Kristina Nina Ađanin - Nisam superheroj, samo volim planinu

Ova djevojka osvojila je najviše vrhove svijeta, a nedavno je osvojila i Denali i tom prilikom pomogla u spasavanju alpinista za šta je dobila orden časti rendžerske stanice Aljaske. Za nju je to bilo sasvim normalno, jer nema, naglašava, ničeg vrednijeg od ljudskog života.

* GLAS: Nedavno ste osvojili vrh Denali. Kakvo je to bilo iskustvo?

AĐANIN: Još sam pod velikim utiskom cele te planinske regije i samog vrha. Cela ekspedicija od samog dolaska na glečer malim avionima koji sleću na sneg, pa izlazak na vrh i sam silazak je potpuno nešto novo za mene, iako iza sebe imam veliki niz vrhova, kako evropskih, tako i himalajskih, ovo je neuporedivo. Denali je jedna od najhladnijih planina sveta, temperature znaju da padnu i do -70. Koliko god oprema bila dobra i mi iskusni, hladan vazduh koji para grlo, i kada brojimo svaki udisaj, dugo ću pamtiti. Ono što još karakteriše ovu planinu i penjanje na nju, jeste da je uspon preko 4.000 metara od mesta sletanja aviona. Na primer, baza Everesta je na 5.400 metara, pa je za uspon potrebno 3.400 metara. Ovde se vuku sanke i hoda se na skijama ili krpljama zbog velikih pukotina preko kojih se svakodnevno prelazi. Pošto se Aljaska nalazi blizu Severnog pola, procenat kiseonika je niži nego na Ekvatoru, tako da se uspon po količini kiseonika u vazduhu može komotno upoređivati sa visokim Himalajskim gorama. Period lošeg vremena zna da potraje i do dve sedmice, tada ste osuđeni na šator, i radi takvih dana morate nositi mnogo hrane i gasa za topljenje vode i pripremanje obroka. Ali, zauzvrat ova regija vam pruža nezaboravne poglede i vidike, kao i veliko životno iskustvo.

* GLAS: Kakav je osjećaj biti prva Srpkinja koja je zakoračila na jedan od najviših vrhova svijeta?

AĐANIN: Biti prva Srpkinja na vrhu Severne Amerike je pre svega velika čast, i iskreno da vam kažem jedan superosećaj, da se ne lažemo. Drago mi je još radi jedne stvari, a to je što sam pokazala i uverila mnoge, da ako nešto zaista želimo to možemo i da ostvarimo ma odakle da dolazimo. Pre par godina, ova prostranstva i ovakve regije sam mogla samo da sanjam, gledam na televiziji i da čitam u novinama... Bilo mi je neverovatno da ću se i ja jednog dana penjati na tako nešto. Najlakše je reći, ma treba novca, nemam vremena... verujte mi ako želite tako nešto, naći ćete i pare i vreme, izgovori su najgore breme koje nosi naš narod. Mnogo smo uplašeni i imamo strah od promena, ali nadam se da će se to promeniti.

* GLAS: Koliko je bio težak uspon? Šta je bilo najteže? Ko je sve bio u vašoj ekipi, kako ste sarađivali?

AĐANIN: Sad dok pričam sa vama, prvo što mi pada na pamet, jeste da vam kažem da i jeste i nije bio težak uspon, ali kad se setim prvog dana kada sam vukla 70 kilograma teške sanke preko 11 kilometara dugačkog glečera i kada smo stigli u kamp, nisam mogla da pomerim noge koliko su me stegli grčevi. U životu to nisam doživela. Počela sam da se smejem, jer ne znam šta da radim. Prijatelj me zove, daje mi lopatu da krenem da ukopavam šator, ali nisam mogla ni metar da se pomerim. Mislila sam da ću da se vratim posle prvog kampa, ali dobra večera i odmor su me povratili. Put do kampa nije postojao, pa smo vukli te sanke i pravili stazu, a kroz 40 centimetara novog snega i uzbrdo, povratka nazad nije bilo, tako da smo morali gurati napred. Sa mnom u ekipi je bio Brajan Blok, prijatelj kojeg sam upoznala pre par godina na Everestu. Dosta mi je pomogao. Denali je takva planina da svi sa svima moraju sarađivati, a najviše sa planinom. Svakog dana smo razmenjivali iskustva sa ostalima, delili hranu…

* GLAS: Rendžerska stanica Aljaske dodijelila Vam je orden časti jer ste rendžerima pomagali u spasavanju alpinista?

AĐANIN: Kada sam izlazila do poslednjeg kampa, na grebenu sam zatekla gomilu uplašenih Nemaca, svi su pričali u isto vreme ali konfuzno. Razumela sam, ranac, čovek, hvatanje. U tom momentu sam se okrenula na drugu stranu grebena i videla padinu i tragove u snegu da je nešto palo dole. Nije mi bilo jasno da li je čovek ili ranac. U tom momentu stižu rendžeri, ali ih je bilo malo, i nisu imali dovoljno opreme. Temperatura je bila oko minus 40, i sve se to dešavalo na nekih 5.000 metara. Ponudila sam im pomoć, da krenem dole u silazak niz uže, koje smo postavili da pretražimo teren. Fiksirali smo opremu i krenuli dole, uopšte mi nije jasno kako sam se držala za to uže, pošto su mi ruke utrnule od hladnoće. Ali u tim momentima, ne razmišlja se o nekim stvarima, nego se razmišlja da se spasi ljudski život ako ikako može. Nažalost, taj planinar nije preživeo dugački pad. Vratila sam se na greben i produžila u kamp pet, gde bih sledećeg dana krenula na vrh. U kampu pet, jednom alpinisti tokom noći je pozlilo, visinska bolest! Hitno je morao dole, ali u kampu niko ne želi da žrtvuje svoj uspon, da bi spasao nekom život. To mi je bilo nešto neverovatno, ali ovaj svet očigledno postaje jako čudan. Odlučujem da ga spustim na sigurnu visinu, po cenu vrha, nisam se nijednog momenta dvoumila. Ljudski život je nešto najvrednije što postoji, i svesni smo toga samo onda kad izgubimo nekog bliskog. Nešto što bi po meni svako normalan trebalo da uradi. Rendžeri Aljaske regije su to videli kao veliki podvig i dodelili mi priznanje. Nekako to gledam kao nešto što bi svako uradio, pa se nekako pomalo i stidim iskreno da vam kažem. Ne vidim sebe kao superheroja, nego kao nekog ko jako voli planinu i prijatelje koje sam stekla na tim usponima.

* GLAS: Između ostalih, osvojili ste Monblan, Grand Paradizo, Grosglokner, Manaslu? Koji od tih uspona Vam je bio posebno težak, a koji najdraži?

AĐANIN: Prvi moj kontakt sa velikom nadmorskom visinom jeste Monblan, i prvi susret sa glečerom, tako da to mogu da svrstam u ulaznicu na nebeska predvorja. Uspona na Manaslu se uvek rado setim, jer je to moj prvi susret sa Himalajima. Ali planine koje bih rado izdvojila i gde volim da provodim vreme, su Maglić, Prenj, i cela regija Monblana.

* GLAS: Istakli ste jednom prilikom da stalno ispitujete svoje granice. Mislite li da ima još mnogo toga što možete da uradite i osvojite?

AĐANIN: Granice postoje samo u ljudskim glavama, to sam zaključila u poslednjih par godina penjanja. Strah, nadmoć, pa i mnogo štošta dolazi iz naših umova. Uvek tražimo nove ciljeve, jer je to što nas vodi kroz život, inače tonemo.
Postoji još dosta vrhova koje bih volela da ispenjem. Kirgizija i Pakistan su mi jako interesantni kao i čuveni K2, za koji se polako kroji plan, pa
ćemo videti u kom pravcu to sve ide.

* GLAS: Da li je teško organizovati ekspediciju s obzirom na to da je za to potrebno mnogo novca?

AĐANIN: Po meni to je najteži deo ekspedicije - viza, razne dozvole, oprema, obaveštenja. Ništa ne sme da se zaboravi, jer kad ste tamo i kad vidite da ste zaboravili upaljač onda ste u velikom problemu, tako da jedna ekspedicija startuje čak i par godina pre nego što se stane na prvi sneg. Jedan od glavnih razloga u današnje vreme što se odustaje od ekspedicija jeste novac. Uglavnom me prijatelji pomažu, rodbina, i sponzori... bez njih teško da bih mogla i kontinent da napustim.
* GLAS: Odrasli ste na Grmeču, živjeli ste u Banjaluci, sada ste u Beogradu, često ste na putovanjima. Gdje Vam je dom?

AĐANIN: Dokumenta mi se trenutno vode na Beograd, a moj dom je planina. Tu se najlepše osećam. Volim da dođem kod tetke i teče, koji žive u Banjaluci, na najbolju hranu u svemiru, i da se ugojim za sledeću ekspediciju, jer treba puno energije za sve te dane provedene na velikim visinama. Na Grmeču sam odrasla, ali kako nam je spaljena kuća, i još nije obnovljena, teško je boraviti tamo i sve to gledati.

* GLAS: Koliko godišnje vremena provodite na ekspedicijama, koliko Vam vremena ostaje za druge stvari?

AĐANIN: U poslednje vreme provodim dosta vremena po planinama. Kao sportski menadžer lako mi se organizovati. Ne posećujem kafiće, nemam ni TV u kući, izbacila sam ga pre par godina jer počnem da gledam neki film, i od mnogobrojnih reklama zaboravim šta sam gledala. Sa prijateljima se uglavnom viđam po brdima. To je malo čudno mesto sastanka, ali kao što rekoh na početku, ovaj svet postaje dosta uvrnut. Trenutno imam jednu ljubav koja se zove planina, i trudim se da što više vremena provodimo zajedno.

* GLAS: Da li je već u planu osvajanje nekog novog vrha?
AĐANIN: Uvek postoje ideje, planovi... Krene se jednim tokom pa onda na kraju gledamo gde nas voda izbaci. Volela bih ići u Pakistan, ali kako se politička situacija sve više komplikuje, teško da može biti bolje idućih godina.
Kirgizija i vrhovi preko 7.000 metara su mi isto privlačni. Mnogo je ideja, a videćemo šta će biti od tog. Plan mi je ovoga leta ispenjati jedan smer na Prenju.

Pripreme

* GLAS: Koliko su teške pripreme i treninzi?

AĐANIN: Trudim se da vodim zdrav život. Tu su svakodnevni trening ili bar neka fizička aktivnost, dosta voća i povrća. Imam samo jedan, da kažem porok - mnogo volim suvo meso, i uvek ga nosim u planinu. Psihički se ne spremam mnogo, jer planinarenje gledam kao na psihički odmor od svakodnevnog gradskog stresa. Više se pripremam na planini za povratak u grad, nego obrnuto.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.