Milan Krstić: De fakto znači i de jure priznanje Kosova

Kaže ovo u intervjuu za “Glas Srpske” profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Milan Krstić, komentarišući svu golgotu kroz koju prolazi srpski narod na tim prostorima, ističući kako njihov život sve više podsjeća onom u getu.

- Jedino oni znaju kako im je i šta sve moraju da proživljavaju. Ta njihova agonija nije od juče, traje već decenijama i to je zapravo najbitniji deo čitave priče o Kosovu i rešenju njegovog statusa. Veliki broj srpskog stanovništva, pogotovo nakon poslednjih nemilih događaja, napustio je južnu srpsku pokrajinu. Vlada veliki strah, koji je posledica raznih represivnih mera koje sprovodi Kurti. Naravno, tu je i velika neizvesnost, jer niko od njih ne zna šta nosi sutrašnji dan. Na taj način se iz Prištine šalje poruka Srbima - “vi niste ovde bezbedni, a ni dobro došli”. Mislim da je velika greška napravljena kada su Srbi izašli iz vlasti i policije, jer je to napravilo jednu vrstu bezbednosnog vakuuma, koji su vlasti u Prištini iskoristile da sprovedu ono što su naumile. Srbi sa severa danas ne mogu da kupe srpske proizvode, a vlada i velika nestašica lekova. Zato smatram da bi ovu situaciju trebalo što pre rešiti, normalizovati stanje, pronaći rešenja kako bi se ovaj egzodus zaustavio - kaže Krstić. 

GLAS: Nedavno je “petorka” koju je predvodio Miroslav Lajčak posjetila Beograd, a onda je uslijedila i posjeta predsjednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen. Kako gledate na njihove zahtjeve da Srbija de fakto prizna nezavisnost Kosova.

KRSTIĆ: Ovo je prvi put da je javno zatraženo od Srbije da de fakto prizna Kosovo. Do sada je to uvijano u razne oblande. To do sada nije bio slučaj. Smatram da se radi o poruci Brisela koja se može tumačiti na dva načina. Prvi motiv mogao bi da bude - upozorenje Srbiji, odnosno Beogradu.

Iza te pretnje verovatno se krije i nekakva kazna. Ako nekome kažete da od njega očekujete da de fakto prizna Kosovo, to nije ništa drugo do otvoreni pritisak. Ono što zbunjuje, jeste to što niko od tih evropskih zvaničnika nije pojasnio šta je mislio pod tim da Srbija mora de fakto priznati Kosovo, osim da se moraju implementirati sporazumi iz Brisela i Ohrida.

GLAS: A koji je drugi motiv?

KRSTIĆ: On se može naslutiti iz izjava Ursule fon der Lajen datih u Prištini kada je priznala da se na ovaj način želi izaći u susret Aljbinu Kurtiju, kako bi on mogao pred svojim javnim mnjenjem reći - “pošto je Srbija i de fakto priznala Kosova, i pošto sam dobio garancije od međunarodnih partnera, i mi ćemo napraviti ustupak Beogradu”.       

GLAS: De fakto priznanje prvi put upotrijebljeno je u slučaju Istočne i Zapadne Njemačke nakon čega su obje države funkcionisale kao samostalne države, iako se formalno međusobno nisu priznale. Da li Srbija može da pristane na tako nešto?

KRSTIĆ: Smatram da se ne može govoriti o de fakto priznanju sve dok se jasno ne precizira šta bi ono moglo značiti. Znamo šta je de jure, ali ne i de fakto priznanje. Možemo samo pretpostavljati. Ono što bi prema mom nekom mišljenju moglo biti to de fakto priznanje, jeste to da Srbija eventualno dozvoli ulazak Kosova u Ujedinjene nacije. Na taj način, navodno, ne priznajete de jure Kosovo, već to radite de fakto. Po onoj narodnoj - “nije šija, nego vrat”. Mislim da je to poenta svih ovih pritisaka na Srbiju na koje se ne smije nikako pristati. Ukoliko bi vlasti uradile to bi značilo zaokruživanje “međunarodnog priznanja nezavisnosti Kosova”. 

GLAS: Šta bi trebalo uraditi kako bi se tenzije spustile i vratilo koliko-toliko normalnom životu? Da li su novi izbori i formiranje ZSO dobar početak, da li je na tako nešto spreman Aljbin Kurti?

KRSTIĆ: Svima je jasno da bez formiranja zajednice srpskih opština na Kosovu nema rešenja i napretka. To je prvi i osnovni uslov da bi se stvari pokrenule sa mrtve tačke, ali sporno je šta će se uopšte nalaziti u statutu te zajednice i to je za sada velika misterija. Evropska unija je imala određeni predlog kog nismo mogli da vidimo, dok je predsednik Aleksandar Vučić istakao kako se jedan deo dogovorenih principa sa sastanaka održanih 2013. i 2015. godine nalaze u njemu, ali ne i koji.

Moje neko mišljenje jeste to da u tom statutu, pod obavezno, mora stajati sve što je definisano 2015. godine, jer jedino to što je tada dogovoreno i precizirano može garantovati opstanak Srba na tim prostorima. S druge strane, Priština smatra da sve što je ustavni sud Kosova proglasio neustavnim ne može biti predmet razgovora i pregovora.

GLAS: I to je opet jedna pat pozicija.

KRSTIĆ: Videćemo da li će doći do približavanja stavova Beograda i Prištine te koje će nadležnosti imati ta zajednica srpskih opština, čije je formiranje više nego nasušna potreba tamošnjih Srba.

Smatram da je Srbija u nekom prethodnom periodu napravila niz propusta pa i kada je pristala da povuče sve državne organe sa Kosova i Metohije, a da pri tom nije dobila ništa zauzvrat pa ni pomenutu ZSO. Kada je u pitanju budućnost, verujem da će doći do smirivanja stanja, ali da će formiranje ­o­ve zajednice i dalje biti na nekom dugačkom štapu. Nažalost.

Globalno potresi

GLAS: Zašto se dijelu međunarodne zajednice toliko žuri?

KRSTIĆ: Ključni razlog - Ukrajina, ali i zbog opasnih globalnih potresa na Kavkazu i Bliskom istoku. Očigledno je da svet, kojim je do sada vladao zapad, ušao u opasnu interesnu konfrontaciju. Pojavile su se i druge sile koje se tome protive i ne žele tu hegemoniju i dominaciju. S jedne strane imamo Rusiju, a s druge zemlje Evropske unije i SAD. U tom neobjavljenom ratu zapadne zemlje žele eliminisati ruski uticaj gde god to mogu, pogotovo u onim delovima sveta koje smatraju svojom interesnom sferom, dvorištem. Među tim zemljama su Srbija, ali i Republika Srpska koje su kulturno-istorijski, energetski i na razne druge načine povezane sa Rusijom. Možda bi ova priča bila drugačija da se nije desila Banjska, jer je Kurti iskoristio taj događaj da do maksimuma radikalizuje situaciju na KiM i vrati ovaj problem u međunarodni fokus.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.