Jovan B. Dušanić o novoj knjizi: Srpske vođe su tada bile istinska elita

Gligorije je neosporni lider srpskog naroda u BiH u vreme Austrougarske okupacije i zahvaljujući njemu srpski narod postigao je kulturni preporod.

Kaže to u intervjuu za „Glas Srpske“ redovni univerzitetski profesor u penziji Jovan B. Dušanić Lipljanski i povodom objavljivanja nove knjige „Gorostas iz Sarajeva - Gligorije M. Jeftanović i njegovo doba“, koja će biti promovisana u Banskom dvoru - Kulturnom centru u Banjaluci 15. oktobra.

Povodom izlaska knjige „Utemeljivači Republike Srpske na prelazu iz XIX u HH vek“ Dušanić je za „Glas“ ranije pojasnio da je Gligorije M. Jeftanović bio neosporni vođa srpskog naroda u borbi za crkveno-školsku autonomiju u vrijeme austrougarske vladavine. Za tadašnje srpske vođe naglasio je da su oni bili istinska nacionalna elita, a između njih i naroda postojala je prirodna harmonija. 

GLAS: Na „Glasovom“ Sajmu knjige dobili ste nagradu „Stuplje“ za njegovanje srpske tradicije i pravoslavne duhovnosti za knjigu „Utemeljivači Republike Srpske na prelazu iz XIX u HH vek“, objavljenu u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva iz Istočnog Novog Sarajeva?

DUŠANIĆ: Sigurno da je prijatno kada drugi primete vaš rad i visoko ga ocene te sam blagodaran članovima žirija koji su knjigu nagradili. Međutim, to neće imati nikakav uticaj na moje dalje aktivnosti i nastaviću da radim kao i do sada: na onome što smatram značajnim za naš narod bez obzira na to da li će to biti prepoznato od savremenika ili ne.

GLAS: U izdanju Arhiva Republike Srpske nedavno je objavljena Vaša nova knjiga „Gorostas iz Sarajeva - Gligorije M. Jeftanović i njegovo doba“, čije predstavljanje će biti u Banjaluci 15. oktobra u Banskom dvoru  Kulturnom centru. O porodici Jeftanović ste i ranije pisali, a sada ste im posvetili posebnu knjigu. Kako je do toga došlo?

DUŠANIĆ: Zbog velikih zasluga porodice Jeftanović u XIX i prvoj polovini HH veka, a naročito Gligorija M. Jeftanovića (1840-1927), pre bi se moglo postaviti pitanje zbog čega posebna knjiga o njima nije napisana mnogo ranije. U knjizi „Utemeljivači Republike Srpske - na prelazu iz XIX u HH vek“ napisao sam nepotpunu biografiju Gligorija M. Jeftanovića, kao i njegovih predaka i potomaka i ona se završava podatkom da su Gligorijevog sina Dušana (1884-1941) ustaše uhapsile (maja 1941) u Sarajevu, prebacili u zatvor u Zagrebu, a zatim ubili u junu 1941. u logoru Jadovno te da je Dušanova supruga Milena sa njihovom decom (Ksenijom, Predragom i Nenadom) otputovala bratu Franji Petrinoviću u Čile, gde je živela pre udaje za Dušana.

U poslednjoj rečenici teksta o porodici Jeftanović u toj knjizi napomenuo sam da potomaka Gligorija Jeftanovića više nema na našim prostorima. Raselili su se širom Evrope (Francuska, Nemačka, Italija...) i Amerike (SAD, Kanada, Čile). 

Kada je knjiga bila u štampi (leto 2023), Beograd i Sarajevo je posetila unuka Dušana Jeftanovića (Predragova kćerka) - Andrea Jeftanović, književnik i profesor univerziteta u Čileu. Tada sam odlučio da bi bilo dobro da uz njenu pomoć upotpunim postojeći tekst novim podacima iz njene porodične arhive te vremenski horizont proširim i na vreme posle 1941. godine. Stupio sam sa Andreom u kontakt, kasnije i sa Milenom i Karolinom (kćerkama Dušanove Ksenije) i one su mi ustupile mnogo dokumenata i fotografija iz porodične arhive Jeftanovića. Od Jovanke Arsić Karišik dobio sam dokumente i fotografije iz zaostavštine Gligorijevog sina Zdravka (1895-1965). Osim toga, uspostavio sam kontakt i sa potomcima Gligorijeve kćerke Dragice (udate Spalajković) i od njenih potomaka dobio Dragičine dnevničke beleške te dokumente i fotografije iz porodične arhive Spalajkovića. 

GLAS: Najveći dio knjige posvetili ste Gligoriju, ali ste nas upoznali sa osnovnim podacima i njegovih predaka i potomaka. Iz toga se vidi, kako je to istakao i profesor Milo Lompar, da „uspon sarajevske porodice Jeftanović u više pokolenja u izvesnom smislu pokazuje da se ponekad kod nas nije ostvarivala ona inače tačna i pomalo zloslutna tvrdnja Isidore Sekulić o srpskim građanskim porodicama koje su brzo podlegle procesu dekadencije, odnosno opadanju životnih snaga već u trećem kolenu.“

DUŠANIĆ: Prema porodičnom predanju Jeftanovići su poticali od slovenskog plemena Novljana, koje se doselilo na Balkan u VII veku na području srednje Bosne, u okolini današnjeg Travnika, a posle su se selili prema reci Neretvi, da bi se u XVI veku doselili u Gatačko polje. Međutim, pouzdano se zna da preci Gligorija Jeftanovića vode poreklo iz Stare Hercegovine (sela Samobora kod Gacka) i da su do sredine XVII veka nosili prezime Popović. Prezime Jeftanović dobijaju po Jefti Popoviću, koji se u to vreme odselio iz Hercegovine u Posavinu. Gligorijev deda Petar (1750-1830) se u prvoj polovini DžIH veka iz Posavine doseljava u (Donju) Tuzlu. Kao jedan od uglednijih srpskih zanatlija - ćurčija (krznara) on se potom seli u Sarajevo. Bilo je to vreme kada su se ćurčije bavile i tabačkim zanatom (prerada sirove kože). Petar se smatra rodonačelnikom ugledne sarajevske porodice Jeftanović, ali će ona veliki ekonomski uspon i društveni ugled postići u vreme njegovog sina Manojla (1781-1878), unuka Gligorija i praunuka Dušana.

Manojlo, pored zanatskih, sve više razvija i trgovačke poslove u vezi sa kožom i krznom i svoje poslovne veze sve više širi i one će se protezati od Smirne na istoku do Lajpciga na severu. On je prvi srpski trgovac sa sopstvenom stalnom komisionom radnjom u Beču.

Manojlov sin Gligorije je najmarkantnija ličnost ove čuvene sarajevske porodice i neosporni lider srpskog naroda u Bosni i Hercegovini u vreme austrougarske okupacije. Zahvaljujući njemu porodica Jeftanović postiže veliki ekonomski uspon, a srpski narod kulturni preporod. Razvijajući poslove koje je nasledio od oca, on sve više ulaže u građevinsku delatnost i nekretnine (gradi i čuveni hotel „Evropa“), bankarstvo (osnivač je i najveći akcionar od prve Srpske štedionice, do Srpska centralna privredna banka d.d. Sarajevo), izdavaštvo (osniva Srpsku dioničarsku štampariju i dnevno-politički list „Srpska riječ“) i slično. Osim toga on je utemeljivač i prvi predsednik Srpskog pevačkog društva „Sloga“, utemeljivač i veliki donator Društva za potpomaganje siromašnih Srba đaka za Veliku školu u Beču. te „član-utemeljač“ Društva Sveti Sava u Beogradu, a pomogao je i osnivanje srpske štamparije u Zagrebu te političkog časopisa „Srbobran“ u istom gradu. Značajna sredstva donirao je za „Bosansku vilu“ te najznačajnijoj srpskoj kulturnoj instituciji u Bosni i Hercegovini za vreme austrougarske vladavine - SPKD „Prosvjeta“. Sarajevskoj mitropoliji donirao je izdašna sredstva za njenu štampu i izdvajao je značajna sredstva i za svetosavske priredbe.

Gligorije je na čelu organizovane borbe srpskog naroda u BiH za nacionalna prava kroz pokret za crkveno-školsku autonomiju i u toj višegodišnjoj (1896-1905) borbi na kraju će uspeti. Ubrzo posle toga (1907) na sjednici Mitrovdanske skupštine formirana je jedinstvena stranka srpskog naroda pod nazivom Srpska narodna organizacija i usvojen je njen program u kojem su centralno mesto zauzeli nacionalno-politički zahtevi za autonomiju. Na prvim (i jedinim) izborima koji su održani u Bosni i Hercegovini (maj 1910) za vreme austrougarske vlasti, sve srpske mandate (31) dobila je Srpska narodna organizacija.

Istinski naslednik oca Gligorija, dede Manojla i pradede Petra, bio je Dušan, koji je u Beču doktorirao pravo i vratio se u Sarajevo da sa ocem vodi porodični posao. Kada mu otac prepusti vođenje posla, Dušan ga dalje unapređuje i ulazi u nove poduhvate kao što je brodarstvo (akcionar je i direktor Jugoslovensko-američke plovidbe u kome su akcionari većinom bili dalmatinski i grčki iseljenici iz Južne Amerike - među kojima i Franjo Petrinović iz Čilea) i turizam (osnovao prvu turističku agenciju na južnoslovenskim prostorima pod imenom Putnik - Društvo za saobraćaj putnika i turista u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, sa četiri poslovnice u Beogradu, Sarajevu, Zagrebu i Ljubljani).

Treba naglasiti da su Jeftanovići značajna sredstva izdvajali za srpske škole, crkve i manastire, otvaranje biblioteka i nabavku za njih srpskih knjiga i časopisa. Još veća sredstva izdvajali su za pomoć siromašnima.

GLAS: Na kraju knjige izrazili ste nadu da će se u budućnosti pojaviti nove slične knjige, ali i izložili jedan konkretan prijedlog. O čemu se radi?

DUŠANIĆ: Da, predložio sam osnivanje fondacije Jeftanović i izrazio nadu da će direktni potomci Dušana G. Jeftanovića - njegove unuke Milena, Karolina i Andrea - prihvatiti tu inicijativu i imati ključnu ulogu u njenom radu. Pored njih u radu fondacije bi trebalo angažovati istaknute ličnosti iz Srpske pravoslavne crkve, Akademije nauka i umetnosti i Univerziteta. Bila bi to neprofitna organizacija koja bi ostvarivala ciljeve od opšte koristi i značaja: očuvanje i negovanje uspomene na porodicu Jeftanović, podsticanje dobročinstva i humanitarnog rada, organizovanje konferencija, javnih tribina, okruglih stolova, seminara i drugih oblika stručnog obrazovanja i javnog delovanja, objavljivanje knjiga i drugih publikacija, itd.

Fondacija Jeftanović bi dodeljivala godišnje nagrade za objavljenu knjigu ili ozbiljan stručni rad autorima koji se bave istraživanjem lika i dela značajnih ličnosti iz istorije našeg naroda, koji su nas svojim radom i delima zadužili, a koji su dugo bilo skrajnuti i nedovoljno su poznati stručnoj, a pogotovo široj javnosti. Bio bi to i konkretan doprinos kulturi pamćenja na naše najbolje pretke, a nova istraživanja i podsećanja na njihova velika dela upotpunjavali bi naša znanja te znanja novih generacija.

"INCIDENT"

GLAS: U knjizi pišete i o jednom malo poznatom „incidentu“ do kojeg je došlo na prvom prijemu za strane diplomate koji je Lenjin priredio dva mjeseca poslije Oktobarske revolucije (14.1.1918), a koji je izazvao M. Spalajković. O tome su u svojim memoarima pisali neki od učesnika tog sastanka te zapadna štampa?

DUŠANIĆ: Francuske novine (17. januara 1918) pišu da je Spalajković „izneo istinsku optužnicu, dirljivu i oštru, protiv ruskog napuštanja Srbije“, a francuski poslanik Nulens, u svojim memoarima, zapisaće da je posle njegovog izlaganja „srpski poslanik g. Spalajković, koji se još od početka prijema s mukom savladavao, naglo ustao i, upirući kažiprstom, okrenut prema Lenjinu na manje od metar od lica, ’olakšao dušu’ žestoko žigošući izdaju maksimalista: ’Vi ste banditi’, vikao je na vrhuncu gneva; ’sramotite slovenski rod i ja vam pljujem u lice!’ Dok sam ja ustajao da umirim g. Spalajkovića, Lenjin ga je netremice gledao svojim kosim očima.“ Sekretar francuske ambasade De Robjen zapisao je da je Miroslav Spalajković, „koji se od početka teško uzdržavao, skočio napred i, stisnutih pesnica, žestoko sasuo na Lenjina i njegove saučesnike oštre prekore da su izdali Srbiju… Taj energični govor iznenadio je Lenjina, koji je, videći da izvesne diplomate pokušavaju da zaustave svog srpskog kolegu, rekao: ‘Pustite, više volim uvrede g. Spalajkovića od uobičajene retorike drugih diplomata. On barem govori to što misli.’“

Spalajković će o sastanku sa Lenjinom pisati tek tokom Drugog svetskog rata: „U njegovim (Lenjinovim) rečima bilo je prilično cinizma. Taj cinizam me je sve više i više uzrujavao... Onda meni prekipe. Ustadoh i udarih rukom po stolu: ‘Dosta s lažima, izdajniče! Vi vodite ruski narod u nova poniženja, u nove sramote. Ja vam kažem otvoreno da zaslužujete da vam se pljune u lice. Eto kakvi su vaši principi!‘ Svi se diplomate poplašiše. Posle smo čuli da su stražari kad su čuli viku hteli da upadnu.“

Gligorijeve ćerke

GLAS: U odnosu na ranije biografije Jeftanovića u novoj knjizi detaljnije pišete i Gligorijevim kćerkama koje su stekle evropsko obrazovanje i udale se za osobe koje su u prvoj polovini HH veka bili istaknuti srpski političari i diplomate?

DUŠANIĆ: Starija kćerka Dragica (1887–1957) posle Sarajeva, nastavila je školovanje u Beču. Udala se za Miroslava Spalajkovića (1869–1951), koji je poticao iz bogate kragujevačke porodice. U Parizu je na Sorboni doktorirao pravo (1898) sa tezom o međunarodnom položaju Bosne i Hercegovine pod austrougarskom okupacijom. Njegova  disertacija je bila zapažena, nagrađena i objavljena kao knjiga (La Bosnie et l’Herzégovine: étude d’histoire diplomatique et de droit international).

Miroslav Spalajković je bio istaknuti srpski diplomata i političar u prvoj polovini HH veka. Kao diplomata Kraljevine Srbije prvo je službovao (1900–1904) kao sekretar poslanstva u Petrogradu, a 1904–1906. godine bio je konzul u Prištini. Iz Prištine se vraća u Beograd gde je postavljen za šefa Konzularnog odeljenja Ministarstva inostranih dela, a naredne godine biva unapređen za načelnika istog ministarstva. U Sofiju odlazi kao poslanik 1911. godine gde aktivno učestvuje u sklapanju Balkanskog saveza. Njegova uloga u sklapanju ovog saveza bila je veoma značajna i predstavlja veliki diplomatski uspeh koji će omogućiti istorijska dostignuća tokom balkanskih ratova.

Na samom početku 1914. godine Miroslav Spalajković odlazi ponovo u Petrograd gde je postavljen za poslanika Srbije u Rusiji i na tom mestu ostaje u narednih šest burnih godina (Prvi svetski rat, Februarska i Oktobarska revolucija). Posle Prvog svetskog rata na izborima, za Ustavotvornu skupštinu Srba Hrvata i Slovenaca, izabran je (na listi Radikalne stranke) za poslanika. Kao iskusni diplomata postavljen je 1922. godine na, u to vreme najznačajnije, mesto poslanika u Parizu, gde  ostaje sve do penzionisanja 1935. godine. Dragica je sa Miroslavom imala dva sina (Vojina i Miroslava) i dve kćeri (Vojku i Olgu).

Mlađa Gligorijeva kćerka Krunica–Kruna (1889–1966)  udala se za Milana Srškića (1880–1937), koji je poticao iz ugledne srpske sarajevske porodice. Milan će u Sarajevu završiti osnovnu školu i gimnaziju. U Beču će studirati pravo gde je i doktorirao. Po završetku studija vraća se (1905) godine u Sarajevo gde je jedan od najuglednijih sarajevskih advokata ali i veoma aktivno učestvuje u javnom životu. Izabran je (1910) za poslanika u prvi Bosanskohercegovački sabor u kome je bio i prvi potpredsednik srpskog kluba.

U Prvom svetskom ratu austrougarske vlasti ga mobilišu i šalju na ruski front, ali on je ubrzo prebegao na rusku stranu (isto se dogodilo i sa Zdravkom – najmlađim sinom Gligorija M. Jeftanovića). Zahvaljujući srpskom poslaniku u Petrogradu, M. Spalajkoviću, prebačen je u Petrograd i posle toga ubrzo odlazi u Srbiju. Sa suprugom Krunicom i srpskom vojskom odstupa preko Albanije. 

Posle završetka rata Milan Srškić se aktivno uključuje u politički život kao član Narodne radikalne stranke Nikole Pašića. Bio je predsednik Pokrajinske vlade Bosne i Hercegovine. Na prvim izborima za Ustavotvornu skupštinu izabran je (1920) za poslanika i tada daje ostavku na položaj predsednika Pokrajinske vlade Bosne i Hercegovine. Posle toga biran je za narodnog poslanika i na narednim skupštinskim izborima: 1923, 1925, 1927. i 1931. Krajem 1922. godine postaje ministar šuma i rudnika u vladi Nikole Pašića, a posle toga u narednim vladama je bio ministar i unutrašnjih poslova, ministar za Konstituantu i izjednačavanje zakona, ministar pravde, da bi na kraju došao na čelo kabineta dve vlade Kraljevine Jugoslavije koje je formirao (prva i druga vlada Milana Srškića 1932–1934). Kruna je sa Milanom imala dve kćerke (Kseniju i Mirjanu).

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.