, jer su vojne pobede srpske vojske u Prvom svetskom ratu bile apsolutni reprezent sposobnosti državne individualnosti Srba.

Rekao je ovo za "Glas Srpske" Milo Lompar, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, istoričar književnosti, pisac i publicista, te jedan od najvažnijih srpskih intelektualaca današnjice. Profesor Lompar, koji je gostovao u Banjaluci povodom treće tribine "Kulturna politika Srba u 21. vijeku" na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Banjaluci, odgovarajući na naše pitanje postoji li uopšte ono što je centralni temat ove serije tribina, rekao je da kulturna politika postoji samo kao ideja pojedinaca, ali da ona nikad nije zaživjela u punoj mjeri unutar zajednice. - Ono što Srbi nisu imali, to je kulturna ideja. To nisu imali iz dva razloga. Jedan od njih jeste činjenica da je srpski narod živeo u različitim kulturnim zonama. Kraljevina Srbija je živela, posebno Beogradski univerzitet je to snažno profilisao, u okviru francuskog kulturnog modela, dok su srpske zemlje pod Austrougarskom živele u okviru srednjoevropskog ili nemačkog kulturnog modela. To su dva različita kulturna modela i složenost tog spajanja se pokazala na nastanku Jugoslavije. Još 1902. je Slobodan Jovanović pisao da je srpsko ujedinjenje jedno od najteže mogućih izvedenih ujedinjenja, jer je trebalo biti ostvareno preko tri vere, više individualiteta, nacionalnih i državnih itd. Sve se to činilo složenim u Jugoslaviji. U Jugoslaviji, kad nije ni formirana srpska kulturna ideja, došlo je do pokušaja da se s vrha konstituiše jugoslovenska ideja, koja je pretrpela krah u oba svoja vida, u građanskom i u komunističkom. Ono što zaista može da zabrine to je da, i posle 30 i više godina od raspada titoističke Jugoslavije, Srbi nemaju nikakvu kulturnu ideju koja je vezana sa njihovim nacionalnim individualizmom.

GLAS: Pomenuli ste već da se nismo proslavili kulturnom politikom ni u prethodnom vijeku, što zbog jugoslovenstva, što zbog komunizma, šta nas sprečava u njenom definisanju danas? Vlastite slabosti ili diktat globalizma?

LOMPAR: Kombinacija ta dva elementa. Naše unutrašnje slabosti su vezane za nekoliko procesa. Prvi proces je da kod nas postoji identifikacija nacionalne politike sa državnom politikom, što je opravdano sa stanovišta mogućnosti, ali nije opravdano sa stanovišta stvarnosti, jer realno gledano, srpski narod živi u okupiranom položaju. Na više ili manje vidljiv način. I to se odnosi i na Republiku Srpsku, i na Crnu

Goru, i na samu Srbiju. Ne, dakle, sa istim oblicima, ali u suštini to je to. To znači da mi ne možemo vršiti identifikaciju nacionalne i kulturne politike sa državnom politikom, jer državu, strogo uzevši, imamo u umanjenom vidu. Dakle, samim tim imate problem. S druge strane, mi se nalazimo na udaru epohalnog vektora, koji je moguće prepoznati pod imenom globalizacije, a to je, u stvari, jedan oblik amerikanizacije Evrope koji za svog glavnog protivnika ima ideju nacionalne posebnosti i individualnosti. Znači, s osnovnim ciljem da se prebriše pojava nacionalne individualnosti, odnosno da se on u ovoj fazi premesti potpuno u privatno, da nema nikakav javni status, što je suprotno evropskoj tradiciji. Druge evropske zemlje se tome odupiru na različite načine, ali sa ukorenjenošću u dugotrajnu tradiciju, koja je u jednom delu Evrope vezana za katoličku tradiciju, a u drugom je delu Evrope vezana za protestantsko-nacionalnu tradiciju. Mi se nalazimo u poziciji da taj epohalni vektor ne uspevamo da ublažimo, jer mi nemamo nikakav koherentan odgovor na izazov koji globalizacijski tokovi stvaraju. Glavni uzrok tome je što politička elita, a ona posredno utiče i na intelektualnu elitu naroda, ima kao svoju osnovnu fiksaciju vlast.

GLAS: Kada se pominje kulturna politika, ne samo našeg naroda, podrazumijeva se da se u njeno stvaranje uključe svi segmenti jednog naroda, od države preko crkve, univerziteta, dijaspore i institucija do samostalnih umjetnika. Koliko je moguće sve pomenute nosioce uključiti u zajednički cilj?

LOMPAR: Pa sve nije nikad moguće uključiti, ali obezbediti da nešto što postoji u najširim slojevima naroda, kao jedna vrsta mutnog ili malo čvršćeg osećanja identiteta, dobije svoj intelektualni, medijski i javni izraz, to bi bilo dobro. Nikad vi ne možete sve ljude uključiti u bilo koji projekat, ali da ono što postoji u najmanje dve trećine ili četiri petine naroda, kao predstava o identitetu, kao tačke identiteta, kao pamćenje prošlog sadržaja sa određenim poukama, bude okosnica kolektivne identifikacije sa mogućnostima individualnih varijacija. To je koherentnim, upornim načinom delovanja svakako moguće dovesti do veće vidljivosti nego što je to danas. I to je nešto što se čini mogućim.

GLAS: Na ovu temu održavaju se tribine, pišu studije i knjige, vode polemike, ali koji bi bili konkretni mehanizmi stvaranja mreže kulturnih institucija, organizacija i umjetnika koji bi svojim radom doveli do definisanja i sprovođenja kulturne politike?

LOMPAR: Vidite, nikada vi ne možete na neki način izvesti to do konkretnosti koja je vidljiva jer prosto i ne raspoloženo svim podacima. Naime, intelektualci mogu da ponude koncept, mogu da ponude shvatanje. Istinitost tog koncepta se proverava u susretu sa stvarnošću, i istinitost tog koncepta se proverava u susretu sa njihovom egzistencijom. Da li taj čovek koji vam je izložio nešto što je prihvatljivo i što vam deluje privlačno, svojim životom, svojim ponašanjem u javnom prostoru, svojim angažovanjem u kritičnim, graničnim situacijama potvrđuje taj koncept ili taj koncept služi da bi on na neki način zamaskirao svoju sklonost ka nekim ličnim interesima koji ga vode? To je ključno. Znači, s jedne strane da li je istinito to što on govori prema stvarnosti, s druge strane da li je on istinit u odnosu na to što govori. Bez ta dva momenta to je potpuno nemoguće. To isto važi i za jerarhiju crkvenog. Nema tu velike razlike. Crkvena jerarhija polaže dnevni ispit da li je dolična onome što govori. Ako nije dolična onom što govori, nalazi se u problemu. E sada, koncept koji vam nude intelektualci mora da doživi svoju operacionalizaciju u susretu sa drugim sadržajima iskustva. A to je raspolaganje sredstvima budžeta, raspolaganje sredstvima obaveštajne zajednice, raspolaganje sredstvima propagande itd. To ja ne pričam napamet. Imate jednu britansku knjigu autorke Francis Saunders "Ko je platio gajdaša" na engleskom, a kod nas je prevedena pod imenom "Hladni rat u kulturi", koja govori o tome kako je 1946. godine jedan od šefova CIA, Alen Dales, okupio profesore sedam univerziteta iz tzv. Ajvi lige, znate, Jejl, Harvard, Kolumbija itd, i dao im zadatak da konceptualizuju, da osmisle propagandu unutar hladnog rata koji se odvija prema Sovjetskom Savezu. I to je vrlo zanimljiva i u svakom pogledu poučna analiza. Ključno je da vi unutar strukture i mehanizama onih koji upravljaju time imate ljude koji će razumeti značaj kulturne politike. A to je moguće samo ako kulturnu politiku učinite delom javne svrhe. I zato je izuzetno važno da budu i političari unutar opozicione strukture koji na tome insistiraju. Dakle, unutar opozicionih i vladajućih struktura treba da postoji jedna vrsta nadmetanja u okviru jednog koncepta nacionalne politike. To nije moguće izvesti u jednom danu, ali je moguće vaspitati generacije da se tome primaknu. Ono što intelektualci mogu, to je da se bore za um i srca ljudi. Koliko god nekad to izgledalo uzaludno, to može uz jednu upornost na dužu stazu dati rezultat.

GLAS: Kulturu dijelimo s narodima s kojim dijelimo bliske korijene i istorijsko zajedništvo, ali i značajne razlike i bolne rane. Kako napraviti pravi balans u jasnoj potrebi da sačuvamo svoje na zajedničkom prostoru?

LOMPAR: To se može oslanjanjem na tradicije pre Jugoslavije. Srpski narod u kulturnom smislu živi kao policentričan narod. U različitim periodima srpske istorije centri srpske kulture su bili na različitim tačkama čitavog ovog prostora. Vratiti se toj tradiciji znači na neki način uvažiti činjenice istorijskog iskustva. To znači vratiti se integralističkoj srpskoj politici. To je da, prosto rečeno, ko god živi kao predstavnik srpske nacionalnosti predstavlja jednu vrstu kolektiviteta koja ima neka svoja prava, zavisno od prilika, okolnosti itd. S jedne strane, vi morate uzeti u obzir da postoje različite tačke na kojima živi naš narod. Da položaj, recimo, Srba u Crnoj Gori ima takvo jedno istorijsko nasleđe da deluje prosto neverovatno da tamo niko do 1945. ne bi odgovorio negativno na pitanje da li je Srbin, a oni su uspeli jednom dugotrajnom ideologizacijom da sprovedu da danas imate jedan značajan broj ljudi, procentualno i dalje u manjini, koji su strukturno antisrpski, ne čak kao neutralni, već antisrpski. To su dalekosežne promene. U Republici Srpskoj treba, po mom osećaju stvari, jačati dva momenta. Prvi, da su Srbi narod autohton u Bosni i Hercegovini, znači tu komponentu srpskog identiteta ne treba prepuštati drugima. Bosna i Hercegovina je zemlja dokazanog vekovnog postojanja Srba i njihovog kulturnog nasleđa. S druge strane, to isto treba poimati kao deo neke šire kulturne celine. To je proces gde morate u isto vreme tkati na dva razboja. S jedne strane, ne treba kidati veze sa individualnošću Bosne i Hercegovine, naravno ne po cenu toga da se srpski identitet utapa u bilo šta, nego potvrđivati srpski karakter BiH, bez obzira na to što će to izazvati neko negodovanje, ili bez obzira na to što će drugi pretendovati da to ponište. S druge strane, specijalne veze Srbije i Republike Srpske obezbeđuju ovu komponentu identiteta koja ide ka posebnoj komunikaciji. Vidite, srpska gramatika Stojana Novakovića je bila udžbenik pod kraj 19. veka iz kojeg su učili svi Srbi. A mi danas nismo u stanju da napravimo jedan koherentan program, ako se već ne mogu udžbenici.Makar da napravimo zajednički ram, zajednički koncept jezika koji bi učili u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, odnosno u Hrvatskoj i u Makedoniji. To ne utiče na državnu individualnost ničega, ali utiče na neke druge interese.To je prilično jasno, a kad se traži razrešenje toga, onda se rešava po stranačkom ili ličnom kriterijumu. E, vidite, to je taj moment gde individualni element nije na nivou javne potrebe. Kod nas se spušta ciljano javni standard da bi se individualni element saobrazio tim spuštenim elementima. Mi umesto da postavljamo više standarde za ljude, mi postavljamo niže, da bismo mogli da realizujemo neke parcijalne interese. U kulturnoj politici prema svom okruženju imamo i problematiku vezanu za taj prećutani moment srpskog kulturnog obrasca u 20. veku, to je genocid nad srpskim narodom. Mi to nismo ni simbolički obradili, ni umetnički obradili zbog jugoslovenstva, pa onda zbog komunizma. A evo i sad, u 30 godina, mi nismo našli artikulaciju koja bi trebalo da objasni ne samo kako se dogodio genocid nad srpskim narodom u Nezavisnoj državi Hrvatskoj već i kako je bilo moguće 45 godina da se to prećutkuje i falsifikuje. Kosu ti ljudi koji su to menjali? To je uvek teško. Mi se nismo emancipovali od toga. To je složen i dug put i to je nešto što sve ulazi u kulturnu politiku koja, u stvari, treba da zadovolji dva različna principa. S jedne strane, da poštuje ono što je nalog vremena, a to su individualne slobode, da nemožete saobraziti ljude nekom zadatom obrascu. To je propalo i sa komunizmom, propalo je i pre toga. Izvesni stepen individualne slobode, varijacija tog momenta postoji, ali onaj ko upražnjava individualne slobode mora postati svestan toga da postoje obaveze unutar kojih jedna zajednica postoji. Znači, kad dovedete individualne slobode do maksimuma, tu se svaka ideja zajednice raspada.

GLAS: Dobar dio nacionalnog intelektualnog korpusa izabrao je ili ćutnju ili otvorenu podršku u korist dnevnopolitičkih interesa. Možemo li pričati o kulturnoj politici Srba sa takvim stanjem u intelektualnim krugovima našeg naroda?

LOMPAR: Kod nas je forsirana podela na dve grupe uticaja. Jedna grupa je tzv. građanska inteligencija, pa onda iz nje izvedene građanaske stranke. One nemaju sposobnost da se emancipuju od zapadnih, odnosno američkih uticaja. S druge strane, oni koji se identifikuju kao nacionalna inteligencija, pa iz nje izvedene nacionalne stranke, oni nemaju sposobnost da se emancipuju od vlasti. Jednostavno, svi naši nacionalni intelektualci uvek jednim okom gledaju šta će o tome što oni kažu reći vlast. E sad, ako uzmete da svoj uticaj i na opoziciju, tako strukturiranu, i na vlast, imaju strani faktori, onda ispada da strani činovnici diriguju tu bipolarnost, tu podelu gde ste vi jedan dan građanski intelektualac, a ja sam taj koji vam ne da da to budete, a na kraju referišemo se na istu adresu obojica i onda se to dozira. Ključni oblik formiranja ideje izlaza iz tog stanja bilo bi ono što dugo zastupam, a to je liberalni nacionalizam ili nacionalni liberalizam, kako hoćete. Liberalni nacionalizam podrazumeva upravo neku vrstu ravnoteže između individualnih sloboda i duha zajednice ili odgovornosti za zajednicu. Ta dva momenta su bitna, ako bi se ona kategorizovala u neku strukturu mišljenja, ta struktura mišljenja bi vrlo jasno detektovala potčinjenost čisto građanskih opcija zapadnim, odnosno nacionalnih opcija vladajućim strukturama. I ona bi bila subverzivna. A kako znam da je to tako, pa po tome što su jedni i drugi alergični na tu vrstu pojave mišljenja i gledaju da je kompromituju gde god je moguće. To je kod nas jedino pokušano devedesetih godina i donekle je bilo vidljivo unutar politike Vojislava Košturice, sa svim manama koje jedna realna politika mora imati.

GLAS: Srpska ljevica Vam ne oprašta "Duh samoporicanja", srpska desnica Vam ne oprašta kritiku populizma kao oružja čuvanja vlasti. Imaju li Srbi u društveno-političkom životu uopšte ljevicu i desnicu u ozbiljnom tumačenju tih pojmova?

LOMPAR: Tu imamo dva sloja, univerzalistički sloj, to je podela na levicu i desnicu, na ideološki moment, znači i levica i desnica podrazumevaju neku vrstu univerzalnog odgovora na pitanja klasne borbe, a to je ključno pitanje levice, dakle eksploatacija i tako dalje, a ključno pitanje desnice je vezano za, kako bih rekao, sprečavanje, bilo kako, promena klasnih odnosa u društvu. Međutim, ispod tog sloja imamo kulturološki sloj, to je sloj civilizacija i kultura koje su u sukobu i to je definisano sa dosta velikom snagom kod Semjuela Hantingtona. Znači, on je shvatio da je ideološki rat završen i da, recimo, imate situaciju da i Rusija i Kina postaju zemlje državnog kapitalizma, kapitalističke proizvodnje i tako dalje, ali on je razumeo, vraćajući se Špengleru i nekim misliocima tog profila, kulturalistima, da postoje kulture koje su rivalske. I da, dakle, nema veze da li su levica ili desnica, ali rusofobija će ostati prisutna i kod Engleza i kod Nemaca i kod Francuza i kod Amerikanca. I može Rusija biti najkapitalističkija zemlja na svetu, ali ideja eksploatacije njene teritorije, to ne podleže nikakvim ideološkim problemima Zapada. Recimo, kod nas, nemačka politika je uvek vođena antisrpskim idejama. I kao politika cara Viljema Drugog i kao politika naciste Adolfa Hitlera i kao politika demokratskog političara Helmuta Kola. Tu nikakve razlike nije bilo u odnosu na rešavanje srpskoga pitanja kad je reč o nemačkoj politici. Znači, moramo sa ideološkog nivoa, to je nivo levice, desnice, socijalne  pravde, individualne slobode i tako dalje, preći na jedan drugi nivo, kulturalistički. E sad, to se namerno brka, pa se onda kao levica pojavljuje ideja neke borbe za ljudska prava, ali nekako ta ljudska prava uvek stanu kada treba da objasnite socijalni problem. Kakva je to borba za ljudska prava ako banke, osiguravajuća društva i berze opljačkaše sve živo što postoji na kugli zemaljskoj, a onda organizuju naučni skupgde umni filozofi i književnici osuđuju dominaciju finansijskog kapitala, a iza njih su reklame banaka. To je kao da se sprdamo sa životom, jednostavno rečeno.

GLAS: Zanimljivo je da su Vaši stavovi smetali i jednoj i drugoj opciji.

LOMPAR: "Duh samoporicanja" sam napisao kad je na vlasti bila Demokratska stranka koja je imala nagla šenu agresivnu politiku "Evropa nema alternativu" i oni to nisu mogli nikako da prihvate zato što je pokazalo da je geneza njihova u titoizmu i da je to miks komunističkih sadržaja unutar nove koncepcije sekularnog sveštenstva, što je izraz liberalnog mislioca Isaije Berlina koji sam ja upotrebio. A potom su ovi drugi, koji su mi tada aplaudirali, kao, super je to što ja tvrdim, počeli napadati kada sam rekao pa vi, u stvari, produžavate njihovu politiku sa drugom retorikom. Prava istina je da kazujem prilično jednostavnu stvar i jednima i drugima, da oni lažu. Oni, prosto rečeno, lažu. E što sad niko ne voli da mu u javnom prostoru tako nešto ka žete, to je druga stvar.

GLAS: Zašto su se srpski intelektualci, uz nekoliko časnih izuzetaka, uglavnom povukli u sigurnost ćutanja?

LOMPAR: Kad je reč o intelektualcima, oni su povučeni zato što današnja društva nemaju veliku potrebu za njima. Znači, dovoljno je da imate internet, dovoljno je da imate televiziju, dovoljno je da spustite standarde javnog očekivanja i onda, kad neko počne nešto ozbiljnije ljudima da priča, oni više nisu sposobni to da prate i to ne samo ljudi u javnom prostoru nego i naši studenti. Ja kao profesor pred penzijom mogu da kažem da je nivo studenta sada niži nego kad sam ja počinjao da predajem. Naravno, to ne znači da nema danas bistrih, izvanrednih i poštenih mladih ljudi. Ali kad vi gledate standarde, ono što je opšta svesnost, vi vidite da vam dolaze slabi đaci. Što znači da je sistem školstva u gimnaziji, odnosno u osnovnoj školi urušen. To je suština i tu je koren naših problema.

GLAS: Da li to znači da nam je budućnost u rukama slabih đaka?

LOMPAR: Nažalost.Tako je.

Crnjanski

GLAS: Nakon smrti pokojnog akademika Nikole Miloševića preuzeli ste Zadužbinu Miloša Crnjanskog. Iz Vašeg praktičnog iskustva, koliko danas ozbiljno vrednujemo književni i društveni rad Crnjanskog?

LOMPAR: Crnjanski je sa izvesnim zakašnjenjem došao u tu poziciju u kojoj je Andrić. Po vrednosti njihova dela su najviše tačke srpske književnosti 20. veka. I sada on postaje u istinskom smislu, kako bismo rekli, akademska roba. Naime, pošto je postao neki zaštitni znak vrednosti, sad imate veliku akademsku produkciju o njegovim delima iz različitih aspekata. Zadužbina privodi kraju kritičko izdanje dela Miloša Crnjanskog, to je naučno izdanje, znači sa svim varijantama, popisima i tako dalje. Kada je reč o njenom postojanju, treba da i to da kažem, to je zadužbina koja nema nikakvu pomoć ni od države, ni od ustanova. Ovo je jedna privatna zadužbina i mi smo uspeli sve ove godine da obavljamo te osnovne dužnosti bez ikakvih posebnih privilegija. I na kraju da i to kažem da ne bude neke zabune, ja kao predsednik te zadužbine nemam nikakvu materijalnu korist obavljajući taj posao. Prosto, ako hoćete da se bavite nacionalnim radom, onda morate malo da se bavite onim što vam neće donositi korist.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.