Branislav Aleksić za "Glas": Ljubav i dužnost su univerzalni koncepti

Rekao je ovo za "Glas Srpske" Branislav Aleksić, talentovani glumac i nosilac glavne role u komadu "Švabica", koji će 18. oktobra u režiji Dušana Petrovića premijerno izvesti u Narodnom pozorištu Republike Srpske, objašnjavajući  koliko su pripreme za ovaj komad bile intenzivne. Komad rađen pod djelu književnika Laze Lazarevića, kako ističe Aleksić, natjerao ga je da preispituje vlastita iskustva i osjećanja, ali da se uz pomoć kolega i režisera Petrovića na dubok način povezao sa likom Miše Maričića.

- Glumački proces je zahtevao ne samo analitički pristup tekstu, već i emotivnu ranjivost kako bih mogao da dočaram sve te nijanse. Najizazovniji deo je bio ući u tu unutrašnju dinamiku, razumeti Mišine motive, ali i tu neizgovorenu tugu koja ga prati kroz celu priču. Takođe, rad na ovoj ulozi me je podstakao da preispitam i sopstvena iskustva i osećanja, što je bio zahtevan, ali i oslobađajući proces. Kroz sve to, imao sam veliku podršku reditelja i kolega, što je pomoglo da se još dublje povežem sa likom i njegovom pričom. Najlepši deo ovog procesa jeste to što sam imao priliku da se bavim likom koji se i dalje obraća publici, jer su teme ljubavi, identiteta i predrasuda večne i univerzalne - rekao je Aleksić.

GLAS: Sama književna postavka "Švabice" ističe se u skromnom opusu jednog od pionira srpskog realizma svojom duboko ljubavnom tematikom. Čak je i sam Lazarević odbijao da je objavi za života, ali vječna drama o čovjeku razapetom između ljubavi i dužnosti sama je pronašla put do čitaoca. Djeluje da je tematika ipak vječno aktuelna i danas kao i u 19. vijeku?

ALEKSIĆ: Tematika "Švabice" je zaista svevremena, što je jedan od razloga zašto je komad i danas toliko relevantan. Iako je smeštena u 19. vek, priča o čoveku razapetom između ljubavi i dužnosti prevazilazi vremenske okvire i govori o dubokim unutrašnjim konfliktima s kojima se svako od nas može poistovetiti. Lazarevićeva hrabrost da uđe u te intimne i lične slojeve svog života kroz ovu priču, iako je nije objavio za života, svedoči o emotivnoj težini koju nosi ova drama. Ljubav i dužnost su univerzalni koncepti koji su uvek aktuelni, bez obzira na vreme i društvo u kojem živimo. U tom smislu "Švabica" nije samo priča o individualnoj sudbini Miše Maričića, već o svim ljudima koji su ikada bili suočeni sa izborom između onoga što osećaju i onoga što im društvo ili moral nalaže. Miša je lik koji se, iako formiran u jednom prošlom vremenu, suočava s pitanjima koja su aktuelna i danas - kako balansirati između strasti i odgovornosti, između ljubavi prema sebi i onome što drugi od nas očekuju.

GLAS: Lako je povući paralele sa modernim vremenom.

ALEKSIĆ: Kao glumcu, ta večna relevantnost daje posebnu težinu u interpretaciji. Nije bilo teško pronaći paralelu između Mišinih unutrašnjih borbi i modernog čoveka, jer se te dileme u suštini nisu promenile. Svaka generacija se suočava sa sličnim izazovima i možda je upravo to ono što publiku privlači i danas - činjenica da se i sami prepoznaju u njegovoj priči. Na kraju, oživljavanje ove drame na sceni nam daje priliku da publiku podsetimo da, iako je svet oko nas drugačiji, ljudske emocije ostaju iste. To je ono što "Švabicu" čini večnom, ona nas povezuje sa Lazarevićevim vremenom, ali i sa nama samima u ovom trenutku.

GLAS: Sama književna priča je duboko hermetična, zasnovana na pismima i ličnim razmišljanjima Lazarevića sa prijateljem. Koliko je u tom smislu bilo izazovno oživjeti je na sceni, a da bude sa druge strane spremna uspostaviti komunikaciju sa publikom?

ALEKSIĆ: Adaptacija "Švabice" bila je poseban izazov upravo zbog hermetične prirode književnog predloška. Priča koja je u osnovi izgrađena na pismima i unutrašnjim monolozima, više ličnim razmišljanjima nego konkretnim dijalozima, zahtevala je specifičan pristup kako bi se zadržala autentičnost literarne emocije, ali i uspostavila komunikacija sa publikom. Najteži zadatak je iz tih razloga svakako imao Dušan Petrović kao dramaturg i reditelj ove predstave. Kada izlijete temelj dobrom dramaturgijom onda kroz razgovor u kojem se prepliću rediteljski i glumački zanat možete da gradite dom, odnosno idete ka premijeri. Izazov je bio kako preneti tu unutrašnju dinamiku i emotivnu tenziju koju nose Lazarevićeva pisma, a da se pri tome ne izgubi nit koja povezuje glumce na sceni i publiku u sali. Tekst je intiman, kontemplativan i deo njegove lepote leži u tišini između reči, u onim neizgovorenim mislima koje publika mora da oseti. Kao glumac, morao sam da pronalazim načine da te unutrašnje monologe učinim vidljivim kroz gest, ton, pogled i suptilne promene u ponašanju. Zaista sam prezadovoljan kako je ovaj proces tekao i doveo me do zaključka da uvek postoji taj prostor između onoga što je napisano i onoga što publika doživljava i taj prostor je mesto gde nastaje magija.

GLAS: Na predstavi ste radili sa doajenima banjalučkog pozorišta poput Miljke Brđanin, Borisa Šavije i drugim kolegama, ali i mladim kolegama sa akademije, pod umjetničkim vođstvom iskusnog Dušana Petrovića. Kako je funkcionisao taj spoj iskustva i mladalačke energije tokom priprema?

ALEKSIĆ: Rad na "Švabici" bio je neprocenjivo iskustvo upravo jer sam imao priliku da učim i sarađujem sa iskusnim glumcima kao što su Miljka Brđanin i Boris Šavija. Njihovo iskustvo i zanatsko umeće su neprocenjivi, oni sa lakoćom prenose ono što je suština glumačkog poziva, kako kroz savete tako i kroz samu igru na sceni. Istovremeno, energija i entuzijazam mlađih kolega unose svežinu i drugačiji pogled na proces stvaranja. Taj spoj iskustva i mladosti stvorio je jedinstvenu dinamiku u radu. Iskusni glumci su nas učili strpljenju, fokusu na detalje i umetnosti "istine", dok smo mi mlađi unosili novu energiju, želju za eksperimentisanjem i istraživanjem. Rad sa rediteljem Dušanom Petrovićem, koji je iskusno vodio ovaj kreativni proces, omogućio je da se te dve energije harmonično spoje, što je meni, kao mladom glumcu, pružilo priliku da premostim ono što sam naučio na akademiji sa stvarnim životom na sceni. U zanatskom smislu, ovaj proces me je oblikovao tako što sam iz prve ruke naučio koliko je važna prilagodljivost, međusobno poverenje i razumevanje unutar ansambla.

GLAS: Kada pominjemo Akademiju umjetnosti tamo ste u saradnji sa doajenom našeg glumišta Raletom Milenkovićem i kolegama sa klase oživjeli Euripidovu tragediju "Hekaba”, djelo koje već dva milenijuma živi život na scenama?

ALEKSIĆ: Zaista sam zahvalan što imam priliku da radim na značajnim komadima sa velikim rediteljima. Mišljenja sam da pozorište danas vapi za svevremenim tekstovima velikih autora. "Hekaba" je svakako jedno od takvih dela i drago mi je što smo se zajedno sa profesorom odlučili da nastavimo da je igramo i u ovoj sezoni. Snaga priče o Hekabi daje i nama snagu igre. Tekst koji vas košta je tekst zbog kojeg ste se odlučili na glumački poziv. Važno je da pozorište osvešćuje ljude, da uperi prstom na ljudsku sudbinu od koje bi čovek uvek nekako rado da pobegne. Tragedija "Hekaba" nosi univerzalne teme koje su i dalje žive, iako su napisane pre dva milenijuma. Kada smo odlučili da se suočimo s Euripidovim tekstom, nismo to radili iz straha prema njegovoj veličini, već zbog toga što smo prepoznali neizbežan ljudski bol i gubitak kao teme koje se tiču svih nas. Radeći sa Radoslavom Milenkovićem imali smo priliku da kroz ovaj komad istražimo suštinsku ljudsku prirodu - od bola, osvete, do neizbežnog pitanja pravde. Odabrali smo "Hekabu" jer ona nije samo tragedija antičkog doba, već odjekuje i danas. U svetu u kojem su gubitak i nepravda stalno prisutni, "Hekaba" postavlja pitanja na koja savremeno društvo i dalje traži odgovore. Takođe, ona pruža glumački izazov, kako ući u lik koji nosi toliko bola i tuge, a da se ne izgubi autentičnost i snaga izvedbe.

GLAS: Zanimljiv je Vaš put do glume, završili ste srpsku književnost u Novom Sadu, ali ste se na kraju ponovo vratili glumačkom pozivu u Banjaluci. Gluma kao usud ili mladalačka ljubav kojoj ste se za razliku od junaka "Švabice" ipak vratili?

ALEKSIĆ: Gluma je za mene oduvek bila više od mladalačke ljubavi, ona je nešto što sam osećao kao poziv, usud, nešto čemu se moraš vratiti bez obzira na to kojim putem život odluči da te povede. Studije srpske književnosti u Novom Sadu bile su predivno iskustvo koje je proširilo moj umetnički i intelektualni horizont, ali negde duboko u sebi znao sam da me pozornica čeka. Književnost i gluma su blisko povezane - obe zahtevaju istraživanje ljudske prirode, razumevanje emocija i istinitost u izrazu. Međutim, poziv glume je specifičan u tome što zahteva direktan susret sa publikom, trenutnu reakciju i dijalog koji ne postoji u pisanju. Za razliku od Miše Maričića koji se suočava sa dilemom između ljubavi i dužnosti ja sam, na sreću najviše zahvaljujući porodici, imao priliku da se vratim svojoj ljubavi - glumi. Iako je taj put možda bio duži, svaki korak me oblikovao i dao mi dodatnu dubinu i perspektivu, što se trudim danas da koristim na sceni.

GLAS: "Švabica" uskoro stiže na scenu, kakvi su dalji umjetnički planovi i šta biste voljeli da zaigrate za svoju dušu, kada bi se kockice poklopile, bez obzira na žanr ili medij?

ALEKSIĆ: Uvek je uzbudljivo kada se premijera približava i svaki put donosi novi osećaj iščekivanja i kreativnog uzbuđenja. Nakon "Švabice" pa uvek je teško reći unapred, jer se u umetnosti stvari često menjaju iz dana u dan. Međutim voleo bih da radim na nečemu što me istinski pokreće, bez obzira na žanr ili medij. Nekada su to male, intimne priče, nekada nešto grandioznije. Eto, uskoro ću zaigrati u dramatizaciji pripovetke koju sam izučavao tokom svojih studija srpske književnosti. Oduvek me fascinirala snaga pripovedanja u književnosti, a sada imam priliku da te iste reči, koje sam nekada analizirao na papiru, oživim na sceni. Otuda verovatno i jedan od mojih ličnih snova jeste to da se oprobam u klasičnom repertoaru - posebno u Šekspirovim delima. Njegove tragedije i komedije su nešto što bih voleo da istražujem, jer one pružaju ogroman prostor za glumačku kreaciju.

FILM

GLAS: Jednako zanimljivo je da ste i pisali filmske kritike ili osvrte za sajt "Fusnota", sa vrlo zanimljivim izborom filmova kao tematima za tekstove?

ALEKSIĆ: Volim filmove koji ne nude lake odgovore, već postavljaju pitanja. Uloge koje me teraju da razmišljam o sopstvenim osećanjima, o svetu oko mene - to su uloge koje me inspirišu i kao glumca i kao kritičara. Pisanje filmskih kritika za "Fusnotu" bio je način da izrazim svoju ljubav prema filmskoj umetnosti, ali i prilika da istražim šta me kao glumca pokreće i inspiriše. Najviše me privlače filmovi i uloge koje istražuju kompleksnost ljudskih emocija i odnosa. Volim radove koji nisu crno-beli, već u kojima likovi moraju da se suoče sa sopstvenim slabostima, dilemama i unutrašnjim borbama. Uloge koje me fasciniraju jesu one u kojima glumci uspevaju da prenesu suptilne, ali snažne emocije, one koje ne zahtevaju velike gestove, već iskrenost i ranjivost. Sinoć sam baš pogledao Kejsi Afleka u filmu "Mančester kraj mora", eto jednog sjajnog primera.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.