Episkop remezijanski Andrej Ćilerdžić: Ljubav prema Bogu ne odvajajte od ljubavi prema bližnjem

Poručio je to u intervjuu za "Glas Srpske" episkop remezijanski Andrej Ćilerdžić, vikarni episkop patrijarha srpskog Irineja, i naglasio da ljubav prema Bogu ne smije nikako biti odvojena od ljubavi prema bližnjemu, i obratno.

- Hristos je u Jevanđelju svuda vodio dijaloge da bi nas poučio da hrišćanski dijalog mora da zaživi i tamo gde naočigled nema nade, i da je dijalog krajnji vapaj nade - poručio je episkop Andrej Ćilerdžić.

Naglašava da smo pozvani da jedni druge pomažemo i bratoljubivo podržimo.

- Današnja potraga u svetu za smislom, za orijentacijom, za duhovnim životom, za trajnim vrednostima i stabilnošću ne bi smela da prolazi pored istinskog smisla života, već da u krilu Crkve Hristove mi hrišćani kreativno pratimo sve izazove u kojima savremeni izmučeni svet dela i živi - dodao je.

* GLAS: U nedjelju proslavljamo najveći hrišćanski praznik - Vaskrs. Ko je su to pouke koje ne treba zaboraviti ni kada prođe ovaj praznik? Koliko se danas hrišćani tih vrijednosti pridržavaju?

EPISKOP ANDREJ: Nikad ne treba kao hrišćani da zaboravimo da je Gospod Hristos žrtvovao sebe do kraja i da je pred svojim raspećem na krstu ostao potpuno sam, bez svetih apostola koji su se svi razbežali od straha, pa čak je ostao i bez Oca svojega, jer je sa krsta razapet uzviknuo: Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio? A to praktično znači da nema očajanja za nas ljude, već da je Bog svaku nemoć ljudsku preuzeo na sebe, tako da je svaka naša teškoća u životu ipak podnošljiva, ako smo iskreno verujući ljudi. A sveti apostoli nisu razumeli krst dok nisu videli Vaskrslog Gospoda Isusa Hrista, tako da je nama danas kao verujućim hrišćanima kudikamo lakše da nosimo taj krst u uverenju da ćemo baš tim krstom primiti pristup Bogu. Dabome, čoveku današnjice je puno lakše da se orijentiše prema materijalnim vrednostima, ali će isti čovek kad tad biti suočen sa svojim duhovnim naznačenjem, pa će mu biti od velike duhovne koristi da se udubi u podvig spasenja Gospoda Isusa Hrista koji je prvi poneo krst i svojim Vaskrsenjem doneo konačnu radost.

* GLAS: Koja je Vaša poruka na ovaj veliki praznik?

EPISKOP ANDREJ: Pravoslavna Crkva, u svom pozivu da sve sjedini u Vaskrslom Sinu Božjem, Gospodu Isusu Hristu, nastavlja danas svoj zadatak mira, da odgovorno vrši svoju misiju u svetu i da pruža prostor u traganjima za jedinstvo svih ljudi. Naš narod s pravom očekuje od svoje Svetosavske Crkve, da se postigne stabilnost života, smirivanje i prevazilaženje društvenih kriza i konflikata. Neka predstojeći praznik Vaskrsenja Hristovog iznova bude prilika, da se ljudi u prazničnom raspoloženju izmire i da svi zajedno dostignemo obnovu naše namučene srpske otadžbine.

* GLAS: Koliko danas vjerujući srpski narod zna i njeguje svoje običaje?

EPISKOP ANDREJ: Ne može se uopšteno na ovo pitanje odgovoriti. Kod nas Srba važi izreka: sto sela, sto običaja. Ovde se postavlja pitanje, šta je važnije: običaj ili predanje? Sigurno je to da je najbitnije da se svekoliki naš narod polako vrati tradicionalnim običajima svoje pradedovske vere koji izviru iz živoga liturgijskog iskustva Crkve. Najvažnije je to, što vidimo da se narod, hvala Bogu, vraća liturgijskom načinu života, i da je spreman da sa svojim sveštenstvom ide zajedničkim duhovnim putem i da se u duhovnim pogledu uvek savetuje sa nadležnim duhovnikom. Ima običaja koji su strani, ima običaja koji su apsurdni, ima običaja koji su izlišni ili nepotrebni, a ima mnogo običaja koji su spasonosni, a o njima jedino mogu da daju relevantna obaveštenja sveštenici i duhovnici. Sigurno je da ima i običaja koji nisu strogo liturgijski običaji, ali su vrlo korisni, poželjni i blagosloveni, na primer podela paketića siromašnoj deci, i uopšte siromašnim odnosno socijalno ugroženim ljudima. Isto tako je lep običaj poseta bolesnima, nemoćnima i nevoljnima.

* GLAS: Srpska pravoslavna crkva i Srbi suočeni su danas sa brojnim izazovima. Šta je, prema Vašem mišljenju, danas najveća opasnost? Kako sačuvati, pa i ojačati ulogu Crkve u društvu?

EPISKOP ANDREJ: Po mom mišljenju, najveća je opasnost za našu Crkvu preterana individualnost koja sigurno vodi u rastrojstvo, u rasulo ili čak u raskol. Crkva ne sme da bude bespomoćna kada su u pitanju samopožrtvovanje, ljubav i aktivno učešće u svemu onome što je za dobrobit svoga naroda. Ljubav prema Bogu ne može nikako biti odvojena od ljubavi prema bližnjemu, i obratno. Istinsko služenje po hrišćanskom shvatanju jeste darovano zajedništvo Boga i ljudi kao dar u Duhom Svetom. U Crkvi čovek najbolje nalazi svoj istinski identitet. U Crkvi se narod čuva od opasnosti raspada na bezličnu masu, od opasnosti da postane žrtva manipulacije onih koji ne poštuju zakon Božji. Današnja potraga u svetu za smislom, za orijentacijom, za duhovnim životom, za trajnim vrednostima i stabilnošću ne bi smela da prolazi pored istinskog smisla života, već da u krilu Crkve Hristove mi hrišćani kreativno pratimo sve izazove u kojima savremeni izmučeni svet dela i živi.

* GLAS: Živjeli ste, između ostalog, u Grčkoj i Njemačkoj. Koliko Srbi u inostranstvu čuvaju svoje običaje, ali i vezu sa Srbima u matici? Koliko su važne snažne veze između pravoslavnih naroda koji žive u različitim zemljama?

EPISKOP ANDREJ: U Nemačkoj sam rođen, a u Grčkoj sam, između ostalog, stekao više obrazovanje. Gde sam god zatekao naš srpski narod, video sam da je on veoma raspoložen da svoje običaje i tradiciju ostvari u okviru crkvenog života. A to je bio i razlog zašto je naša Crkva u prošlosti poslala veliki broj sveštenika u dijasporu da tamo organizuju crkveni život. Tada je pak tako izgledalo da su Srbi iz dijaspore bolji i veći Srbi od Srba u matici. A kada se jednom naš narod u dijaspori okupi oko svoje Crkve, onda se svakako i najbolje povezuje sa svojom maticom gde su naše najveće svetinje, drevni manastiri, hramovi i zadužbine naših slavnih predaka. Snažne veze između pravoslavnih naroda koji žive u različitim zemljama jesu utoliko važne što smo i mi srpski hrišćani uvideli da se Evropa ujedinjuje i da je za srećniju budućnost bitno da se i mi pravoslavni hrišćani na opštem planu razumemo, složimo i ujedinimo, ako to bude po Božjem blagoslovu.

* GLAS: Za vrijeme rata u bivšoj Jugoslaviji, kao sabrat manastira Kovilja i službenik Srpske Patrijaršije, u saradnji sa crkvenim institucijama u Grčkoj, Njemačkoj, Austriji, Italiji i Francuskoj, prihvatili ste i zbrinjavali siročad, invalide, izbjeglice. Brinemo li se i pomažemo li dovoljno onima kojima je pomoć najpotrebnija?

EPISKOP ANDREJ: Za one kojima je pomoć najpotrebnija brinu se uvek oni koji su na ovaj ili onaj način sami prošli kroz stradanja i nemaštinu. Treba imati u vidu da sam ja sin srpskog emigranta. Moj pokojni otac je 1945. godine stigao u zapadnu Evropu bez ičega, na sebi je jedino imao vojnu uniformu. Ja sam rođen 1961. godine i kao dete sam video oko sebe šta znači dobročinstvo. To me je podstaklo da prilikom izbijanja nesrećnog rata u našoj zemlji 1991 - 1995. godine odmah stanem na stranu onih koji su tada bili najugroženiji. Na ovaj ili onaj način, ugroženi su bili svi ljudi naše namučene otadžbine, tako da dobročinstvu nije moglo biti kraja. To važi i danas za sve nas. Svi smo postradali, neko više, neko manje, ali svakome je njegov krst najteži. Pozvani smo da jedni druge pomažemo i bratoljubivo podržimo. Istina je da su našem stradalnom narodu mnogo pomagali ljudi sa strane, ali u najvećoj meri naš dragi srpski narod koji živi u dijaspori, koji je odmah razumeo muku i stradanje i pritekao u pomoć. U tome su svakako prednjačile naše organizovane episkopije u rasejanju, crkvene opštine i narod okupljen u kulturnim društvima. Bitno je da ovde razumemo duhovni princip: ljubav prema Bogu ne sme nikako biti odvojena od ljubavi prema bližnjemu, i obratno.

* GLAS: Tokom svog služenja u SPC, učestvovali ste u mnogim međucrkvenim i međunarodnim konferencijama i bogoslovskim dijalozima i tribinama širom svijeta. Kakva iskustva ste odatle ponijeli?

EPISKOP ANDREJ: Na međunarodnom nivou uočavamo danas neverovatnu brzinu procesa integracije. To je signal da svi treba da pojačano razvijamo pravoslavno međucrkveno jedinstvo ali, takođe, i dijalog sa ostalim hrišćanskim svetom. Duh dijaloga postao je simvol epohe u kojoj živimo. Hristos je u Jevanđelju svuda vodio dijaloge da bi nas poučio da hrišćanski dijalog mora da zaživi i tamo gde naočigled nema nade, i da je dijalog krajnji vapaj nade. Naime, u vrtlogu brzine nastalih promena u modernom svetu, uočeno je toliko negativnog i nemoralnog, da je u narodu nastala još već konfuzija, a time i glad za istinom. To predstavlja veliki izazov ne samo za našu srpsku Crkvu, već i za sve hrišćane u svetu da se oseća međusobno poverenje i sve više uklanjanje predrasuda. To je veliki izazov zbog čega Crkva treba da učestvuje u sveopštoj diskusiji o istinskim vrednostima za kojima čezne naš savremeni iscrpljeni i zaraćeni svet.

* GLAS: Član ste više evropskih mirovnih inicijativa i udruženja, poznato je da ste jedan od najboljih poznavalaca crkvenog pojanja, ali i da svirate gitaru, bili ste savjetnik za zapošljavanje na Ekonomskom institutu pri Ministarstvu rada grada Diseldorfa, govorite nekoliko jezika... Šta je u najvećoj mjeri odredilo Vaš životni put?

EPISKOP ANDREJ: Tačno je da sam nekoliko godina radio kao savetnik za zapošljavanje stranaca na Ekonomskom institutu pri Ministarstvu rada grada Diseldorfa u Nemačkoj. Polaznici mojih seminara su bili ljudi iz svih delova Evrope, najviše iz jugoistočnog dela Evrope. Sećam se kako su Srbi, Hrvati, Slovenci, Šiptari, Rusi, Turci, Kurdi, Italijani, Grci i Arapi zajednički i u bratskoj slozi prolazili kroz moje instrukcije u cilju ponovnog zapošljavanja, makar u oblastima gde ranije nisu imali nikakvog radnog iskustva. Nezaboravno je bilo to što sam zaista, vanredno, kada bi se slušaoci umorili od predavanja, prenosio svoje instrukcije kako pesmom na gitari tako i otkrivanjem znanja njihovog maternjeg jezika. Čak sam im ponekad i nešto otpevao iz naše svete liturgije! Za mene, kao hrišćanina i kao Srbina, najlepše je to, što sam u krugu zaslužne i mnogonapaćene srpske emigracije i kasnije i kod većeg dela našeg dragog naroda u otadžbini osetio starodrevnu i bogatu istorijsku srpsku tradiciju, koja je poštovala i sve ostale tradicije u svetu, po onoj čuvenoj narodnoj izreci: brat je mio, ma koje vere bio. Jednom nadahnut tim duhom, najpre među srpskim emigrantima u zapadnoj Evropi, a zatim u Hilandaru i najzad u namučenoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi u otadžbini, u meni su se razvili veliki potencijali koje i dan-danas iz sebe crpim i koristim za stvaranje duhovnog i kulturnog života i pre svega za širenje duha mira i međuljudskog poverenja. Moram priznati da sam uvek odbacivao od sebe duh onog lažnog jugoslovenstva zasnovanog na bezbožnim principima koji je na kraju i rezultirao nesrećnim raspadom te apsurdne tvorevine. Danas su, posle tolikih patnji, iskušenja i stradanja, posle tolikih nebrojanih žrtava, pred ljudima postavljeni novi izazovi i zadaci, pre svega zajednička odlučnost da svi, mirno i pošteno, živimo jedni pored drugih, ako već ne možemo zajedno, kako bi budućnost svih ljudi sa ovih prostora najzad počivala na temeljima istinskog poštovanja pravde i slobode. Taj duh mira i optimizma oduvek je pokretalo moje biće, i to će tako ostati do kraja mog života.

Svim čitaocima vašeg lista kao i vašim saradnicima želim ovim putem da čestitam nastupajuće vaskršnje praznike. Hristos vaskrse!

Baština

* GLAS: Vodimo li danas dovoljno brige o svojoj istorijskoj i duhovnoj baštini?

EPISKOP ANDREJ: I na ovo pitanje se ne može uopšteno odgovoriti. Na primer, posetio sam nedavno slavonsku eparhiju, koja je još uvek upropaštena nedavnim ratnim dejstvima. Video sam hramove i manastire u žalosnom stanju, a da ne pominjem opustošena sela u kojima se nekada negovao tradicionalni srpski duh pradedovskog predanja i duhovnog bogatstva. To isto važi i za druge eparhije i krajeve u kojima su tokom svoje istorije Srbi izgradili svoju duhovnu i kulturnu baštinu. S druge strane, ima krajeva gde se skromno, ali izuzetno lepo obnavlja sve ono što je u prošlosti zapostavljeno ili pak upropašteno i uništeno: na primer, duhovna obnova u Eparhiji dalmatinskoj ili zahumsko-hercegovačkoj, a da ne govorim o banjalučkoj ili zvorničko-tuzlanskoj eparhiji.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.