Zoran Kiki Lesendrić za “Glas Srpske”: Dobra pjesma živi izvan svog vremena

Rekao je ovo u razgovoru za “Glas Srpske” Zoran Kiki Lesendrić, lider, pjevač i gitarista grupe “Piloti”, te krajnje plodan kompozitor muzike, kako za druge umjetnike, tako i na polju namjenske muzike za film i televiziju, objašnjavajući kako je proveo posljednje dvije godine, udaljen od pozornice.

- Snimili sam ukupno 20 pesama za novi album “Pilota”, a na kraju izabrali deset koje su završile na ploči “Mali tragovi na nebu”, koja izlazi u septembru kao zajedničko izdanje dve najveće diskografske kuće u regionu “PGP RTS” i “Kroacija rekords”. Radio sam gomilu drugih projekata i sarađivao zahvaljujući pomoći tehnologije sa ljudima od Engleske do Grčke, tako da sam konstantno bio u muzici, što mi je na neki način sačuvalo zdrav duh, iako su mi žive svirke stvarno mnogo nedostajale - rekao je muzičar koji je aktivan u muzici više od četiri decenije.

GLAS:  Nadolazeći album ima zanimljiv naziv “Mali tragovi na nebu”, koji zvuči pomalo utopijski da ne kažemo 68-osmaški.

LESENDRIĆ: Na mnogo načina on jeste povratak u šezdesete, našim korenima, tačnije korenima rok muzike i malim tragovima posejanim kroz istoriju. Pre svega načinom snimanja i organskog, živog pristupa muzici. Gde smo svirali kao bend u studiju, bez puno tehnike i peglanja, pa ono što nam se čini dobro odsvirano ostavljali, dok smo drugo odbacivali. Eksperimentisali smo sa upotrebom akustičnih instrumenata ili recimo zvukom hamond orgulja, koje nam je par pesama svirao klavijaturista Rajan Pik, najpoznatiji po radu sa bendom “Niklbek”, a koji se zatekao u Beogradu i svratio na snimanje. Definitivno smo se vratili na neki način bazičnom rok zvuku i pokušali sačuvati energiju naših živih svirki u studiju.

GLAS: Koliko su Vas taj rad na namjenskoj muzici ili saradnja sa drugim muzičarima oslobodili u autorskom i kreativnom smislu?

LESENDRIĆ: Mnogo. Rok ili pop muzika na neki način ograničeni su svojom formom od tri ili pet minuta, dok je namenska muzika za film ili seriju daleko veći izazov. Kada kao kompozitor treba da stvorite nešto što traje dva sata ili duže, tada otkrivate nove granice talenta i veštine, čak i one za koje niste znali da posedujete (smijeh). Sa druge strane, uvek je izazov prilagoditi pesme ili muziku drugim umetnicima, posebno kada oni dolaze sa drugog govornog područja poput, recimo sjajne engleske pevačice Sanje Moro, sa kojom sam radio album ili neki drugih umetnika koji nisu direktno bliski rok zvuku. Nova forma vas prosto tera da napredujete i da otkrivate nove načine pisanja muzike.

GLAS: Percepcija rok muzike tokom prethodne četiri decenije vaše karijere se mijenjala pred vašim očima. Da li ste optimista po pitanju sudbine ove vrste muzike?

LESENDRIĆ: Optimista sam. Možda sam imao nekih sumnji do našeg koncerta na beogradskom “Bir festu” 2021. godine, kada smo svirali pred preko 200.000 ljudi i kada je tih 200.000 ljudi pevalo sa nama od prve do poslednje stvari, čak bolje od mene pošto sam bio malo prehlađen (smijeh). Tu je svakako bilo jedno 150.000 ljudi koji nisu bili ni rođeni kad su “Piloti” počeli svirati, a znali su naše pesme i reagovali su na pravi način. Možda rok muzika jeste izgubila svoj društveni značaj, posebno u odnosu na šezdesete, ali ona je dala mnogo dobrih pesama, koje žive u kolektivnoj svesti publike i koje će, posebno uživo, uvek izazvati reakciju publike. Publika prepozna iskrenu energiju i emociju uloženu u muziku. Dobra pesma živi izvan svog vremena svejedno je da li je to, Mišo Kovač, Toma Zdravković ili “Piloti”.

GLAS: Prošle godine proteklo je punih 40 godina kako su “Piloti” počeli sa radom i kako je 1981. godine izašao prvi album nazvan imenom grupe. Kada se osvrnete na taj period šta vam je ostalo u sjećanju?

LESENDRIĆ: Pre svega neverovatna energija jedne generacije i jedne mladosti, koja je doslovno eksplodirala u kreativnom smislu krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih. Bilo je tu priprema istina i ranije,  sa rok muzikom sedamdesetih i bendovima poput “Bijelog dugmeta”, “Tajm” “Ju grupa” ili crnim talasom na filmu, ali ovo je bila naša, generacijska stvar i non-stop se nešto dešavalo. Pamtim taj period, po neverovatnim koncertima u prostorima poput SKC-a ili Kulušića u Zagrebu, gde nije bilo mnogo ljudi, 150 ili 200 posetilaca, ali su svirke bile fantastične.

GLAS: Da li ste razmišljali o nekom obilježavanju tog jubileja 40 godina u muzici ili ne volite nostalgiju?

LESENDRIĆ: Iskreno, nisam neki ljubitelj proslava i rođendana. Znate ono, slavimo svečano 20 ili 30 godina od toga albuma ili koncerta, nekako to počinje biti smešno u jednom trenutku. Prosto, sviramo, snimamo, idemo dalje pa do kada bude išlo. Iako, ne znam, možda proslavimo 60 godina rada, kad su dočekali “Stonsi”, možemo i mi (smijeh).

GLAS: Da li i dalje ne vjerujete u idole?

LESENDRIĆ: Više nego u tom periodu kada je izašla ta pesma. Iako, ruku na srce, mene moji idoli poput recimo Erika Kleptona ili Džeka Kerouka nikad nisu razočarali, za razliku od nekih drugih idola tog vremena. Naprotiv, s godinama i stečenim iskustvom samo sam otkrivao nove stvari u njihovoj umetnosti i stekao razlog više da im se dodatno divim.

Kastel

GLAS: Nastupate u Banjaluci 10. juna na 15. “Kastel rok festu”, kao jedan od hedlajnera. Kakve utiske nosite iz Banjaluke i šta očekujete?

LESENDRIĆ: Svirali smo na “Kastel festu” pre nekih pet godina i to je bio spektakularan nastup, jedan od dražih u karijeri. Znam da to zvuči kao fraza, ali drago mi je kada sviramo u Banjaluci, jer su “Piloti” ovde uvek imali dobar prijem, čak i u nekim težim danima naše karijere. Tako da Banjaluku vidim kao drugi Beograd za nas, ne samo zbog prijateljstva sa Sinišom Tomićem i “Hard rok radijem”, već i zbog te pozitivne, drage veze sa publikom koja je verovala u nas, čak i i kad mi nismo verovali u sebe.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.