Džoni Štu­lić - Imam ap­so­lu­tni sluh, ali sam pje­snik ama­ter

U na­jez­di "po­vra­tni­čkih" kon­ce­ra­ta sas­ta­va ko­ji su obilježi­li rok is­to­ri­ju biv­še Ju­go­sla­vi­je, Štu­lić os­ta­je dosljedan se­bi i odbi­ja da se "vra­ti" po sva­ku ci­je­nu.

Ne­da­vno je odbio po­nu­du "Are­ne Za­greb" da održi tri po­vra­tni­čka kon­cer­ta slje­de­će go­di­ne, za oko 138.000 evra.

- Sve je to li­je­po, ali ja vi­še ne svi­ram. To je li­je­pa svo­ta, ali to što se ja vi­še ne ba­vim svir­kom sa­mo je je­dan u ni­zu pro­ble­ma. Ne bih se mo­gao po­mi­ri­ti s ti­me da nas­tu­pim, a da to ni­je vrhun­ski odra­đe­no, i mi­slim da za to ni­sam spo­so­ban. Je­dnos­ta­vno, to vi­še ni­je to - re­kao je Štu­lić.  

On ži­vi po­vu­če­no u Ho­lan­di­ji i od posljednjeg al­bu­ma "Azre", "Bla­ze" iz 1997. go­di­ne, ne ba­vi se mu­zi­kom, i po­red čes­tih uno­snih po­nu­da pro­mo­to­ra sa pros­to­ra biv­še Ju­go­sla­vi­je da se vra­ti na sce­nu.

Osim sta­rog ju­go­slo­ven­skog ne­va­že­ćeg pa­so­ša, dru­ge pu­tne is­pra­ve ne­ma.

- Imao sam ju­go­slo­ven­ski pa­soš. Od ka­da ta zemlja ne pos­to­ji, ja dru­gi pa­soš ni­sam ni tra­žio ni imao - ka­zao je Štu­lić.
Pri­zna­je da sve ove go­di­ne ži­vi na te­ret su­pru­ge Džoze­fi­ne, "gla­vnog spon­zo­ra", ali tvrdi da ni­je ta­čno da ni­šta ne za­ra­đu­je.
- Sa­da za­ra­đu­jem vi­še ne­go ika­da, sa­mo sa­da to ne do­bi­jam. To je dru­gi par ru­ka­va. To ka­žem ka­da me pi­ta­ju za­što me mo­ja že­na trpi i ne izba­cu­je. Ona vi­di ko­li­ko ra­dim. Ja mno­go za­ra­đu­jem, sa­mo me ne is­pla­ću­ju - de­ci­di­ran je Štu­lić.

Ka­da ka­že da ra­di, Štu­lić mi­sli na pi­sanje i pre­vo­đenje knjiga, a ne na mu­zi­ku. Po­sli­je objavljivanja pre­vo­da Ho­me­ro­ve "Ili­ja­de", po­sve­tio se daljem is­tra­ži­vanju i pi­sanju, a us­ko­ro oče­ku­je pre­mi­je­ru svoje bi­bli­ote­ke od 14 no­vih na­slo­va.
Pri­če o pre­go­vo­ri­ma za kon­cer­te u Za­gre­bu i Beo­gra­du, za ko­je mu se, na­vo­dno, nu­de ve­li­ke pa­re, de­man­tu­je.   

- Da ne­ma te­le­fo­ni­je, da ne­ma sni­manja, da ne­ma In­ter­ne­ta, da ni­sam to­li­ko va­žan ko­li­ko ispa­da da sam va­žan i da je ta zemlja slo­bo­dna kao što je ne­ka­da bi­la slo­bo­dna, svi­rao bih ta­mo. Ona je sa­da oku­pi­ra­na, a ja ne svi­ram na oku­pi­ra­nim te­ri­to­ri­ja­ma - re­kao je Štu­lić.

Štu­lić već čet­vrt de­ce­ni­je ži­vi u Utre­htu sa že­nom i "spon­zo­rom" Džoze­fi­nom. Iznad klo­zet­ske šolje drži pos­ter "Azre" iz osam­de­se­tih go­di­na, ali Štu­lić posljednjih ne­ko­li­ko go­di­na pje­va sa­mo svo­joj su­pru­zi na uv­ce.  Već 18 go­di­na pi­še knjige i pje­sme. Ipak, pje­snik ni­je.

- Imam ap­so­lu­tni sluh, ali sam pje­snik ama­ter. Po­ne­kad ama­te­ri mo­gu bolje da odi­gra­ju ne­go pro­fe­si­onal­ci. To na re­zul­ta­tu ne pi­še. Ne znam no­te, ali umi­jem da na­pra­vim pje­smu. Ne znam nije­dnog ve­li­kog kom­po­zi­to­ra ko­ji je za­vršio aka­de­mi­ju. Kao što ne­ma ni­je­dnog ve­li­kog pis­ca ko­ji ni­je bio u za­tvo­ru - is­ta­kao je Štu­lić.  

On je do­dao da je "Azra" svi­ra­la sa­mo svo­je pje­sme.

- To je "no­vi val". To ne­ma ve­ze sa mu­zi­kom, već pris­tu­pom. To je po­kre­nu­lo sve os­ta­lo. On­da je nas­tao "Film", osno­vao sam "Ha­us­tor"; da ni­sam kre­nuo u Du­bra­vi, ne bi bi­lo "Ka­za­li­šta", "Pan­krti" ne bi pos­to­ja­li; dao sam ide­ju me­nadžeru za "Pa­raf" - zaključio je Štu­lić.

Na "Vem­bli­ju"

- Kod me­ne je bi­na bi­la igra­li­šte. Kad god sam svi­rao, ja sam za­tva­rao oči jer je­di­no ta­ko sam mo­gao da pje­vam i on­da sam se­be mo­gao vi­dje­ti ka­ko igram na sta­di­onu "Vem­bli". Čak i kad je dvo­je bi­lo is­pred me­ne u pu­bli­ci, kao da je bi­lo dva mi­li­ona. Za­tvo­rim oči i kre­nem. Na "Vem­bli­ju" tra­va, a pu­bli­ka oče­ku­je pra­vi meč - ka­zao je Džoni Štu­lić.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.