Snežana Savičić-Sekulić: Muzika prevazilazi vreme i jača saradnju

Rekla je ovo u intervjuu “Glasu Srpske” operska diva Snežana Savičić-Sekulić, koja svojim magičnim glasom, harizmatičnom pojavom i impozantnom biografijom konstantno oduševljava i publiku i stručnu kritiku.

* GLAS: Nedavno ste gostovali u Banjaluci u okviru projekta “Mostovi muzike”. Kakav je po Vama značaj tog projekta?

SAVIČIĆ-SEKULIĆ: Da, to je moja druga saradnja sa Banjalučkom filharmonijom. Rado sam se odazvala pozivu. Što se tiče emocija one su tople i pozitivne, a cilj jeste da nas muzika veže i ojača našu saradnju i uzajamno poštovanje bez kog nema bilo kakve budućnosti. Muzika prevazilazi granice i vreme. Moj udeo je, nadam se, značajan, jer sam u dogovoru sa rukovodstvom Banjalučke filharmonije pristala na uslove i ono što su oni tog trenutka mogli da ponude. Divim im se pod kakvim opterećenjem rade i koliko se trude da svima pokažu da zavređuju pažnju i podršku da bi opstali i dobili mnogo bolje uslove za dalje delovanje. Vrede mnogo više od onoga koliko dobijaju od grada i države. To je mlad ansambl pun žara i energije, volje i entuzijazma, želje da dokažu da se danas ne morate pojavljivati polugoli i biti član klubova, stranaka i nekakvih lobija da biste bili primećeni i “poštovani”, jednostavno, treba im dati ono što im pripada, ono za šta su se školovali.

* GLAS: Imate uloge u nekoliko predstava u Narodnom pozorištu u Beogradu. Možete li neku izdvojiti kao najdražu i zbog čega?

SAVIČIĆ-SEKULIĆ: Trenutno na repertoaru pevam uloge u nekoliko naslova: “Rigoleto”, “Ljubavni napitak”, “Figarova ženidba”, “Seviljski berberin”, “Lucija od Lamermura”, “Tri pomorandže”, “Boemi”. Bez puno razmišljanja najdraža mi je Đilda u Verdijevom “Rigoletu” iz više razloga. Sa njom sam debitovala kao student četvrte godine i time obezbedila mogućnost da posle toga pevam uloge prvog faha od početka karijere. Sa njom sam položila prijemni ispit na “Gildhol” školi za muziku i dramu u Londonu, pobedila na nekoliko konkursa, dobila nagradu Udruženja muzičkih umetnika Srbije za najuspešnije muzičko izvođačko ostvarenje mladom umetniku do 30 godina i puno aplauza na sceni. Vremenom je postala moja lična karta.

* GLAS: Kakva iskustva nosite sa nedavnog izvođenja 8. simfonije Gustava Malera?

SAVIČIĆ-SEKULIĆ: Postoje dela koja godinama priželjkujemo da otpevamo. Ja sam mislila da 8. Malerovu simfoniju možda neću imati priliku da pevam nikada, jer se retko izvodi i traži veliki izvođački aparat na sceni. Priželjkivala sam je i ona se desila u trenutku kada sam mogla da odgovorim na zahteve koje deonica prvog soprana nosi sa sobom. Veoma eksponirana i zahtevna. Posle koncerta sam imala osećaj da sam otišla jednu stepenicu dalje u svojoj karijeri. Nije slučajno da mi je to bilo 40. vokalno-instrumentalno delo koje sam otpevala od studentskih dana do danas.

* GLAS: Pjevali ste rame uz rame sa Monserat Kabalje. Kakve Vas uspomene vežu za taj nastup?

SAVIČIĆ-SEKULIĆ: Kada sam dobila poziv iz Beogradske arene da li želim da budem gost na koncertu Monserat Kabalje bila sam zatečena. Tog trenutka sam spremala predstavu “Boemi” u HNK u Zagrebu i pošto sam bila zauzeta svakodnevnim probama nisam se preterano opterećivala time kako će to izgledati. Ali kada je bilo potvrđeno moje gostovanje od strane štaba Monserat Kabalje koji je preslušao moje video-snimke, tek tada sam shvatila da je to zaista istina. Sveukupno sam imala tri dana da se koncentrišem na taj nastup. Susret sa Madam Monserat bio je neopisivo uzbudljiv za mene i pamtiću ga celog života. Pevala sam rame uz rame sa jednom od najvećih diva operske umetnosti i to je više nego dovoljno da budem srećna i zahvalna.

* GLAS: Dobitnica ste brojnih nagrada. Šta za Vas predstavljaju te nagrade i koliko uopšte mogu biti “vjetar u leđa” jednom umjetniku?

SAVIČIĆ-SEKULIĆ: Sama reč nagrada znači da su vas za nešto nagradili, a to bi trebalo da je nagrada za određen trud i rad. Ne mora da znači da ćete je uvek dobiti za sve što uradite, ali kada dođe u vaše ruke izazove određenu radost i ushićenje, kao kada dete dobije omiljenu igračku i počne da skače od sreće jer je bilo poslušno. Imala sam sreću da dobijem veliki broj priznanja i ona su me motivisala da se rad i vrednost prepoznaju i nagrađuju. Solo pevanje sam počela da učim tek sa 22 godine. Moja generacija je uveliko završavala fakultet. Skupila sam hrabrosti da se takmičim tek na četvrtoj godini studija, jer nisam imala srednju školu pevanja i uspelo je. Bila sam laureat takmičenja “Nikola Cvejić”. Tada sam shvatila da uvek treba da idete da pobedite, ne samo da se takmičite. To sam ponovila nekoliko puta, a jedno od najvažnijih je 33. međunarodno takmičenje “Zenes Muzikal”. Vremenom prestanete da se takmičite, to vam ne dozvoljavaju godine, ali i dalje želite da budete sjajni u svom poslu. Velika je čast dobiti ovako velika priznanja poput nagrada “Oskar Danon” i “Muzika klasika”. Moram priznati da su me jednim delom zadužili da budem još vrednija. Hvala im!

* GLAS: Šta trenutno okupira Vašu umjetničku pažnju? 

SAVIČIĆ-SEKULIĆ: Sledeća sezona mi je dobrim delom isplanirana. U oktobru ću debitovati u operi “Don Paskvale” ulogom Norine, zatim sledi Adela u “Slepom mišu”, a u 2013. godini uloga Violete u Verdijevoj “Travijati”, kao i Gala koncert sa Crnogorskim simfonijskim orkestrom gde ću izvesti dugo priželjkivan Glijerov koncert broj 2. za sopran i orkestar.

Najdraža uloga

* GLAS: Od mnogobrojnih uloga koje ste ostvarili, postoji li neka za koju Vas vežu posebna osjećanja, neka koju nikada nećete zaboraviti?

SAVIČIĆ-SEKULIĆ: Htela bih da pomenem ulogu Lucije od Lamermura koja mi je donela ogroman uspeh kada sam sa njom debitovala 2010. Kao jedna od najzahtevnijih uloga sopranskog faha pružila mi je osećanje da sam kroz nju sazrela u boljeg pevača i umetnika.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.