Leonid Pilipović, ilustrator i gitarista “Goblina”, za “Glas Srpske”: Rokenrol i strip su dio iste priče

Nisam znao pravi razlog, sem možda zbog toga što sam mislio da tematika, tj. alternativna istorija Francuske kojom su se u većini bavili ti albumi, nisu bili zanimljivi za domaću publiku pa samim tim ni za izdavače. “Ravermoon” je čista fantazija, triler i to je bilo privlačnije ili bolje reći prikladnije za domaću publiku.

Rekao je ovo za “Glas Srpske” Leonid Pilipović, alijas Leo fon Punkerštejn, poznati strip-umjetnik, ilustrator i gitarista benda “Goblini”, objašnjavajući zašto se toliko dugo čekalo da se neki od njegovih uspješnih inostranih radova poput albuma “Ravermoon” napokon pojavi pred domaćom publikom u izdanju “Golkonde”. Pilipović dodaje da je rad u žanru fantazije bio zahvalan za crtanje, kao i da je imao dobru saradnju sa scenaristom Silvanom Kordurijem.

- Nakon dugogodišnje saradnje sa Žan-Pjer Pekoom bila mi je potrebna promena. Peko je opsednut istorijom i to je sve u redu, ja volim istorijske teme, dobro se snalazim u tome, lako je naći reference, ali posle određenog vremena bez obzira na to koliko su priče zanimljive, postaje monotono na neki način. Silvan je došao u pravom trenutku, njegov način pripovedanja je sasvim drugačiji od Pekoovog. Opširniji je i detaljniji i to je ponekad znalo da oteža realizaciju, ali vremenom sam se navikao i ceo taj svet fantazije mi je prijao. Silvan je divan lik i drago mi je što ponovo sarađujemo - rekao je Pilipović.

GLAS: Stripom se bavite više od četiri decenije. Šta je bila inicijalna kapisla koja Vas je privukla ovoj vrsti umjetnosti, prvo kao čitaoca, a potom i kao stvaraoca?

PILIPOVIĆ: Vizuelni doživljaj pre svega. Prvo sam se dohvatio olovke i počeo da škrabam pa tek posle progovorio i prohodao. Stalno sam nešto crtkao. Sećam se prvih ilustracija u dečijim slikovnicama, prvog “Toma i Džerija”, male sveščice koju mi je mama kupila, tih zanimljivo nacrtanih sličica koje u redosledu pričaju neku priču. Kasnije razna strip izdanja i magazini, naslovne strane... Bjusema, Korben, Alfonso Font, Žan Žiro... sve to me fasciniralo. Osećao sam da me taj vizuelni medij privlači i da se kroz njega mogu najlakše izraziti. Nisam bio neki vredni čitalac stripova, više gledalac rekao bih.

GLAS: Od rada na omladinskim stripovima, fanzinima, domaćim strip-časopisima omotima ploča stigli ste do rada sa Pekom na “Tajnoj istoriji”, “Velikoj igri” i drugim radovima na frankofonskom tržištu. Kako je došlo do tog proboja u Francusku?

PILIPOVIĆ: Prvu ponudu dobio sam početkom devedesetih dok sam još bio na akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu. Pozvao me je Čaba Kopecki, poznati agent ili “lovac na talente” i ponudio ozbiljnu saradnju sa velikom izdavačkom kućom iz Francuske koju sam bez oklevanja odbio. Uplašio sam se da budem iskren. Ozbiljan je to posao, a ja sam u to vreme bio neozbiljan i već sam uveliko zagazio u rokenrol vode. Čaba je bio uporan i čitavih 10 godina me je iznova zvao. Tek 2004. kada smo se i zvanično upoznali, pristao sam, ali samo na probu, jer nisam verovao da sam sposoban za tako nešto. Na moje veliko iznenađenje ispostavilo se da jesam. I tako je krenulo. Morao sam mnogo toga da naučim, nadoknadim čitavu deceniju u kojoj nisam nijedan kadar nacrtao. U početku mi je bilo teško, ali u isto vreme i uzbudljivo, a i urednici su bili izuzetni ljudi, na mnogo toga su mi ukazivali i ja sam brzo učio.

GLAS: Kako u praksi izgleda rad za jedno ozbiljno strip-tržište?
PILIPOVIĆ: Nema tu neke prevelike mudrosti ni mistike. Čitam scenario, vitlam reference i dokumentaciju po netu, ako je potrebno, sklapam slike u glavi, pravim grube skice kadrova na običnom A4 formatu, a zatim precizne crteže olovkom na A3 formatu. Kada se to odobri, sledi tuširanje i skeniranje. Margine i oblačiće dodajem u kompjuteru, jer me mrzi da lenjiram. I to bi uglavnom bilo to.

GLAS: Koliko takva masovna strip-industrija poput frankofonske ostavlja slobode crtaču i koliko je teško izbjeći klasifikacije u određene žanrovske fioke popularne kod velikih izdavača?
PILIPOVIĆ: Ne vidim razlog da se izbegava žanrovska klasifikacija pošto pričamo o komercijalnom stripu, klasičnom realističnom pristupu. Pristaneš na to, prilagodiš se... Pa i pored toga ima dosta slobodnog prostora za crtača, pogotovo kada scenario to dozvoljava. Ja kao crtač ne mogu niti želim da menjam priču, tok radnje, ali kao “režiser”, što u ovom slučaju u suštini jesam, mogu da se pozabavim uglovima gledanja, kadriranjem, scenografijom, kostimima. Na kraju krajeva ta količina “slobode” zavisi i od scenariste i urednika. Na primer Peko koji nije vizuelac piše jako “škrto”, nema detaljnih deskripcija i ponekad da bi priča bila jasnija desi se da dodam kadar da “pojačam” scenu i on sa tim nikada nije imao problem, naprotiv. Silvan, sa druge strane, jeste vizuelac, ima jasnu predstavu kako nešto treba da izgleda i tome posvećuje dosta pažnje, piše opširne opise kadrova. To ponekad zna da oteža proces, ali otklanja svaku dilemu “šta” i “kako”.

GLAS: Kada bi se kockice sklopile, u kojem biste se strip-žanru i na kakvoj tematici voljeli okušati kao crtač?
PILIPOVIĆ: Vestern. Pre nego što sam počeo da radim pitali su me u kojem žanru se najbolje snalazim, tj. šta želim da crtam. Znao sam samo šta ne želim da crtam. Naučna fantastika ili neka priča koja se dešava u sadašnjem vremenu mi ne leži. Užasava me pomisao da moram da crtam recimo Njujork ili tako neku modernu metropolu sa svim onim dosadnim neboderima sa staklenim prozorima. Mislim da bi mi vestern prijao, volim da crtam konje, preriju i sve što ide uz taj žanr.

GLAS: Kako u praktičnom smislu teče prebacivanje iz pozicije uspješnog umjetnika Lea Pilipovića u Lea fon Punkerštejna i sviranje gitare u “Goblinima”. Koliko je rokenrol kreativno oblikovao Vaš rad u stripu i obrnuto?

PILIPOVIĆ: Rokenrol i strip su deo iste priče, sastavni i neodvojivi deo mog odrastanja. Ne znam šta me je više fasciniralo: dobra ilustracija ili dobra melodija, ritam. Direktnu vezu ova dva fenomena popularne kulture pronalazio sam u fanzinima početkom osamdesetih, kao i na omotima raznih ploča, jer sam generacija koja je odrastala uz vinile. Dok crtam slušam muziku, jer ne mogu da radim u tišini. Sviranje mi puni baterije, to mi je neophodno pogonsko gorivo, ali i izduvni ventil. Na bini sa bendom sav bes i frustracije nestaju.

GLAS: Iza Vas je čitava serija antologijskih omota za muzičke albume od “Džukela”, preko “Električnog orgazma” i “Goblina” do “Iskona”. Koliko je ta forma zanimljiva za Vas kao autora zbog sažetosti u odnosu na strip, ali i same vizuelne nadogradnje muzičkog sadržaja?
PILIPOVIĆ: Ne postoji preciznija tačka gde se direktno susreću muzika i vizuelna umetnost, od omota, posebno vinila. Sledeći korak bi bili video-spotovi, ali to je neka druga priča. Omoti su mnogo stariji. Uživam da radim omote i zbog toga što se aktivno bavim i muzikom pa mi je lakše da “pročitam” bend, iako je rad na omotu sopstvenog benda najteži. Očekivanja su mi najveća. Ono što je zanimljivo, u velikoj većini slučajeva se ne služim strip-rukopisom ili klasičnom ilustracijom. Sve je stvar ideje i trenutne inspiracije. Sve te stvari u vezi sa dizajnom, ne samo omota ploča već i knjiga, plakata me zanimaju. Na neki način tako se odmaram od napornog rada na strip-albumima.

“Džukele”

GLAS: Prošlo je tačno 30 godina otkako je snimljen kultni prvenac benda “Džukele”. Kako danas gledate na to snimanje u studiju “DO-RE-MI” i nastanak albuma “Gledanje u mrak” i singla “Amerika”?

PILIPOVIĆ: “Teška vremena prijatelju moj”... Ma suludo vreme, rat, sankcije, inflacija, hiljade, milioni, milijarde bezvrednih novčanica, prazni rafovi, a sa televizije teku med i mleko. I u svom tom ludilu mi odlučimo da snimimo album koji bi se pre mogao nazvati demo, jer nikakav ugovor ni sa kim nismo imali. Povadili smo pare što smo imali po štekovima ostalim još od Ante Markovića i tresnuli za to vreme pozamašan iznos za nešto što je moglo lako da završi u fioci i da se pušta unucima sa pričom: “Evo kako ti je deda bio lud”. I bili smo ludi na neki način. Neki bi to možda hrabrošću nazvali. Na sveopšte ludilo mi smo odgovorili nekim svoji ludilom. Bio je to trenutak u kojem sve počinje i sve se završava. U budućnost nismo gledali ni o njoj razmišljali, jer je sve bilo crno da crnje ne može biti. Neizvesnost se mogla nožem seći. Naravno da pojma nismo imali šta će od svega toga ispasti na kraju... I ko zna možda je baš zbog svega toga i ispalo kako treba.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.