Jovan Maljoković, doajen srpske džez scene, za “Glas Srpske”: Sviram muziku u boji i ritmu našeg podneblja

Tada se snimalo na dva kanala i ako neko pogreši, svi su morali da sviraju ispočetka. A kompozicije su trajale po pet minuta u proseku! Tako da nam je svima bilo stalo da sviramo najbolje što umemo.

Rekao je ovo za “Glas Srpske” saksofonista i živa legenda srpske džez scene Jovan Maljoković o izlasku svog nultog, “izgubljenog” albuma “Ponor naviše” (The Unlifting Abyss), koji je snimljen  početkom sedamdesetih za Radio Beograd, ali spletom okolnosti nikad nije ugledao svjetlo dana u integralnom izdanju.

- Te kompozicije smo snimali u Beogradu polovinom sedamdesetih,  a moj nulti album “Ponor naviše” posle tog snimanja odležao je u podrumu 50 godina i onda je, igrom sudbine, stigao u prave ruke. Urednik izdanja di-džej Smeđi Šećer i austrijska izdavačka kuća “Everland mjuzik”, specijalizovana za džez, fank i soul izdanja na vinilu, bili su oduševljeni ovom našom muzikom i izrazili su želju da odmah objave album. Na moju veliku radost - rekao je doajen srpskog džeza.

GLAS: Same trake su snimljene uz pratnju nevjerovatne ekipe muzičara u sastavu: Goce Dimitrovski, Miloš Krstić, Kire Mitrev, Miodrag Maljoković, Aleksandar Sanja Ilić, Miša Blam i Uroš Šećerov.

MALjOKOVIĆ: To je bilo vreme entuzijazma i zanosa. Svi smo živeli za muziku i nismo želeli ništa drugo osim da sviramo. Naše karijere su bile na samom početku, a ispostaviće se da će sva ova imena postati legende jugoslovenskog džeza. Talenat i velik trud uvek pronađu svoj put do publike.

GLAS: Vaš trenutno posljednji oficijalni album “Rijeka života” izašao je 2020. godine, ali je zbog nesretnih okolnosti zbog pandemije ostao bez adekvatne promocije. Koliko je ta situacija izolacije obilježila njegov nastanak i kako ste podnijeli odvojenost od pozornice i publike?

MALjOKOVIĆ: Album “Reka života” nam je pomogao da to teško vreme izolacije kreativno provedemo u studiju. Nismo imali prilike da ga mnogo koncertno promovišemo, ali se nadamo da dolaze bolja vremena. Da ne bismo psihološki pali, morali smo da smislimo šta da uradimo i snimili smo ceo album u studiju kod Mikija Todorovića. To je bilo jedno divno iskustvo i mnogo nam je pomoglo da se osećamo kao ljudi, zato što ova bolest pravi užasnu psihozu. To nam je bio lek.

GLAS: Album “Rijeka života” napravio je određen odmak od prilično dominantnog etno-zvuka sa albuma “Duša tanana” prema džez-fank-pop vodama i saradnje sa nekoliko vrhunskih vokala. Svjesno ste išli ka tome ili je jednostavno muzika sama sebe odredila.

MALjOKOVIĆ: Celog života sviram džez i soul muziku. I to je osnova. Isto tako, od prvog albuma sam vodio računa da moja muzika bude prepoznatljiva i da ima boje i ritmove našeg podneblja. Baš zbog te originalnosti sam i bio pozivan na mnogobrojne evropske i svetske džez i njorld music festivale. A prirodno je da svaki novi album ima neku svoju priču koja je dominantna. Veoma sam ponosan da su na albumu “Reka života” pevali naši sjajni mladi džez pevači. Nadam se da će i oni u budućnosti biti velika imena jer to zaslužuju.

GLAS: Vaš bend dao je priliku brojnim mlađim muzičarima da sviraju sa vama. Kako gledate na podmladak srpske džez scene i generalno budućnost domaće džez scene?

MALjOKOVIĆ: Otvaranjem odseka za džez na Muzičkoj akademiji u Beogradu stekli su se uslovi za obrazovanje mladih talentovanih ljudi kojih kod nas, srećom, ima mnogo. Predstoji nam “svetla budućnost” što se tiče srpske džez scene. Jedino što u ovom trenutku nedostaje za tu misiju su džez klubovi.

GLAS: Svirali ste sa skoro svim velikanima domaće muzičke scene, od Đorđa Marjanovića do Gorana Bregovića. Šta ste naučili od njih i sviranja u jednom muzički drugom okruženju od džez zvuka?

MALjOKOVIĆ: Uvek mi je bilo zanimljivo da sarađujem sa kolegama iz drugih muzičkih žanrova. Generalno gledajući, ja zaista muziku delim samo na dobru i lošu i radujem se da sviram sa pravim majstorima. Pošto džez nije muzika miliona, svirajući sa Marjanovićem i, kasnije, Bregovićem, naučio sam da je isto svirati pred 100 i pred 50.000 ljudi.

GLAS: Da li nakon pola vijeka u muzici možete da razdvojite život od džeza?

MALjOKOVIĆ: Istina je da je džez veliki deo mene, ali svakako da postoje i drugi segmenti života koji me čine jako srećnim. I zahvalan sam što me je Bog tako pogledao da imam i mog Aleksu i moju Nevenku, koji mi daju snagu da sa ovoliko godina sa takvom ljubavlju gledam na svoju profesiju. U jednom periodu života vam bude teško, ali ljubav je ta koja vam pomaže da istrajete u svojoj borbi da radite ono što volite. Jer, sve je džez. Džez je način na koji idete ulicom. Kako razmišljate. Džez je život. Mi džez muzičari imamo svoj jezik, razumemo se. Mogu da dođem na bilo koju tačku sveta i da sviram sa ljudima koje nikad nisam video, jer mi muzičari se znamo, samo treba da se popnemo na scenu i da krenemo da sviramo.

Favoriti

GLAS: Koliko, uz profesionalne i privatne obaveze, stižete da slušate muziku?

MALjKOVIĆ: Stalno slušam muziku i potpuno sam u toku. Mnogi doajeni džeza su na početku presudno uticali na mene - Dekster Gordon, Čarli Parker, Kliford Braun. A danas pratim nove generacije. Ovih dana, na primer, često slušam Roberta Glaspera. 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.