Miljko Šindić, profesor i književnik za "Glas": Kočićeva riječ odredila moj životni put

I na tom školskom predavanju sam tek shvatio, da je Jablan u stvari predstavljao mali srpski narod, a Rudonja te iste Nemce, koji su tutnjali pored prozora naše škole, kao što su u Kočićevom detinstvu marširali Austrougari.

Rekao je ovo za "Glas Srpske" Miljko Šindić, akademik, književnik i književni teoretičar, objašnjavajući kako se jedan maleni dječak iz Šumadije, zauvijek zaljubio u djelo i lik Petra Kočića i kako je taj isti dječak kao odrastao čovjek proveo život i karijeru pišući i predavajući o Kočiću i Kočićevom pisanju. Ugledni banjalučki profesor i intelektualac je u svojoj 94. godini života, objavio knjigu "Devet kora govora: Zapisi o Petru Kočiću" ("Glas Srpske"), koja se, kako joj podnaslov kaže bavi brojnim zapisima, ogledima i radovima posvećenim životu i djelu Petra Kočića i u kojima Šindić studiozno i nadahnuto, objašnjava veličinu i značaj njegove književnosti svojim riječima i riječima drugih pisaca.

Knjiga je promovisana u Banjaluci protekle sedmice, a Šindić kaže da je od tog školskog predavanja u djetinjstvu do promocije knjige "Devet kora govora", prošlo više od 80 godina, ali da Kočić i dalje izaziva jednako istu ljubav i divljenje kod njega.

- Rodom sam iz Šumadije, iz Aleksandrovca, to je kruševačka župa, 30 km od Kruševca, grada srpskog kneza Lazara, u pesmi "Car Lazar", gde smo pesmom i poezijom zadojeni sa majčinim mlekom. Tu sam završio četiri razreda osnovne škole, da bih nakon rata osam godina učio gimnaziju. Moram priznati da se gimnaziji nisam previše sretao sa Kočićem, sva je pažnja naših učitelja bila posvećena, ne znam sad: Krleži, Andriću, Ćopiću, Skenderu Kulenoviću, Desanki Maksimović, Dobrici Ćosiću…, tada su to bili glavni pisci iz tog posleratnog oslobodilačkog života u Srbiji. Tako da su nam srpski realisti ostali nekako po strani pa je i Petar Kočić bio manje zastupljen u nastavi, ako je bilo predavanje o Petru Kočiću i u nižim razredima gimnazije, i u višim razredima gimnazije, ali sudbina je htela da se Kočić i ja ponovo sretnemo, iako su moji planovi bili drugačiji - rekao je Šindić.

GLAS: Niste planirali da se bavite književnošću?

ŠINDIĆ: Kad sam završio gimnaziju, pošto sam bio odličan matematičar, ja se upišem na Građevinski fakultet i završim prvi semestar. Kukali su za mnom kada sam odlazio, jer sam super matematičar, ne samo kolege studenti, nego i profesori što sam napustio Građevinski fakultet, pošto sam u martu te 1952. godine odlučio da se upišem na atomsku fiziku. U istoj toj zgradi vidim neki hodnik dug 50 metara, gomila studenata, smeju se i pričaju, ali

mene pozovu kod profesora fizike, a on zadovoljan što sam ja odlučio da se upišem kod njega i počasti me kafom, uz dogovor da se vidimo sutra. Kada sam izašao od njega vidio sam tu istu grupu studenata tamo na drugom kraju hodnika i vidim vrata otvorena, uđem, a tamo čudesna biblioteka, nikada u životu nisam bio u biblioteci tolike veličine. Na sve strane knjige, pogledam ovamo, tamo i vidim komplet sve knjige Fjodora Dostojevskog. Negde sam u gimnaziji zavoleo Dostojevskog, naročito njegovog "Idiota" i vidim knjigu, u plavom omotu "Idiot", uzmem je i poljubim je.

GLAS: Očarala Vas je atmosfera na književnosti?

ŠINDIĆ: Kako da me ne očara. Na sve strane studenti galame, diskutuju, pričaju, puše, smeju se i bibliotekarka puši i priča s njima, a ja njoj kažem: "Drugarice", tada se tako oslovljavalo, "Drugarice, progoreće vam haljina", pošto je njoj pepeo sa cigare padao na haljinu, a ona se okrene pa me pogleda uz reči: "Dečko, moja piksla odavno je progorela". Okolo opšti smeh, a ja pocrveneo od glave do pete, izgubim se skoro do nesvesti od stida i stramote. Ipak, ja se potpuno prelomim u tom uzbuđenju i pitam ima li ovde neki profesor, kažu mi kancelarija na kraju hodnika, a dežurni profesor, čuveni Dragiša Živković, pitam ga, mogu li ja da se upišem i sa Građevinskog fakulteta da pređem na književnost. On odmah otvori ladicu, izvadi čist indeks, upisa Miljko Šindić i kaže da donesem dokumenta sutra. I još kaže, kolega, ako hoćete da budete na predavanju Istorije književnosti, pođite sa mnom u amfiteatar. On tu drži predavanja o Vojislavu Ilića dva i po sata i ja očaran tim divnim predavanjem donesem papire, batalim tehničke nauke, počnem da studiram i kada je trebalo da diplomiram književnost ponovo se pojavi Kočić.

GLAS: Znači, niste Vi birali njega nego on Vas?

ŠINDIĆ: Baš tako. Naime, došao sam da biram temu za diplomski rad i zbog tog, pomenutog "Jablana" iz detinjstva, mislio sam da uzmem baš tu priču za temu, a profesor Velibor Gligorić, moj mentor kaže: "Eh, kolega, zakasnili ste". Što mene strašno razočara, ali kaže on: "Ne brinite, naći ćemo neko rešenje". Tada me pitao da li bih voleo da uz Petra Kočića, obradim još dva srpska pisca realistike, da uzmem recimo lik Mračajskog prote, zajedno sa likom Bakonje Fra Brne, Sime Matavulja i sa popovima Stevana Sremca, Popop Ćirom i Popom Spirom, da lik Mračajskog prote uporedim sa tim duhovnicima. Naravno, pristao sam, odbranio sam uspešno diplomski i trebalo je da vidim kuda ću dalje, gde da tražim posao. Nisam želeo nikako da idem u Kruševac pa sam pristao da idem u Bosnu, u Mostar. Odem u Mostar, ali čim sam završio prvu godinu posla u Mostaru, dobijem poziv za vojsku, odem u Zadar u Školu rezervnih oficira i nakon povratka kući iskrsne prilika za posao u Banjaluci, na Učiteljskoj školi, gde sam

radio deset godina, a eto, htelo se tako da neki od mojih đaka budu gosti na promociji moje knjige protekle sedmice, poput akademika Drage Brankovića, koji je bio moj najbolji učenik u Učiteljskoj školi ili Ranka Pavlovića i Luke Kecmana.

GLAS: Osim posla predavača, pišete aktivno za novine o književnosti, objavljujete knjige i upisujete doktorske studije u Zagrebu.

ŠINDIĆ: Jeste, pisao sam kritike i oglede za književnost, a 1963. godine objavljujem prvu knjigu "Lirika devetorica", simbolično, objavljenu u izdanju "Glasa", kao i ova moja poslednja knjiga "Devet kora govora". To je bila antologija poezije devet mladih pisaca iz Banjaluke, pisao sam kasnije i mnoge druge knjige, ali u svakoj od njih je bilo nešto o Kočiću, o kojem sam pisao ne samo ovde, već i širom sveta, govorio na naučnim skupovima u akademijama umetnosti u Sarajevu i Beogradu i gde sam god gostovao kao predavač, ne zaboravljajući nikad kako je Kočić odredio moj životni put.

GLAS: Koliko je književna riječ izgubila na svojoj snazi, vremena su se promijenila, brze tehnologije dominiraju nad knjigom, kojih istina ima mnogo, ali ih sve manje čitamo?

ŠINDIĆ: Književnost je ovim vremenom, novim vremenom, kako ga zovu digitalnim, potisnuta u zapećak. Ja sam bio svojevremeno u timu u Srbiji i u Bosni i Hercegovini da proverimo koliko se školska lektira čita u školama. Obišli smo preko 20 škola osnovnih i u Srbiji i u Srpskoj od Prijedora pa do Trebinja i napisali smo knjigu o tome kako se čita školska lektira, da znate, zaključak je poražavajući. Od svih tih ispitanih samo je 15 odsto učenika priznalo da čita školsku lekciju, samo 15 odsto učenika. Svi oni drugi učenici ne čitaju ili prepisuju i tako dalje. Od tih 15 odsto samo je osam odsto zadovoljno lektirom. Oni drugi govore da su to knjižurine, da je to dosadno, da je to prevaziđeno. Danas se to odražava još više nego u to vreme, jer knjigu danas, da znate, malo ko želi da čita. Ipak, knjiga će preživeti i ovo vreme, kao što je preživela i svako drugo i dok god bude ljudi biće i pripovedanja.

GLAS: Učestvovali ste aktivno u osnivanju Akademije umjetnosti. Otkud Vi kao profesor književnosti na tom velikom zadatku, čiji bi značaj tek trebalo da se shvati.

ŠINDIĆ: Akademiju umjetnosti sam osnivao preko 10 godina, jer sam jedno vreme po nekom zahtevu i sam radio sa glumcima, amaterima. Postavljen sam čak od opštinske uprave za direktora Narodnog pozorišta i bio sam dve godine direktor. U tom periodu, režiser Emir Kusturica, koji je predavao u Sarajevskoj akademiji, diplomsku predstavu je održao kod mene u Narodnom pozorištu u Banjaluci 1984. godine. I nakon predstave, odemo na piće i večeru, jer smo na spratu imali restoran i tokom večeri ja se požalim Kusturici da nemam glumaca, pošto su mene postavili za direktora

pozorišta, zato što sam vodio amatere koje su obišli pola Jugoslavije, sa velikim uspehom. Našao sam samo tri školovana glumca u pozorištu, svi su drugi bili amateri. I ja kažem Kusturici šta da radim, da nemam glumaca, školovanih. Kaže on meni: "Kolega, osnujte akademiju" i stvarno sam napravio elaborat o potrebi stvaranja akademije, na koji je, kada je Nenad Suzić bio ministar prosvjete, odgovoreno pozitivno od strane ministarstva, ali mi kažu kako mi nemamo nastavnika muzičkog i likovnog i onda smo upisali studente za likovno i za muziku i tako počinje da radi Akademija umjetnosti, gde smo upisali i glumce, voditelje, snimatelje, likovnjake i muzičare. Proslavili su nedavno 25 godina, istina, jedva su me pozvali na proslavu, ali nema veze, ne ljutim se, važno je da je fakultet tu.

GLAS: Kao pedagog i književni teoretičar odškolovali ste generacije i generacija đaka, šta je bio ključni nauk koji ste im pokušali prenijeti i po kojim bi voljeli da Vas pamte?

ŠINDIĆ: Mislim da sam pošteno odradio svoj posao. Nema lepših reči od tih reči. Pošteno sam odradio svoj posao. Potpisao sam na hiljade učiteljskih diploma, potpisao sam pa ne smem govoriti u hiljadama, ali u velikom broju diploma profesora Srpskog jezika. Predavao sam na Pedagoškoj akademiji, na Filozofskom fakultetu, gde sam predavao Teoriju književnosti, na Filološkom fakultetu i na Akademiji umjetnosti. Svi moji đaci bili su budući profesori i umetnici i širili su pisanu reč i umetnost nekoj drugoj deci, kao što su moji profesori učili mene. Želeo sam da Kočićeva pisan reč, koja je nekada davno učila mene o istini, slobodi i ljubavi uči i druge. Nadam se da sam uspeo u tome.

GLAS: U ovoj knjizi obrađujete jednu veoma zanimljivu tezu o Kočićevoj prozi kojom ste se bavili i ranije, tvrdeći da je ona, koliko pisana, da je toliko i govorna, tj. zvukovna i da se Kočić ne čita već govori, pošto Kočić piše zvukom?

ŠINDIĆ: To je moja velika teza, davno objavljen rad "Zvuk i ritam", koji nije ogled o jeziku stvarnosti nego o stvarnosti jezika. Taj zvuk u jeziku, ritam u jeziku, ta složena značenja, metafore i zvučne stilske figure, taj čudesni zvon sa Zmijanja, ti jauci sa Zmijanja pretvorili su se u zvuk u mom izlaganju, o tom čudesnom jeziku, koji Isidora Sekulić opisuje rečima: "Zvoni kao bronza, žuti se kao staro zlato". Kočićeva reč nosi u sebi odjek vremena, mora se meriti s oba kraja pa se uvek izmeriti ne može. Zvučno senčenje sadržaja povezuje vidljive događaje sa nevidljivim zbivanjima u reči, baca svetlo u noć zaborava, otvara čulni svet Zmijanja i grđene, ranjave i željne ljudske naravi. Svestrano, smislom, jezikom, akcijom, opisom, zvukom i poemskim ritmom tvrdokorno pripovedanje Petra Kočića pokazalo je tragično osećanje života i ropstva, zanos borbe, slavljene slobode i veličanstvo silovitog govora.

Preporuke

GLAS: Osim Petra Kočića i Fjodora Dostojevskog, kojeg biste još pisca preporučili za obavezno čitanje?

ŠINDIĆ: Ne bih preskočio mog zemljaka, Dobricu Ćosića, njegove "Deobe" i "Vreme smrti", Branka Ćopića i Vojislava Ilića. Dodao bih Maka Dizdara, njemu sam posvetio jednu knjigu, njega su smatrali kafanskim čovekom, kako je on govorio, običnom budalom, ali je on u inat svima postao veliki pes nik. Pomenuo bih i Đuru Damjanovića, tog divnog, talentovanog, ali nesrećnog umetnika koji je napisao pesmu o meni, što je jedan od dražih poklona u mom životu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.