Radovan Karadžić piše za "Glas Srpske": Samo narod ima pravo da odlučuje o svojoj sudbini

Sa 30 godina ona može biti majka svima nama, na pragu najboljih godina, na ponos... Lepa, zrela i voljena...

A koji nacionalni, pa i lični put smo prošli?

Od 1968. godine i pada studentskog pokreta, ni na pamet mi nije padalo aktivno bavljenje politikom. Na isti način su razmišljali i moji tadašnji prijatelji, a kasniji saradnici i saborci. Posvetio sam se medicini, poeziji, braku i porodici, i sticao veliki krug prijatelja svih nacija i zanimanja. Ipak, tokom tih i sledećih godina nismo mogli, a da ne vidimo da srpske predstavnike stalno biraju drugi, po tipu “ovaj mek i podoban, onaj tvrd i nepodoban”. To je bila karikaturalna noćna mora, a ne pravo predstavljanje srpskog naroda. Ta noćna mora dovela je do iseljavanja više od 500.000 Srba za tih tridesetak godina, do početka devedesetih - naših prijatelja, kumova, uspešnih zanatlija i vrhunskih intelektualaca. Obnovljena je naša “Prosvjeta” sa sjajnim tradicijama i mnogi od nas su se angažovali na njenom daljem razvoju, verujući da je ona mogla sačuvati naš kulturni identitet. Pored toga, ja sam bio zainteresovan još i za ekološki pokret “Zeleni”, uključio sam se u rad i već sam i vodio neke sastanke. Kao da je bilo juče, sećam se naše zbunjenosti pri pojavi mnoštva političkih stranaka sa ekstremnim programima, pored kojih je “Prosvjeta” delovala kao nemoćno siroče. Sudeći po tim programima, ono što se spremalo moglo se braniti samo u parlamentu, a u parlamentu narod mogu da predstavljaju samo stranke.

Talas secesije

Zato smo mi Srbi poslednji formirali stranku, Srpsku demokratsku stranku, na Petrovdan 1990. godine. Svi znamo kako su prošli ti izbori, a naš narod je odgovorio tako da nas je obavezao na bezuslovnu vernost njegovim potrebama i zaštiti, a iskazanim jedinstvom obavezao da se više nikada ideološki ne delimo u odbrani naroda i opstanka. Ni na tim izborima se nisam kandidovao nigde, ni za jednu funkciju ili položaj, u nadi da ću se ubrzo moći povući u svoj uređeni život, a stranku preuzeti neko sa više političkog iskustva. Događaji su se odvijali isuviše brzo, a kada je ubrzo krenuo talas secesija, mi smo se ustavno i pravno našli u najjačoj poziciji, sa pravom veta na otcepljenje BiH. Ali, kao i danas, i tada ustavi, pravo i sporazumi nisu vredeli ništa, pa je u našem slučaju prekršeno sve - i Ustav SFRJ i BiH, i međunarodni sporazumi o granicama i svi mirovni sporazumi sklopljeni nakon ratova u DžDž veku iz kojih smo izašli kao pobednici sa brojnim saveznicima. Danas, kao i tada, krše se sporazumi kreirani i potpisani od istih onih sila koje ih krše. U takvim uslovima branili smo pravnu poziciju Jugoslavije sve dok Srbija i Crna Gora nisu odlučile da bez nas formiraju SRJ. To je potpuno promenilo našu situaciju. Ostali smo sami i jedino rešenje je bilo da formiramo svoju Republiku i insistiramo na zaštiti svojih prava.

Proglašenje Republike Srpske je bilo veoma ozbiljno shvaćeno u evropskoj zajednici, a Badinter je odmah obustavio automatizam priznavanja BiH. Tako smo dobili puni obim Konferencije o BiH. Da su naši preci slično uradili nakon Hercegovačkog ustanka 1875. i 1876. godine, Berlinski kongres bismo dočekali u mnogo boljoj poziciji.

Na konferenciji smo se borili za svoj narod sami protiv svih, jer nas niko nije podržavao. U SRJ su bili zabrinuti za sebe, Kina nije bila prisutna, u Rusiji su se još uvek treznili od raspada SSSR-a, a evropska zajednica je predlagala isključivo neka krajnje neevropska rešenja koja nismo mogli prihvatiti. Mi smo uzvraćali predlozima poznatih evropskih rešenja, na primer Severne Irske, Švajcarske, Belgije i taj belgijski model im nije bilo lako odbiti, pa je on postao osnova prvog, Lisabonskog, a zatim i Dejtonskog sporazuma. Na nesreću svih nas, Lisabonski sporazum je propao povlačenjem potpisa Alije Izetbegovića pod uticajem Vorena Cimermana, koji je kasnije priznao da je “američka ambasada, tačnije ja, pokvarila sporazum koji, na kraju krajeva, i nije bio tako loš”. Veoma otvoreno žrtvovan je mir za obećani suverenitet, a svi naši prethodni pokušaji da sačuvamo mir u BiH i njene narode ostali nepobitan dokaz da smo sve vreme tražili rešenja. Tako smo uvučeni u tri i po godine potpuno nepotrebnog rata i stradanja, da bismo na kraju dobili slično rešenje kroz Dejtonski sporazum.

Primjena i promjena

Dejtonski sporazum je poslednja linija odbrane i ne sme se napustiti ni po koju cenu. Oni koji su ga overili i garantovali neprekidno ga menjaju na način koji sporazumom nije predviđen. Samoproglašena tela za primenu sporazuma izdigla su se u tela za “promenu” i održavaju potencijalno žarište sukoba i stradanja aktivnim zbog svojih imperijalističkih interesa. Naša zabrinutost i reakcije potpuno su opravdane i razumljive, kao što bi bile i reakcije drugih naroda pri, na primer, pokušaju ukidanja kantona u Švajcarskoj ili ukidanju Flandrije u Belgiji ili Severne Irske u Britaniji. I mi imamo suverena prava na svoju zemlju, na sve nacionalne resurse kako to predviđaju međunarodni akti o ljudskim pravima, kao i na neometan razvoj u slobodi. Te “samozvance” koji dolaze u BiH da održavaju iluzije samo jedne strane ne treba ni primati bez prisustva predstavnika Rusije i Kine koji će na licu mesta uvideti da je za neke umove na Zapadu čisti dobitak ako konfrontiraju muslimane i pravoslavce i podstiču ih na međusobno uništavanje.

Svima bi nam bolje bilo da se izmirimo i da komšije napuste ideju o dominaciji. Imamo svoje entitete i ne bi smelo biti teško raditi na tome da usrećimo svoje narode. Ko ne može sa drugima da živi ovako, u uslovima autonomije, kako misli da bi živeo u uslovima dominacije kakva ne postoji još od Otomanskog carstva?

Samo narod koji je davao sinove u rovove za odbranu otadžbine i svoga opstanka ima pravo da kaže da li je ili nije trebalo formirati i braniti Republiku Srpsku. Niko osim tog naroda nema pravo da odlučuje o njegovoj sudbini - ni tada narod nije čuvao svoju otadžbinu i opstanak zbog ideologije, partije ili nekog vođstva, nego iz prava i potrebe da brani i sačuva svoje.

Kada ne znate šta i kako, kada vas guraju stranim stazama ka tuđim ciljevima, kada je cena tog puta neizvesnost i nesigurnost, pitajte svoj narod. On zna. Najbolje. Kao što je uvek i znao. Njegova je Republika Srpska, njegov je i ovaj praznik. I zato, neka živi naša Republika Srpska, naš srpski narod svugde po svetu i njegove zemlje koliko god ih ima i kako god se zovu. Neka žive sve srpske komšije koje dele državu i sudbinu sa Srbima. Neka žive u slozi, miru i blagostanju, kao garanciji napretka i razvoja, kako naroda i zemalja, tako i međusobnih odnosa.

Autor je bio predsjednik Srpske od 17. decembra 1992. do 19. jula 1996. godine

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.