“Moji tužni monstrumi” na “Sterijinom pozorju”: Dramska djela su oko nas i u nama

Autor Matišić ovim tekstom zapravo nastavlja svoje priče koje ishodište imaju u tekstu “Ljudi od voska” i svakome ko je čitao ili gledao to delo, lakše će prepoznati junake i motive iz “Mojih tužnih monstruma”. 

Tekst je nastavak ispovednog pristupa autora, samo što se u ovom glavni junak zove Mate (kao i pisac), a ne Viktor, kako se zvao u “Ljudima od voska”. 

Upravo, glavni lik Mate je zajednički imenilac za tri različite priče “Gledaj me u oči”, “Mi tu” i “Autogram za Milicu”, što čini svojevrsni dramski dnevnik, posebno kada se pridoda i drama “Kolumna mrtvog djeteta”. 

Sve ove dramske priče su zaokružene celine i kreću se u rasponu od fantastike do groteske. Ispisane vrlo živim, jasnim i preciznim jezičkim kalamburima, stvaraju komične scene i iskrenu duhovitost koja razoružava i najstrože poglede.  

Zato se udeo reditelja u predstavi jedva i prepoznaje. Ponekad se stiče utisak da glumcima ništa drugo i nije potrebno do prazan prostor i puna sala gledalaca. Zato se oni i ne trude da potraže neka posebna glumačka sredstva, već svoje likove kreiraju iskreno i sa minimumom glumačkog oblikovanja. 

Tek da podsete da i to znaju da rade. Mate i Mate nam poručuju da se teme i ideje za dramska dela nalaze tu oko nas ili u nama i da ne treba puno tragati, već imati dovoljno umetničke drskosti i smelosti i svoju intimu predstaviti javno. Takvih ostvarenja je sve više u dramskoj, i ne samo dramskoj, literaturi. 

Nekima se posreći, a nekima ne. U ovom slučaju autor se poigrava tezom da pozorište potkazuje život te kod njega publika potkazuje predstavu i projektuje se u nju (prva priča), da bliska nam prošlost ima raznih i različitih istina (druga priča), a da se od mladalačkih dana ne može pobeći, jer su oni generativni za karakter čoveka (treća priča). 

Ne mogu se otrgnuti  utisku da se u ovako napisanoj drami negde suptilno krije dramaturška matrica Dušana Kovačevića i njegovog “Profesionalca”. Glavnom junaku se za kratko vreme ogolio život, kako profesionalni, tako i privatni. Morao je doći do Beograda, kako bi se krug zatvorio i kako bi saznao pravu stranu svoje ličnosti. 

A da li je sve to samo fikcija ili ima i gorkih istina ostaje na publici da presudi. Zašto je tekst naslovljen sa “Moji tužni monstrumi” i koji likovi idu u tu kategoriju, nisam siguran da bi svi dali isti odgovor, ali možda autor planira nastavak u kojem će nam dati odgovore na ova pitanja. 

Malobrojna glumačka ekipa, predvođena Živkom Anočićem (Mate) i Antonijom Stanišić Šperanda (Ana), igraju kao jedan vrlo dobro uigran tim, bez preterivanja, sa potrebnim nijansiranjima u kreiranju uloga, lako i lepršavo. 

Scenografija u funkciji određivanja mesta radnje, mada i da je nije bilo, bilo bi isto, a muzičko oblikovanje je u meri podržavanja radnje. Pozorište danas sve više postaje mesto susretanja publike i ličnih ispovesti autora, a koliko nas se to tiče, sadržano je isključivo u ličnom prepoznavanju sa ponuđenom pričom. Došlo takvo vreme.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.