Dragan Ambrozić, za „Glas Srpske“: Rokenrolu nema mjesta u svijetu istinite laži

Rekao je ovo za “Glas Srpske”, Dragan Ambrozić, novinar, rok kritičar, organizator koncerata, publicista komentarišući koliko mu znači priznanje u vidu nagrade “Tanja Petrović”. Ambrozić, jedan od najistaknutijih stvaralaca u oblasti muzičke žurnalistike na srpskom jeziku tokom prethodne četiri decenije, kaže da je sa druge strane ova nagrada i definitivno priznanje alternativne muzičke djelatnosti kao važnog dijela kulturne scene.

- Takođe, to je i konačno priznanje šireg društvenog značaja alternativne muzičke delatnosti u našim krajevima, čiji sam deo skoro 40 godina, uz povremene izlete u mejnstrim - rekao je Ambrozić.

GLAS: Kada već pominjemo godine, kada pogledate na sami početak, da li se sjećate šta je bila inicijalna kapisla kojom je muzika za vas postale “nešto više” i kada ste i kako, od običnog konzumenta, prešli u branšu onih koji pokušavaju da riječima pišu o muzici?

AMBROZIĆ: Slušao sam muziku oduvek, kupovao ploče od svoje dvanaeste godine, što je bilo davne 1974. Muzika me je uvek inspirisala da radim nešto svoje, konkretno da pišem kratke priče. Studirao sam kasnije psihologiju, dosta intenzivno (na kraju sam diplomirao komunikologiju) i tek 1986. objavio prvi muzički tekst u “Studentu” - svojevrstan vodič kroz američki alternativni rok. Za godinu dana sam u tom omladinskom glasilu postao jedan od urednika i pokrenuo muzičku stranu, na kojoj sam otvorio vrata još mlađim kritičarima. Iza toga se krije duga priča o traženju sebe, ali suština je da sam na kraju osetio groznu nepravdu, pošto posle “novog talasa” do sredine osamdesetih više niko nije pisao o muzici koju ja volim. Zato sam morao da napišem svoj prvi tekst. Iz istog osećaja krajnje nepravde počeo sam i da radim koncerte, kad sam shvatio da nikad neću videti nijedan bend koga sam želeo da vidim u svom gradu. Sve do tada sam živeo u pogrešnom uverenju da postoje neke dobre čike i tete koji brinu o tome da se i kod nas održavaju dobri koncerti i piše o najboljoj muzici. Kad sam shvatio da u stvari nema nikog ko o tome brine, to sam doživeo kao totalnu nepravdu, a uhvatila me je malo i panika da li je moguće da mi svi ovde sedimo i da nam životi prolaze, a da niko ne radi ništa u vezi sa tim? Mislim da sam sve u svojoj karijeri uradio samo zato što se niko drugi nije bavio onim što sam ja mislio da je važno, pa sam konačno skupio hrabrost. Nije to ništa posebno. Ja sam radio sve ono što sam mislio da je apsolutno neophodno da se desi kod nas, u pravoj “uradi sam” tradiciji. Tim bolje što sam imao toliko istomišljenika.

GLAS: Od pisanja za druge medije vrlo brzo ste se našli u krugu ljudi koji je osnovao danas kultni časopis “Ritam”, gdje ste bili i novinar i urednik. Kako je došlo do osnivanja ekipe koja je pokrenula “Ritam” i šta su bili Vaši motivi za pokretanje ove vrste medija?

AMBROZIĆ: Potreba za takvim magazinom već je postojala i pre nego što je objavljen. Ovo kažem sa punim uvidom u omladinsku štampu Jugoslavije, gde je po raznim izdanjima radila rascepkana mlada muzička kritika koja je već pisala o alternativnom roku (mada sam termin još nije postojao, niti svest da smo deo jednog svetskog pokreta). Ja sam se, recimo, sistematski bavio praćenjem nezavisnog izdavaštva u SFRJ i pisao sam u “Studentu” recenzije skoro svega što je na taj način objavljeno. Za nas je “alternativa” bila jedini rokenrol vredan pomena - onaj pravi, iskreni, a ne korporativni kakav je tad odneo prevagu na tržištu.

Malo je poznat podatak da je “Ritam” bio drugi magazin u privatnom vlasništvu, u istoriji SFRJ (prvi je bio “Karate Ring”), čim je vlada Ante Markovića tako nešto dopustila.

Nazivali smo se “vodičem kroz popularnu kulturu” i stvarno smo to bili za naše čitaoce, jer smo se trudili da ih naučimo da vole i razumeju muziku, film i strip, a ne da ih doživljavaju samo kao robu. Mi smo vrlo brzo postali “kišobran” za sve nezavisne inicijative na muzičkom tržištu - a tad su se prvi put pojavile privatne prodavnice ploča, privatni distributeri, privatne koncertne agencije. To je bio period samooslobađanja u Jugoslaviji i mi smo bili deo tog procesa.  Kasniji naraštaji su na “Ritam” gledali kao na magazin koji je utemeljio ideološku pop kulturnu alternativu u našim krajevima - mi jesmo i to bili, ali ne samo to.  Poseban značaj “Ritma” vidim u tome što je lansirao novu muzičku kritiku, u kojoj se pored informacija i intelektualnog tumačenja naglasak stavljao na to da prenesemo emociju muzike. Takav visoko ličan način pisanja nije ranije postojao na našem jeziku. Zato ti tekstovi ostaju vredni i danas, a ostaće i sutra kad naše podele na alternativu i mejnstrim neće biti više važne.

GLAS: Negdje u tom periodu i prvi put počinjete da se bavite organizacijom koncerata od danas kultnog andergraund gostovanja “Nova Mob” 1990. do velikog koncerta benda “Prodidži” 1995. godine, koji je ostao antologijski nastup, kako za nas, tako i za njih?

AMBROZIĆ: Da nisam uzeo da se bavim koncertima osećao bih da moje pisanje nije bilo mnogo vredno, jer nije proizvelo nikakve realne efekte. Tako sam samonametnutu misiju “menjanja društva” morao da sprovodim i drugim sredstvima da bi uspela. Uostalom, nikad nisam bio zadovoljan pisanjem ako nema tu aktivističku komponentu. To je mojim tekstovima i tekstovima drugih koje sam objavio davalo težinu najave budućih dešavanja, a koncertima neku vrstu sudbonosne aure, kao da se dešava nešto što je već bilo najavljeno. Ili je to bilo uzbudljivo bar za nas koji smo bili deo te scene. Imao sam još sličnih herojskih promoterskih podviga, a pomenuta dva su značajna jer su bili prvi i u pravi trenutak su doveli bitne umetnike u Beograd, zapalivši maštu mnogima. Mogu samo da se nadam da sam svojim radom uspeo da u ovoj oblasti postavim neke standarde.

GLAS: Koliko Vam je posao organizatora, od tih početnih radova do poslova na “Egzitu” ili Domu omladine Beograda, demistifikovao ili makar otkrio drugu stranu muzičke kulture, koja se iz ugla publike ili kritike teže primjećuje?

AMBROZIĆ: Jedno je kad na osnovu svojih utisaka pišete o nekom delu, a sasvim drugo kad preuzmete odgovornost za muzičare, da imaju dobre uslove za nastup, da budu plaćeni i da zajedno održite dobro organizovan koncert. Kad se kao saveznici nađete sa njima na istom poslu, počinjete bolje da razumete njihovu egzistenciju, a kad uspete da razumete njihov način postojanja, tek to vam daje pravi uvid u veličinu njihovog postignuća. Mislim da od aktivnih kritičara niko na bivšem jugoslovenskom prostoru nema uvid kakav sam s vremenom stekao... jer ja nikad nisam negde pored bine - ja sam na bini, sa muzičarima, vodim događaj i delim sudbinu sa njima. Naravno da pod tim okolnostima savršeno shvataš o čemu se u njihovoj muzici radi i kakav ona efekat izaziva u publici.

GLAS: Iz ove perspektive djeluje zanimljivo da se rok muzika nalazila tokom devedesetih na pravoj strani u odnosu na mrak koji nas je okruživao, da bi se potom paradoksalno nakon demokratskih promjena rokenrol našao na margini medijski zaboravljen.

AMBROZIĆ: Uvođenjem kapitalizma na našim prostorima završila se velika pljačka Jugoslavije. U toj novoj podeli uloga rokenrolu nije pripalo skoro nikakvo mesto na tržištu, jer u velikom broju slučajeva - nije vrteo i vraćao novac dovoljno brzo da bi se za njega zainteresovao tek stvoreni tajkunski sloj.

Uopšte, ulaganje u muziku kao biznis kod nas je uvek bilo minimalno, naročito kad se uporedi sa filmskim sektorom pa čak i pozorištem. Globalni razvoj događaja, takođe, nije išao naruku našoj rokenrol sceni te je postala elitistička.

GLAS: Jasno je da je rokenrol izgubio društveni, medijski pa i komercijalni značaj koji je imao u “zlatnim godinama”, što je istorijska sudbina koja prati sve muzičke žanrove, ali koliko su promjene u tehnologiji, medijima i muzičkoj industriji 21. vijeka uticale na njegovo brzo povlačenje u drugi plan?

AMBROZIĆ: Rokenrolu je u svetu polako opadao značaj posle granža i brit-popa, jer u digitalizovanom društvu kog je doneo internet posle 1995. više nije bilo potrebe za uličnim pesnicima koji bi u naše ime govorili životne istine. Danas svaki klinac može svoje mišljenje momentalno da saopšti na društvenim mrežama apsolutno svima, ali ono više nije važno, u tom nepreglednom moru “mišljenja”... Prava istina je da je sve urađeno da se potre bilo kakvo mišljenje, a sa tim i bilo kakva ljudska autentičnost. Zato rokenrolu nema više mesta u ovom svetu “istinite laži”, a ne zbog toga što nešto nije bilo u redu sa njim.

GLAS: Iz čitalačkog ugla bio je vrlo zanimljiv Vaš izbor muzike za kolumne koje ste pisali za portal “Nova”, gdje ste se dotakli muzike iz tzv nekomercijalnih varijanti pop i rok scene na vrlo zanimljiv i lucidan način?

AMBROZIĆ: Pisao sam svake subote, tokom četiri godine, redovnu recenzentsku kolumnu na veb portalu “nova.rs”, čak i kad sam ležao bolestan od “kovida” u “Beogradskoj areni” početkom 2021. Od Nove godine više to ne radim, jer nisu u mogućnosti da to prate. U pitanju je bio jedan od meni posebno dragih projekata, jer je omogućio da se razmišljanje o tokovima savremene muzike konačno ponovo plasira u jedan mejnstrim medij na našem jeziku, čega godinama nije bilo. To je važan događaj samo po sebi. Ispostavilo se da veoma mnogo ljudi ipak voli da pročita pop kritiku. Uređivačka politika je bila takva da bi pre svega trebalo da donesem dobru “priču”, odnosno da problematizujem neku temu pišući o muzici, ali se podrazumevalo da sam u mejnstrim mediju trebalo da se bavim mejnstrimm temama. Način na koji sam se bavio mejnstrim muzikom, po meni je bio veran mojim “alternativnim” korenima, odnosno traganju za umetnički vrednim dostignućima u popularnoj muzici. Ključno je, pri tome, shvatiti da se muzika promenila više puta od vremena kad smo pokrenuli “Ritam”. Da on danas izlazi sasvim sigurno bi u nekom trenutku imao na naslovnoj strani Bili Ajliš, Lanu del Rej i Bijonse.

GLAS: Zbog čega mislite da zaslužuju tu poziciju?

AMBROZIĆ: Znate zašto? Zato što je najvažniji fenomen današnje globalne muzičke scene činjenica da su pop zvezde postale umetnički i društveno avangardnije od savremenih rokenrol i hip-hop izvođača, koji su se prilično prevorili u klišee. Ovo je bio moj zaključak, do koga sam došao neposrednim uvidom preslušavajući tekuću svetsku produkciju. Rok je postao sve predvidljiviji, hip-hop sve dosadniji, jednom rečju - još malo pa će se pretvoriti u svoju suprotnost. Uostalom, žanrovi su polako postali prevaziđeni. Samo je pop muzika brzo reagovala na novu stvarnost, nije robovala ničemu i zato je neočekivano postala uzbudljiva i relevantna. To je trenutno jedina oblast muzičke kreacije u kojoj ne znam šta da očekujem kad počnem da slušam album.

GLAS: Sa druge strane, serija kolumni koju pišete za hrvatski portal “Mjuzik boks” gdje se bavite prošlim vremenima regionalne scene od novog talasa do druge polovine osamdesetih, osim što sjecira najveće domete te scene, na neki način i otkriva njen društveni bekgraund?

AMBROZIĆ: Tu seriju tekstova sam pokušao da pišem pre svega zato što sam osećao da moja generacija nikad nije dobila jedno celovito objašnjenje - šta nam se to desilo? Zašto je nama muzika novog talasa bila toliko važna, da nas pokreće i posle 40 godina, ali ne samo nas, nego i neku decu koja su rođena nedavno. Nikako nisam želeo da se bavim nostalgijom, nego preispitivanjem nasleđa iz današnje perspektive da bismo svi zajedno sagledali šta je od svega toga još uvek ostalo živo - i zašto? Posebno mi je važno bilo da mapiram društvene probleme koje je novi talas po prvi put kod nas otvorio kroz tih 15 pesama. Tako je svaka obrađena numera zapravo ilustracija neke socijalne problematike. Čini mi se da niko do sada nije objasnio da je “novi talas” u suštini bio pobuna protiv patrijarhata, koju su mladi momci i devojke zajedno izneli. U ono doba se ta činjenica nekako podrazumevala, ali je sa protokom vremena zaboravljena, a ta borba je osnov svih savremenih sloboda koje imamo. Svest da možemo sami birati svoj identitet danas se prima zdravo za gotovo, ali novotalasna generacija se za to izborila, suočena sa jednim skučenim svetom u kome su porodica i partija pretendovali da određuju sve životne scenarije.

GLAS: Iza vas stoji bibliografija od 4.000 tekstova, uglavnom o popularnoj muzici. Sa ove distance gdje danas vidite ulogu rok kritičara, da li je riječ o cijenjenom zanimanju, poput recimo učitelja mačevanja koje je potrebno malom broju korisnika ili je samo pitanje vještine prilagođavanja novom vremenu.

AMBROZIĆ: Sa nestankom one velike diskografske industrije koja je nekad postojala i uloga pop kritičara je izgubila na vidljivosti i pretencioznosti, ali ne treba se žaliti. Bez obzira što danas zahvaljujući internetu svako može da objavi svoje mišljenje celom svetu, ipak se reč stručnjaka uvažava i citira. E sad, kako postati stručnjak u oblasti u kojoj ne postoje škole? Pa samo teškim radom i ogromnom ljubavlju za muziku, jer da napišem toliko tekstova morao sam da odslušam deset puta više ploča i uporedim ih jedne sa drugima.

Muzički kritičari su danas istoričari pop muzike i to je veoma vredna delatnost, porediva sa kustosima u galerijama, mada manje efektna nego nekad. Međutim, deci koja sad dolaze na scenu i prebiraju po toj veličanstvenoj muzici, koja je pravljena u prošlosti, potrebni su pouzdani vodiči kroz tu šumu informacija dostupnu na internetu i striming servisima - sadašnji klinci žele da se izgrade, isto kao i mi nekad, i da nađu sebe u svemu ovome što se događa oko nas. Međutim, niko im ne govori - šta je šta. U tom ogromnom prostoru vidim budućnost za nekadašnje muzičke kritičare.

Knjiga

GLAS: Povodom pomenutih kolumni neko je na društvenim mrežama napisao: “Dajte ovom čovjeku knjigu”, materijala svakako imate, pominju se razni planovi, ali da li ćemo napokon dobiti neku Vašu knjigu o rok muzici?

AMBROZIĆ: Kriv sam! Imam pet planiranih knjiga kojima se sada bavim (ne smem da ih pominjem - pojaviće se kad se najmanje budete nadali!), međutim, pisanje takvog štiva je toliko drugačije i zahteva mir koga često nemam. Kraće novinske tekstove nekad pišem bukvalno sa nogu, dok još koncert traje. Za knjigu je potrebna duboka koncentracija, naporan rad na detaljima i mnogo više slobodnog vremena - a ja sam izgleda majstor u tome da nemam slobodnog vremena.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.