Mile Bjelajac, istoričar: Jugoslaviju su najviše ocrnili oni koji su sve radili da je sruše

Neprijatne uspomene zajedničkog življenja se onda ostavljaju po strani, a promoviše  pozitivno zajedničko sećanje. I kad gledate po toj vertikali onda vidite da su i jedna i druga, više instiktivno, postupale na sličan način. I u jednoj i u drugoj se, uslovno rečeno, falsifikovalo.

Rekao je ovo u intervjuu za “Glas plus” politikolog i istoričar, naučni savjetnik Mile Bjelajac, komentarišući sve rasprostranjeniji fenomen revizije istorije na prostoru nekada velike zajedničke države južnoslovenskih naroda.

Kako smo se doveli u situaciju da se oslobodilac karakteriše kao okupator? Da li je iz ove perspektive, nakon svih podjela i sukoba koje smo doživjeli, ideja Jugoslavije bila dobra i moguća? Jesmo li zaista toliko bliski, a toliko različiti ili su na te okolnosti uticale velike sile? Kome je bio interes da Jugoslavija ne postoji? Prethodni, 20. vijek jedan je od najtragičnijih za sve naše narode, a posljedice trpimo i danas. Profesor Bjelajac ističe da je to tragedija svih naroda, te da bi tumačenje i interpretacija istorije morali biti očišćeni od svake ostrašćenosti, subjektivnosti i ideološkog pristupa.

- To se radilo i u Francuskoj, gde se posle 1944. godine tvrdilo da se 40 miliona Francuza hrabro oduprlo okupatoru, da je višijevski režim predstavljao malu nepopularnu kliku, da je zla politika Višija proizašla iz zlog Lavalovog mozga, što nije tačno. Ali, trebalo je neprijatne podele i ružne drame prevladati. Tek kasnije se istoriografija na pravi način posvetila tom tamnom periodu pod okupacijom. Tako je bilo i u ovoj našoj muci u obnavljanju države. Sve sa računom da će zajedničko življenje biti u korist svih. Neke stvari posle 1945. godine nisu bile iz zle namere. Međutim proizvele su i jedan trajniji problem. To je službena ili preovlađujuća istoriografija kojoj je okvire dao Titov referat na Petom kongresu Komunističke partije Jugoslavije u Beogradu 1948. godine - ističe Bjelajac.

GLAS: Šta je problematično kod tog referata?

BJELAJAC: Ko je sve pisao taj deo referata, ne znam, ali tu su udareni neki okviri za pisanje savremene istorije kraljevine Jugoslavije, Drugog svetskog rata, pa i onoga što su odnosi između naroda Jugoslavije. Trebalo je da prođe više od 20 godina da se to počne na pravi način istorijski valorizovati. Međutim, mnoge generacije koje su učile kroz škole na tom obrascu su već stasavale i svako propitivanje tih obrazaca je onda izazivalo određene emocije, pa čak i negativne reakcije.

GLAS: Iz današnje perspektive, da li je ideja Jugoslavije bila pogrešna?

BJELAJAC: Nakon ovog iskustva sa građanskim ratom, postoji takvo mišljenje. Razočarenje kod Srba dovelo je do stava da je ta Jugoslavija bila greška. Ima i takvih koji tvrde da je to bila megalomanija kralja Aleksandra. Međutim, kad se zaista prati razvoj te državotvorne i političke misli i na srpskoj strani, pogotovo ako se prati ta Pašićeva vertikala, onda se vidi da iz tog velikog iskustva Srbije, gotovo 50 ili 60-godišnjeg iskustva, tako male, zatvorene, bez izlaza na more, protiv koje očas podižu carinske barijere, gde nema ekonomskog momentuma kakav bi se želio... sve to je ukazivalo da je potrebna jedna veća, jača, respektabilna država, koja bi onda u tom krilu okupila, ne samo čitav srpski, nego i ostale narode. Dakle, bio je realan projekat na kojem se radilo gotovo 100 godina. U vremenu kneza Mihaila i kasnije, zbog međunarodnih okolnosti, nije bilo snage da se ti južnoslovenski projekti realizuju. Čak i pokušaj ujedinjenja Srbije i Crne Gore 1914. morao se iz istih razloga odložiti. Tek je Prvi svetski rat otvorio tu mogućnost, ali za nju se tek trebalo izboriti i oružjem i diplomatijom. Srpski ratni cilj je proklamovan već u avgustu 1914. godine, u onom trenutku kad saveznici, i Rusi i oni zapadni, traže žrtve od Srbije u korist Bugarske.

GLAS: A šta je bila suština Jugoslavije?

BJELAJAC: Srbija nudi jugoslovenski program i već krajem avgusta traži podršku velikih sila, nudeći jednu veliku državu koja će sutra biti protagonista savezničkog interesa i biti brana nemačkom prodoru na istok.  S druge strane, mislilo se, otklonila bi intrige velikih sila na Balkanu. Balkan balkanskim narodima. Ravnopravnost, tolerancija i građanska prava, ekonomski i kulturni razvoj. Srbi konačno obuhvaćeni jednom državom, slobodni. To je suština tog jugoslovenstva. Neka taktička odstupanja diktirale su ratne okolnosti 1917., kada je Francuska bila iscrpljena, Italija poklekla, Rusija ispala iz stroja, a Amerika još nije bila ušla u rat, pa su zapadni saveznici ušli u neke pregovore sa Austrougarskom oko separatnog mira. Međutim, onog trenutka kad su saveznici odlučili, ne samo zbog nas, nego i zbog Poljaka, Čehoslovaka, ali i Italijana, da nema više razloga da postoji Austrougarska, onda se otvorio taj prostor i za konačno oslobođenje Jugoslavije.

GLAS: Ali kad i zbog čega se pojavila ta priča da je srpska vojska bila okupatorska, iako je na svim ulicama dočekana uz pompu i cvijeće?

BJELAJAC: Politika koja je bila starija od Jugoslavije, koja je osporavala mogućnost zajedničke države, koja je posle radila protiv te države, doživela je svoj najsjajniji momenat, ne samo razbijanjem Jugoslavije 1941. godine, već i devedesetih godina. Tu je koren toga zašto se potencira da je Srbija bila okupator, čak i u Vojvodini i Crnoj Gori danas. Koren ocene je i u potrebi da se da legitimitet secesionizmu i da se ojača identitet novih nacionalnih država, bivših republika. U tom cilju bilo je poželjno, uprkos činjenicama, stvoriti što crnju sliku Jugoslavije u celom njenom trajanju i prikazati je kao “tamnicu naroda” u kojoj je samo jedan narod bio srećan. U tom cilju prepisane su neke ocene iz stare političke propagande, čak i vremena NDH. Svi ti frankovci koji su bili glasni, hajkačili protiv Srba pre 1914. i kasnije, pisali te ostrašćene knjige poput one Aleksandra Horvata “Hrvatska na mučilištu”. Ovih dana čujemo da je “zla” Jugoslavija odvojila makedonski narod od Bugarske “Berlinskim zidom”.

GLAS: Hoćete da kažete da su te nacionalističke struje srušile Jugoslaviju?

BJELAJAC: Kao što je i 1941. godine Jugoslavija srušena stranom silom, tako je bilo i u ovom skorijem vremenu dvostrukih standarda “međunarodne zajednice”. Bez obzira na naše unutrašnje probleme, da nije bilo tog organizovanog rada sa strane, Jugoslavija bi tu krizu pregurala. Da li ima ijedne države u Evropi koja nije prolazila kroz krize, bilo ekonomske, bilo druge vrste? Pa su opstajale. Uzmite Španiju, Francusku, Portugaliju... Ako se kaže da je Jugoslavija veštačka tvorevina, a kako to Belgija koju su napravile evropske sile onog vremena od dva potpuno etnički, jezično i istorijski različita elementa opstaje dan danas? A proživljava krize. Evo sad se priča o ponovnom uspostavljanju unija na zapadnom Balkanu, a zašto nije takav stav bio uzet devedesetih? Tada samo BiH nije bila “nemoguća država”. I da li su sada prevladane “inkopatibilne civilizacije”?

GLAS: Da li se već 1918. godine moglo predvidjeti šta će se desiti 1941. godine ili poslije 1941. ono što ćemo doživjeti  devedesetih?

BJELAJAC: Nije se moglo predvideti šta će se dešavati. Ni nosioci 27. marta nisu mogli da pretpostave da ima takvih mračnih mozgova koji će u slučaju sloma Jugoslavije formirati Jasenovac, Jadovno i sva ona stratišta koja znamo. Jugoslavija nije bila plod kolonijalnog osvajanja. S pravom se računalo na solidaran i harmoničan razvoj više nego srodnih naroda. Dva miliona mešovitih brakova pred slom. Šta to govori?

GLAS: Koliko su drugi, pored Srbije, željeli Jugoslaviju?

BJELAJAC: U onom vremenu pred Prvi svetski rat, novim kursom politike u Hrvatskoj, Slavoniji, pa i Dalmaciji, na vlasti je bila hrvatsko-srpska koalicija, koja je promovisala saradnju dva naroda. Ona je bila većinski elemenat u Saboru 1917. kad se vratio taj politički sistem u život posle smrti Franje Josipa. Dakle, oni nose tu politiku stvaranja Jugoslavije na terenu. Pokret Narodnog veća i deklaracijski pokret su ti koji zahvataju Sloveniju, BiH, primorje, Hrvatsku i Slavoniju. To je bio i legitiman i masovan pokret, a frankovci su bili manjina i u Saboru. Takođe, Radićeva partija je imala samo dva poslanika u to vreme.

GLAS: Radić se danas ipak posmatra kao najslavnija ličnost tog vremena među Hrvatima danas. Kako to da tada nisu bile primijećene njegove devijantne ideje?

BJELAJAC: Zbog toga što je Jugoslavija bila zemlja pomirenja. Ličnost Radića je bila pošteđena od strane nas istoričara i kao takva se ponovo vratila u ovu revizionističku istoriografiju, a mislim da na tome ne treba stati i da na tome treba raditi. Sve ovo govorim na osnovu vlastitih istraživanja. Dakle, Jugoslavija je bila moguća, ali naravno, ako jedna strana to opstruiše onda stalno dovodi u pitanje državu i time izaziva reakciju države. Tako bi postupale i SAD,  Britanija, Francuska, i sve druge gde su demokratija i sistem ugroženi nasilnim delovanjem i veleizdajom. To reagovanje države je onda maliciozno uzimano kao dokaz o karakteru te države. Hrvatski komitet, frankovački emigranti u Beču (general S. Sarkotić) su ocenili “da je Radić podigao njihovu palu zastavu i da ga treba podržati”

GLAS: Šta se to moglo bolje uraditi u organizaciji države?

BJELAJAC: Ako izuzmemo sferu ekonomije, problem Jugoslavije posle 1945., je bio što nisu prihvaćene inicijative da se ustavnim rešenjem 1946. naprave autonomne oblasti, odnosno pokrajine i na prostoru današnje Hrvatske. U prvom redu, Srpska oblast krajina, a isto tako i Dalmacija. Ti zahtevi su tada postojali i od strane rukovodilaca u Dalmaciji, međutim to je Tito presekao. Da je to tada formirano, to bi već formiralo jednu vrstu navike, istorijsku svest da su to neki entiteti koje treba respektovati. Na kraju krajeva, postradali srpski narod je dobio status konstitutivnog naroda i svoje Antifašističko veće i klub predstavnika u Saboru.  Imao je to i u BiH, pa je to poništeno onim referendumom koji je bio ustavno i zakonski bespravan, nasilan. Slično se dešavalo sa srpskim narodom u Hrvatskoj posle dolaska HDZ na vlast.

GLAS: Zašto to nije učinjeno? Može li se neko pozvati na odgovornost?

BJELAJAC: Ja mislim da deo odgovornosti snose srpski komunisti koji su tada došli na vlast. Kako u Srbiji, tako i u druge dve republike, Hrvatskoj i BiH. Posebna priča je Crna Gora i formiranje nove nacije. Kasnije komunisti kreiraju nove nacije, nacionalne manjine se prevode u narodnosti. Na kraju, Srbiji se nameće kroz ustavne promene 1974. taj status autonomnih pokrajina. Prethodno je srušeno srpsko rukovodstvo koje je, bar Nikezić, davalo otpor. Nikezić je Titu otvoreno rekao: “Mi nismo protiv reforme, ali ne može reforma biti uprkos Srbiji”. Pokušaj da se prevaziđu apsurdi tih rešenja Tito je presekao 1977.  Zamrznuto pitanje “otvaraju” Albanci 1981. i počinje permanentna kriza. Političko rukovodstvo Jugoslavije nije bilo jedinstveno da podrži integritet zemlje u bilo kom delu svoje teritorije, kao što je '74. podržan teritorijalni integritet Slovenije i Hrvatske kada se poslednji put rešavalo Tršćansko pitanje.

GLAS: Kako bismo, iz današnjeg ugla, mogli posmatrati tu veliku ideju jedinstva?

BJELAJAC: Nemamo istoriju Jugoslavije koja bi tačno izračunala i ponudila sliku koristi koju su svi narodi imali od te Jugoslavije, uključujući i Srbe, ali i minuse. Nije sve bilo politika. Šta je sve postignuto za 70 godina mira? Zbog svega toga imamo uopštavanje vlastitog sećanja, nekih impresija i našeg razočarenja koje je sigurno nastupilo nakon 1990. godine.

Falsifikovanje

GLAS: Da li je moguće krenuti u realizaciju velikih nacionalnih ideja bez, bar malog, falsifikovanja prošlosti?

BJELAJAC: Velike ideje kao mobilizatorski podsticaj nužno redukuju i ulepšavaju. Postoji više načina falsifikovanja, a jedan od njih je propuštanje neprijatnih činjenica. Čim ispuštate, vi već iskrivljujete sliku prošlog. Prošlost je prošlost, a samo se menja naš odnos i interpretacija. Prošlost i ljude iz nekog vremena treba razumeti iz ondašnjih okolnosti, a ne iz današnje perspektive. I mi kao savremenici željeli bismo da objasnimo šta nam se danas dešava, ali moramo biti svesni da smo ograničeni za mnoge neophodne informacije, koje će možda tek buduće generacije imati. Da nije tako istorija kao nauka ne bi imala smisao.

Diplomatija

GLAS: Mnogo ste se bavili odnosom diplomatije i vojske. Kako vidite današnju srpsku diplomatiju? Da li su nam potrebni novi Pašić, Tito ili Koča Popović?

BJELAJAC: Za pripremanje i obrazovanje državnika i kadrova važna su ta znanja o međuzavisnosti “diplomatskih” sredstava i realnih faktora moći i geopolitičkog značaja. Srbija je imala sreću da su njeni državnici dugo trajali. Stare diplomate školovane na strani imale su svoje nekadašnje veze u metropolama. Ako nešto možemo da naučimo od Pašića, to nije samo ono prilagođavanje situaciji pod svaku cenu. On je znao da povuče crvene linije srpskog interesa. Bio je spreman da ide tvrdoglavo i protiv najjačeg saveznika, Rusije. Pomenuli ste Tita i Koču Popovića, koji su takođe bili dobre diplomate. Iza njih je stajala jedinstvena država, na važnom geostrateškom položaju i njihovi zaokreti nisu donosili gubitak, već opstanak države. Za svaku upornu međunarodnu politiku preduslov je unutrašnja kohezija i jedinstvo.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.