Ljubodrag Savić za “Glas Srpske”: Inflacija uzela predah pred buru

Smatra to profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu Ljubodrag Savić, pojašnjavajući kako svi ekonomski pokazatelji i trendovi dovode do zaključka da je Evropa daleko ne samo od kraja, već i pika inflacije.

- Treba stvarno biti slep kod sopstvenih očiju da se ne vidi da su veliki i tamni olujni oblaci na horizontu. Još 2000. sam napisao jedan rad u kom sam konstatovao kako svetu preti velika ekonomska i finansijska kriza s visokom stopom inflacije. Sada mi se sve to čini još dramatičnije, zbog rata u Ukrajini te sam potpuno ubeđen da nas čeka velika oluja. Ne treba zaboraviti da je većina evropskih zemalja potrošila ogromne količine novca tokom pandemije. Sada i to dolazi na naplatu. Države će morati da se zadužuju, ali to više neće moći po dva odsto, nego po daleko većoj kamati. Evropa nije još uvek doživela ni onu energetsku kataklizmu koji su sami predviđali da će se desiti. Imali su sreću, jer ova zima još nije uzela svoj danak. Ali to će se promeniti. Takođe, centralne banke su u proteklom periodu dizale kamatne stope. S tim će nastaviti i tokom ove. Sve ovo će neminovno dovesti do novog rasta troškova života i zaduživanja, pa samim tim i do još veće inflacije, kaže Savić za “Glas”.     

GLAS: Koliko su i sami monetarni alati centralnih banaka, da se samo podizanjem kamatnih stopa suzbija inflacija, bili djelotvorni? 

SAVIĆ: Gledano samo iz monetarnog ugla verovatno bi centralne banke veoma brzo svojim merama suzbile ovu inflaciju. Logika je vrlo jednostavna, dizanjem kamata smanjiti kupovnu moć građana i tražnje. Ako ona padne za 15 do 20 odsto, normalno je da onda ili trgovci snize svoje cene ili da se smanji proizvodnja. Logičnije je ovo prvo. I to je teorija, ali problem kod ovog monetarnog alata jeste kada vi vodite politiku skupog novca onda to direktno utiče i na rast troškova proizvodnje, ali i do pojave recesije. Znači, s jedne strane lečiš problem, a s druge sebi praviš možda i veći. Problem jeste to što centralne banke nemaju mnogo manevarskog prostora i ponašaju se po onoj staroj “hrani decu, a štedi maslo”.  Ali to nije moguće u sadašnjim okolnostima.      

GLAS: Nedavno ste rekli kako su gori psihološki uzroci inflacije.

SAVIĆ: Upravo tako. Realni rast inflacije verovatno najviše osećamo kroz cene hrane. Kada odemo u prodavnicu vidimo da je recimo mleko poskupelo za 90 odsto, a meso za 50, mnogo više nego što iznosi “zvanična” stopa inflacije. Suštinski problem je u glavama, ne samo proizvođača i trgovaca, već i samih potrošača. Obični ljudi kad vide da cene rastu, pogotovo oni stariji koje uhvati neka vrsta psihoze, počnu kupovati i one namirnice koje im nisu potrebne. Stvaraju kao neke “ratne rezerve”. Ali kada kupujemo nešto što nam ne treba, mi samim tim podižemo i veštačku tražnju pa samim tim i cene te robe. Naravno tu su i trgovci koji svoje cene formiraju ne na osnovu realnosti, već pretpostavki, koliko bi cena nečega mogla biti za deset i 30 dana. Da bi se osigurali. Zapravo svako svoje probleme pokušava da reši s povećanjem cena i tu brigu prebacuje na leđa drugih. Još jedna od zabluda koju često možemo čuti od strane pojedinih zvaničnika jeste to kako je stanje u zemlji odlično, jer su prikupljeni rekordni poreski prihodi, te da vlada budžetska stabilnost. Pa kako može biti sjajno ako je to povećanje rezultat rasta cena?! Zemlja u krizi, cene rastu, a oni se hvale s većim prihodima. Smešno i tragično.    

GLAS: Ovu krizu, recesiju i inflaciju na svojoj koži najviše osjećaju obični ljudi. Šta bi im mogli preporučiti?

SAVIĆ: Kao prvo, nikako ne bi trebalo da dižu kredite. Neizvesna su vremena. Kredit treba da uzimaju samo oni kojima je preko potreban. Tu ne mislim na one malobrojne, kojima njegovo vraćanje nije problem. Njima ništa ne znači što je inflacija i recesija, jer su do bogatstva olako došli. Većina ljudi ipak teško živi i sastavlja kraj s krajem. U takvoj situaciji navući sebi još veću bedu na glavu stvarno je bespotrebno. Šta ako sutra ostanu bez posla? Ko može garantovati da neke fabrike zbog ove krize neće zatvoriti vrata ili smanjiti obim proizvodnje, pa samim tim i broj radnika.

Vlasnici fabrika ne mogu voditi državnu politiku, već će štititi svoj kapital. Moja neka filozofija je da ako hoću nešto da kupim, onda skupljam novac za to. Ne dižem kredit, jer je to poput lanca na nogama. Ali isto tako shvatam da većina ljudi to ne može, pa su prinuđeni na to. I pored toga, dobronamerno ih savetujem da to ne rade u ovo vreme, jer bi se mogli naći u velikom problemu. Neka se strpe.    

GLAS: Šta da rade oni koji imaju nešto ušteđenog novca, kako da sačuvaju njegovu vrijednost da ga inflacija ne “pojede”? U šta da ga ulože, u nekretnine, kupovinu zlata ili ostave u slamaricama?

SAVIĆ: Slamarica nikako. To je najgora varijanta, ona zna “izgoreti”, zbog svakodnevnih iskušenja. Teško je dati neki pametan savet. Ako neko misli da može zeznuti berzu, grdno se vara. Mislim da je najbolji recept da se ušteđeni novac što više disperzuje. Da se kupe dolari, evri i švajcarski franci. Sada postoji mogućnost da se kupi i investiciono zlato. To je dobra opcija, nikako nekakvi zlatni dukati, prstenje ili lančići. Ono što pokazuju svi dosadašnji podaci jeste to da je cena zlata svake godine rasla za šest odsto. Ali isto tako treba znati da su mogući i padovi zbog berzanskih igara. Prednost investicionog zlata jeste to što svi u svakom trenutku isto mogu prodati u menjačnici u kojoj su ga i kupili, za određenu proviziju. Da zaključim, mi obični smrtnici teško u ovakvim i sličnim kriznim vremenima možemo nešto da zaradimo. Znači, cilj bi trebalo da bude kako da sačuvamo to što imamo.    

GLAS: Veoma mnogo ljudi, međutim, danas kupuje “rezervne” stanove.

SAVIĆ: Istina, ali ni to nikako nije dobro. Stan se ne može kupovati kao burek. Oni na taj način neće sačuvati vrijednost svog novca, jer su cijene nekretnina izuzetno visoke. To je za mene gubitak novca. Možda će cene još jedno vreme ići gore, ali će doći do pucanja tog balona. Tražnja će u jednom trenutku sigurno pasti. Znači i cena kvadrata. Ne treba biti mnogo pametan da bi se to videlo. Dešavalo se to i ranije, prilikom nekih drugih kriza.

Hrana

GLAS: Da li očekujete da cijene hrane nastave rasti?

SAVIĆ: Ulazni troškovi tokom jesenje sjetve bili su za tri do četiri puta veći nego prethodnih godina. Od semena, do veštačkog đubriva. Drugi problem jest to što kada naš seljak proizvede nešto, onda na scenu nastupaju razni nakupci. Sve to na kraju plaćaju sami građani. Potrebna je daleko veća pomoć države. Da li znate zašto seljaci u Srbiji masovno prodaju svoje krave, pa jer je velikim privatnim mlekara daleko isplativije da mleko uvoze iz Poljske, koja daje ogromne subvencije.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.