Marko Vidojković za Glas Srpske: Očekujte brzu i bezobraznu vožnju

Rekao je ovo u intervjuu za "Glas Srpske" književnik oštre kritičke misli Marko Vidojković o novoj knjizi "Urednik", koja je od 11. februara dostupna čitaocima. Autor romana "Ples sitnih demona", "Đavo je moj drug", "Pikavci na plaži", "Kandže", "Sve crvenkape su iste" i "Hoću da mi se nešto lepo desi odmah" zaljubljenicima u pisanu riječ novom knjigom ponudiće i neke autobiografske trenutke. Osim pisanja, Vidojković je poznat i kao urednik časopisa "Maxim", izvršni urednik "Plejboja" i kreativni urednik "Sana" novina.

* GLAS: Šta čitaoci mogu da očekuju od Vašeg novog djela?

VIDOJKOVIĆ: Oni koji su čitali sva moja dela, primetiće sličnost s "Pikavcima na plaži". Jedan depresivan čovek, navučen na teške droge, ide na službeni put u Las Vegas, 2006. U "Pikavcima" dva mlada besposličara putuju u Čanj, u predsezoni, 1998. godine. Obe knjige su romani o putovanju i prilično sam se pomučio oko toga da kako način pripovedanja, tako i podela radnje na tri dela, budu urađeni veoma slično. Tu prestaje svaka sličnost između ove dve knjige, pošto, u odnosu na "Urednika", "Pikavci" deluju kao ja u odnosu na Majka Tajsona. Za one koji nisu čitali "Pikavce", odgovor ću skratiti: čitaoci ove knjige dobiće ono što od mene uvek i dobiju: brzu i bezobraznu vožnju, posle koje će delom biti srećni, delom tužni, a većinom će me pitati kad će sledeća knjiga.

* GLAS: Knjiga govori i o tome kako su se u neglamuroznoj tranzicionoj Srbiji stvarali glamurozni časopisi. Šta ovim romanom želite da poručite?

VIDOJKOVIĆ: Pravili smo naslovnu stranicu knjige tako da oponaša naslovnu stranicu časopisa koji uređuje glavni junak, a koja, kod manje-više svih časopisa za muškarce ima identičan koncept. Na naslovnici smo iskoristili svaki trik iz struke urednika časopisa kako bismo navabili kupca. Nije ništa novo da je knjiga koju sam napisao inspirisana istinitim događajima, ali bilo je zgodno da se ovde to i naglasi, pre svega da bi čitaocu u podsvesti bila misao: "Čoveče, ako je ovo istina, nije ni čudo što je svetska ekonomija propala". Naravno da nije sve istina i ako ćemo da merimo koliki je komad romana istinit, a koliki izmaštan (a to radimo sa svakom mojom knjigom), reći ću da sam deo koji se odvija u Beogradu morao vešto da ispletem, ne bi li ostatak knjige, koji se uglavnom odvija u Las Vegasu, imao smisao, da "Urednik" ne ispadne puko prepričavanje prošlosti, već pričanje jedne zanimljive istorijske priče. Samim tim, redakcijski opisi ne odgovaraju istini, ali jasno oslikavaju kako je izgledao naš "posao". S Vegasom je bilo lakše, samo sam otvorio folder s fotkama koje sam tamo "iškljocao" mobilnim i prema njihovom redosledu prepričavao doživljaje iz Amerike. Fotke su mi posebno bile zgodne za detaljne opise pojedinih mesta na kojima se glavni junak nalazi.

* GLAS: Zašto ste izabrali baš Marka Kraljevića da uređuje časopis "Big boj"?

VIDOJKOVIĆ: Imao sam silnih muka negde na trećini knjige, jer sam uvideo da nije onoliko autobiografska koliko sam to u početku očekivao, pa je privremeni junak Marko Vidojković morao da leti iz nje. U jednom trenutku, besio sam veš i čupao kosu zbog toga što ne mogu da pronađem pravo ime za lik o kome pišem. Moja devojka, kačeći jedne crne čarape na žicu, reče: "Zašto se ne bi prezivao Kraljević"? Ne dešava se to prvi put, da neko meni blizak, jednom rečenicom odredi sudbinu i romana nekog mog trenutka, ali ovog puta, taj njen predlog, za koji ona tvrdi da je bio čisto zezanje, za mene je bio čisto prosvetljenje. Marko Kraljević je i u epskoj poeziji bio poznat kao teška budala, a glavnom junaku "Urednika" to ime i prezime legli su kao budali šamar. Ovo ime i prezime, zbog podsvesnog odnosa koji čitalac ima prema njemu, određenim delovima knjige daje jednu notu koja ne bi postojala da se zvao ikako drugačije. Sve to doprinosi duhovitosti, na koju računam kao na moj literarni topuz šestoperac.

* GLAS: Da li su u knjizi opisani i neki autobiografski trenuci?

VIDOJKOVIĆ: Jesu. Međutim, dok se trenuci iz Las Vegasa uglavnom poklapaju sa onim što se meni tamo izdešavalo, ono što se Marku Kraljeviću dešavalo u Beogradu iskorišćeno je da od toga skuvam najukusniji književni paprikaš za čitaoca. Dakle, nemojte uzimati sve zdravo za gotovo, već se prepustite knjizi, a ona će vas odvesti, ne do mojih, nego do vaših velikih istina.

* GLAS: Smatrate li da i danas pogrešni ljudi uređuju ne samo "fensi" časopise, već i ostale ?

VIDOJKOVIĆ: "Fensi" časopisi, naročito oni za muškarce, dolaskom ekonomske krize na svačija vrata i interneta u svačiji džep, gotovo da su zbrisani sa medijske scene. Dobro smo se zezali dok smo uređivali "Maxim", ali sam ja i tad bio opsednut politikom, pa sam u svakom broju gazio po Koštuničinim ministrima i ratobornim popovima. To je stvar profesionalizma, što znači da sam "Maxim", priznajem, uređivao poput amatera. U "Plejboju", gde sam bio izvršni urednik, bilo je mnogo lakše. Samo pomažeš glavnom da časopis izađe na vreme i pišeš i prevodiš tekstove i taj posao je, sve do početka sunovrata, bio zaista super. Dugo sam, pišući kolumne u "Kuriru", zarađivao lepe pare, a samo jedanput sam bio cenzurisan, pred izbore, 2012. godine. To nije loš rezultat, kad se sve sabere. Bio sam i kreativni urednik "Sana", novina kojih se danas retko ko seća. Grozan je to posao. Što ti proizvod češće izlazi, ti si sve luđi. Dakle, urednicima dnevnih i nedeljnih novina kapa dole.

* GLAS: Mislite li da su pisci na srpskoj književnoj sceni dovoljno angažovani?

VIDOJKOVIĆ: Najveći deo naših pisaca ima ozbiljan problem: nemaju čitaoce. U doba posle petog oktobra, književni kritičari i jedan broj njihovih ortaka pisaca, napravili su neformalne, a ponekad čak i formalne, prijateljske krugove, za mažnjavanje siće iz budžeta, za honorare koje su delili sebi i nagrade koje su često sami izmislili, a delili sebi bližnjima. Odjednom, kad je država "riknula" s parama, ti i takvi pisci i kritičari ostali su bez svojih redovnih primanja i tek tad se začuo neki majušni piskavi glas njihove sebične pobune za popunjavanje rupa u novčaniku. Nije dobro za umetnost da se oslanja na državu. Užasno je kada pisac od ministarstva prosi za koru hleba, pogotovu u ovakvoj zemlji, koja predstavlja opasnog neprijatelja svakom svom građaninu.

* GLAS: Poznati ste kao autor "oštrog jezika" i kritičke misli. Da li Vas je to nekada ugrozilo u privatnom, ali i književnom životu?

VIDOJKOVIĆ: U privatnom nikad, a u književnom redovno. Imao sam razne političke stavove i menjao sam ih onako kako su mi pristizale nove informacije. Mislim da je to naš najveći kolektivni nedostatak: sposobnost da priznamo da smo pogrešili u proceni i rešenost da revidiramo svoje stavove na vreme. Što se književnih kritičara tiče, na prste jedne ruke mogu se nabrojati oni koji su mi naklonjeni, a ostali me toliko mrze, da kad me nešto probode u glavi, gotovo sam siguran da neko od njih iglom probada moju vudu lutkicu. Ali, koliko god mi ta bezrazložna mržnja išla ponekad na živce, ona je naprosto romantična, to je jedan od pradavnih odnosa između onih kao što sam ja i onih kao što su oni.

Nadimak

* GLAS: Nazivaju Vas "nestašnim momkom srpske književnosti". Kako ste Vi to doživjeli?

VIDOJKOVIĆ: To je značajan napredak u odnosu na ono kako su me dosad nazivali: "naš najperspektivniji mladi pisac", ili, još gore, "srpski Bukovski". Bukovski je jedan i jedini i niko ne može biti lokalni Bukovski, ma koliko stilom podsećao na njega. Nije to stil Čarlsa Bukovskog, nego stil gradske ulice na kojoj je pisac odrastao, bez obzira na to da li se taj grad zove Beograd ili Los Anđeles. Srpskoj književnosti fali skoro sve, ali, eto, ima svog nestašnog tridesetosmogodišnjeg momka.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.