Milena Marković: Mitska priča o Principu iznad i izvan politike

Rekla je ovo u intervjuu za “Glas Srpske” dramski pisac i pjesnikinja Milena Marković (1974), govoreći o svojoj novoj drami “Zmajeubice - junački kabare”, koja će biti postavljena na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta početkom iduće sezone. Radi se o drami čija je tema “Mlada Bosna” i Sarajevski atentat.

*GLAS: Vaša nova drama pod naslovom “Zmajeubice - junački kabare” biće postavljena na sceni JDP-a početkom sljedeće sezone. Koliko je značajno da na sceni oživi drama koja tematizuje “Mladu Bosnu”, odnosno Sarajevski atentat, jer se sljedeće godine obilježava sto godina od Sarajevskog atentata i početka Prvog svjetskog rata, čija će centralna proslava biti u Sarajevu?

MARKOVIĆ: Ja sam se trudila da tu priču podignem na jednu mitsku ravan, to znači da je ona na svaki način izvan i iznad svake regionalne dnevnopolitičke igranke. To je priča o mladim osetljivim prenapregnutim ljudima koji su gladni i željni slobode, potvrde, smisla, koji sanjaju nejasno i nemušto, ali žestoko o promeni i dostojanstvenom mestu za svoj narod, svoju klasu, svoj soj. Na idejnom planu, značajna je tema jer je to priča o umiranju sveta koji je do tada postojao. I tada je zapravo prestao bel epok i počelo je takozvano moderno vreme. Sada isto živimo u vremenu promene, socijalne nepravde i isto iščekujemo veliku promenu koja će se možda desiti za našeg života i ne znamo kako će svet izgledati posle.

*GLAS: U jednom od intervjua rekli ste da ste priču o “Mladoj Bosni” uvijek doživljavali romantično, ali u izvornom značenju te riječi. Koliko je javnost danas zaboravila na značaj te priče?

MARKOVIĆ: “Mladobosanci” su bili izrazito načitani i voleli su literaturu koja (ako bi se držali podele u kojoj sve što je ikada napisano u osnovi uvek može da se podeli na romantično i klasično) je bila romantičarska i modernistička za to vreme. Isto tako su voleli i našu epsku književnost. U predromantičarskom pokretu sturm und drang se prvi put spominje termin originalnost i isto nastaje maksima da život sam po sebi treba da bude umetničko delo. U tom smislu su njihovi životi i bili svesno žrtvovani i promišljeni. Svaki put kad “javnost” površno ili ostrašćeno tumači bilo koju etapu u istoriji naroda, javnost treba poučiti i podsetiti, bez mržnje i strasti, nego blago i očinski.

*GLAS: Kako ste postavili komad? Je li Gavrilo tiranoubica ili terorista?

MARKOVIĆ: Gavrilo nije terorista jer on nije otišao u Beč da puca na prestolonaslednika nego je u svojoj zemlji u svome gradu ispred svojih ideala i drugova izvršio tiranoubistvo kao politički čin.

*GLAS: Koliko ste morali da se bavite istorijskim faktima da biste napisali dramu o “Mladoj Bosni”. Koliko je u njoj istorije tj. fakata, a koliko fikcije?

MARKOVIĆ: Ja ne pišem, niti ću pisati istorijske drame. Kada bih radila scenario u realističkom prosedeu onda bih jako vodila računa o istoriji, ali ni tada mi ne bi bilo presudno. Činjenice su mi bitne zbog duha vremena, njihove motivacije i njihovih karaktera. Ostalo je poezija.

*GLAS: Ne mijenja li se danas sa pozicije ujedinjene Evrope odnos i prema Principu i prema atentatu i prema Prvom svjetskom ratu?

MARKOVIĆ: Istorija se stalno piše ponovo od strane moćnih sila i to onako kako tim silama odgovara u određenom trenutku. U poslednje vreme se dosta čudnovato posmatra i Prvi i Drugi svetski rat. To je prosto tako, ali to ne znači da se ne treba buniti i malo nešto ipak reći u svoju korist, koliko god da si mali i nemoćan.

*GLAS: Kako ste lično doživjeli ličnosti Bogdana Žerajića i Gavrila Principa?

MARKOVIĆ: Nemam običaj da pričam o svojim likovima. Gavrilo Princip je sada moj lik. Kako sam ga doživela, to će da se vidi i čita u drami. To nije Gavrilo Princip, koji je postojao, to je književni lik za koji se nadam da će trajati. Kad već moram nešto da kažem, ja sam njega doživela kao mučenika za slobodu i potresno mladog čoveka.

*GLAS: Već su najavljeni brojni projekti povodom obilježavanja sto godina od Sarajevskog atentata. Centralna manifestacija koju finansira EU preko Ambasade Francuske održava se u Sarajevu. Biljana Srbljanović režira predstavu za Beč, Srđan Koljević sprema film, Emir Kusturica obilježavanje u Andrićgradu. Koliko će istina biti ispričano svim tim manifestacijama i čijih istina?

MARKOVIĆ: Mene mnogo ne zanima šta drugi rade i nemam uopšte problem sa tim. Kada bi bilo para i kada bi situacija bila drugačija, možda bi mogao da se napravi festival od svega toga, pa okrugli stolovi, simpozijumi, rasprave, polemike. To bi bilo zanimljivo i onda da se pusti da se razne te perspektive prikažu.

*GLAS: Koliko je često i jeste umjetnost oružje politike?

MARKOVIĆ: Umetnost nije neko baš jako oružje. Strani gubernatori koji vladaju raznim malim zemljama verovatno nisu neki ljubitelji umetnosti ili, ako jesu, onda podrazumevaju da ozbiljna umetnost ne može nastati u njihovim kolonijama. Ali neki pisci ponekad pogode duh vremena i progovore ono što šumi u srcima ljudi. Onda može biti oružje. Ali, svako oružje je opasno. I moram da kažem da je meni pre svega bitno da li je nešto umetnost ili je neka prolazna stvar koja odgovara trenutnoj političkoj situaciji. Sada, kada čitate večnog Zolu uopšte nije bitno to da je on stalno menjao političke partije. Kada čitate Tolstoja koji otkriva duboke istine o čoveku ne razmišljate koliko je on sam bio iskren i koliki je bio prokletnik. Ali oseća se sve duboko kao i u vreme kada su oni pisali i sve je isto, nepravda, ljubav, mržnja, izdaja, smrt i život. Isto tako, značajniji su Hamsunovi veličanstveni romani nego njegovo suštinsko nerazumevanje svog vremena za koje je on krvavo platio.

*GLAS: Veliki dio stvaralaštva posvetili ste poeziji. Koliko će u predstavi o Gavrilu Principu i “Mladoj Bosni” biti poetskih detalja?

MARKOVIĆ: U drami “Zmajeubice” ima veliki broj songova, a pojedine scene su pisane u slobodnom stihu.

*GLAS: Film “Beli, beli svet”, snimljen po Vašem scenariju, takođe je osvojio publiku širom svijeta, ali i žiri brojnih festivala. Priča iz Bora pokazala se kao pravi pogodak. Da li se, po Vašem mišljenju, publika zaželjela jednostavnih priča iz života običnih ljudi?

MARKOVIĆ: Priča tog filma je tragedija, tako da nije baš iz života običnih ljudi. Postoji hrišćanska tragedija u kojoj se čovek rodi sa krivicom i zapravo rodi se na smrt i postoji antička tragedija u kojoj čovek koji misli da je Kralj napravio tragičnu grešku i susretne se sa neizrecivim, odnosno Bogovi se poigraju sa njim. “Beli, beli svet” je rađen vrlo precizno po postulatu antičke tragedije. Dešava se u Boru zato što je Bor u tom trenutku imao jednu veličinu i značaj u svome propadanju, i dešava se u Boru i zbog toga što ima jednu veoma ozbiljnu socijalnu dimenziju.

*GLAS: Već sa prvom dramom ostvarili ste uspjeh. Koji je Vaš recept?

MARKOVIĆ: Ja sam uspeh ostvarila zapravo sa drugom dramom, sa dramom “Šine”. Prva drama je samo bila onako da su me primetili da postojim. Ne postoji recept za tako nešto. Svojim studentima govorim isto ono što je rekao Fasbinder kada su ga pitali u čemu je njegova tajna. Mislili su da će da kaže seks, droga i rokenrol, a on je rekao - rad i disciplina.

*GLAS: Vaš stav je da je drama vrlo promišljena, a pjesma neposredna stvar. Da li je Milena Marković vrlo promišljen dramski pisac i iskren pjesnik?

MARKOVIĆ: Drama mora da bude promišljena zanatski jer se ona izvodi. Ja se nadam i da sam iskren dramski pisac i promišljen pesnik.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.