Majka dječaka ubijenog u „Ribnikaru“: Decu nećete razmaziti ako im pokažete ljubav

Ona je gostovala na televiziji K1 i u tom gostovanju govorila o prvom Memorijalnom takmičenju „Andrija Čikić“ za najbolje mlade kompozitore koje je nedavno održano u Kolarčevoj zadužbini u Beogradu. Posjetioci su, pored koncerta, imali priliku da pogledaju i izložbu fotografija koje potpisuje ubijeni dječak.

-Nakon koncerta sam se osećala beskrajno ponosno, tužno u isto vreme, ali beskrajno ponosno. Koncert je bio predivan. Bilo je mnogo emocija i u meni i drugim roditeljima. Mogla sam da vidim suze, ponos, radost -rekla je majka o koncertu, a onda je pomenula i kakav je odnos imala sa sinom.

-Uvek smo se voleli beskrajno od samog rođenja. On kad je imao 3,4 godine, dok se igrao ja sam mu rekla: „Znaš da me sam Bog pitao kakvo dete želim, ja bih rekla ovakvo kao ti". On tad to nije shvatao, tu dubinu. Kada je porastao ja sam mu to ispričala, i rekla da ja zaista to mislim. On me onda pitao: „Baš ovakvog kao ja?“, A ja mu kažem: „Baš takvog, ništa ne bih menjala“. Ja nisam mogla da dočaram ljudima tu ljubav. Koliko je ona važna, lepa i nemerljiva. Nismo štedeli ljubav u našoj porodici i stalno skrećem roditeljima pažnju da neće razmaziti decu ljubavlju. Decu razmazimo kad počnemo da radimo nešto umesto njih, što bi već trebalo da rade sami – istakla je Suzana.

Ona je rekla da nju u ovim teškim trenucima održava ljubav prema sinu, i da mu je stalno pričala da voli još po nekog, ali njega najviše.

- U jednom gostovanju sam ispričala nešto o jednom našem običaju. Kada se neko zagleda u telefon ili udubi u neki posao, da ga prekine pitanjem: „Voliš li ti mene?“ A on kaže: '“Najviše na svetu celom“. Tako i on kad vidi da se ja udubim u neki svoj posao isto mi kaže. Ono što je meni sada čudno sa ove distance, mesec dana pre tragedije on mene pita: „Mama, voliš li ti mene“, a ja kažem „Beskrajno“. I tog momenta sam se pitala, zašto menjam nešto što je godinama isto, godinama smo govorili „najviše na svetu celom“. Ali neki unutrašnji glas mi je govorio da moram da izađem „van zemlje“, svet mi je bio mali, morala sam da kažem beskrajno. Do njega, do Boga... – priča majka dječaka.

Dodala je da je emocije često savladaju.

-Teške su večeri ili jutra, vikendom. Kod nas je uvek bilo živo, i fali mi to. Lagala bih kad bih rekla da ne plačem - plačem... Imam običaj da otvorim klavir i zamislim ga. Da pustim kompoziciju koju je voleo meni da svira, i mogu da ga zamislim – kaže Suzana.

Pored toga pomenula je i optužnicu koja je podignuta protiv oca maloljetnog ubice.

-Ne znam ni da li je prikladno sada govoriti o tome. Podignuta je optužnica protiv oca koja je za delo protiv opšte bezbednosti, ili kako se već to pravno kaže. Ono što nas roditelje sve dodiruje jeste ko je odgovoran za 10 ugašenih života? Ono što nas kao roditelje isto dodiruje jeste ono što smo imali prilike da vidimo, a to je ta neka nemerljiva, neopisiva hladnoća cele porodice. Otac kaže „'Za šta vi mene krivite, ja se ne osećam odgovornim“. On je taj koji je dete odveo u streljanu, oružje je njegovo. On je dao dozvolu da dete trenira vatrenim oružjem – ističe ona.

Napominje da je bila jedna od majki koja je ispitivala dječaka na ročištu protiv oca.

-Imala sam prilike da čujem, a kasnije i da vidim snimak. Ja sam između ostalog pitala da li on zna da je ubio mog sina? On je rekao da zna... bez ikakve emocije. Njegov glas je četiri sata bio isti. Kasnije sam videla snimak. Njegova majka je sedela pored njega i nije reagovala na moje pitanje, samo je sedela. To sve nas „pomera“. Volela bih da se neka pravda ipak zadovolji, što zbog nas, naše dece, što zbog celog društva. Mislim da mi kao društvo nismo još uvek potpuno svesni šta se desilo... - rekla je majka Andrije Čikića.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.