Asim Sarvan, muzičar, “Glas Srpske”: Kada se ljudi sjete Boga, sjetiće se i svega ostalog

Rekao je ovo za “Glas Srpske”, Asim Sarvan, slavni muzičar i jedan od osnivača grupe “S vremena na vreme” objašnjavajući zašto se bavljenje Boba Dilana ili pokojnog Džonija Keša pjesmama inspirisanim Biblijom i duhovnošću smatra za normalno, dok njegov rad na temu duhovnog izaziva čuđenje pa čak i osude i nerazumijevanje.

- “Moderni čovek koji nema otadžbine, koji je građanin sveta, kosmopolita”, kako kaže naš Milovan Danojlić - “svetoljub, nije u stanju da bude rodoljub, nije u stanju da voli svoju neposrednu okolinu, dakle, nikog”. Nije u stanju da u ljubavi prema okolini neguje odnos ljubavi prema drugim okolinama, jer nema ljubavi. Ljubav se javlja prvo u dečjoj sobi, u porodici, u užem krugu da bi se onda čovek osposobio za odnos ljubavi prema drugima nacijama. Međutim, tu je racionalan odnos od samog početka pa je čovek lišen svoje suštine, lišen je svesti o svojoj suštini, a nije ni svestan da je lišen! Kaže Milovan Danojlić, a dodaje Žarko Vidović: jer i svest je fenomen osećanja, a ne mišljenja. Takvo udaljavanje od sebe i svoga, zapečaćeno je rokenrolom, polovinom 20. veka, kada je srpsko nasleđe prebačeno u arhive i muzeje, a nastavilo se pod uticajem nove, kulture i “umetnosti” uz pažljive filtere komunizma. I u tome je strahovit paradoks. Ono što je najpretežnije u čoveku i našem srpskom biću, pretpostavili smo ispraznosti ulickane i blještave spoljašnjosti Evrope i sveta, tako da su posledice logične - dodaje on.

GLAS: To se polako mijenja, sve je više mlađih i kolega koji se na različite načine dotiču duhovnog u svom umjetničkom radu i čini se da publika sve više shvata da to nije odraz prošlosti već put ka budućnosti?

SARVAN: To me raduje i teši, zaista je sve više takvih među mladima, posebno kod vas u Republici Srpskoj, čini se izraženije nego kod nas. A ja bih rekao na osnovu čitave istorije Srba, da su Srbi stvoreni da bi podsećali svet na to kako se živi i stvara u nevoljama. Oduvek je srpsko stvaralaštvo, ali i drugih slovenskih naroda, a tek ruskog naroda čije stvaralaštvo tek danas otkrivamo, bilo herojski čin u uslovima pod kojima je nastajalo, a to je znak da smo se oslanjali na pomoć odozgo. Taj oslonac je napušten i zaboravljen. Zato je neophodan povratak stvaralaštvu na šta bih želeo da podsetim svojim najnovijim dvostrukim albumom.

GLAS: Vaša muzička karijera traje preko pet decenija, ali Vi je dijelite u dva dijela, onaj prije krštenja i onaj poslije njega. Koliko Vas je taj sveti čin promijenio kao muzičara i kao čovjeka?

SARVAN: Najkraći opis toga je jevanđelska priča o slepom mladiću od rođenja kome je Isus vratio vid. Mogao bih o tome pisati na više stranica. U vreme ateizma, u kome sam odrastao, istina nije bila dostupna tako da sam se osećao kao u onom turskom zatvoru iz filma “Ponoćni ekspres” Končalovskog. Razlog mome jadu bila je smrt oca 1960. Posle toga mi nije bilo do života u svetu u kome smrt određuje trajanje svemu. Što sam se rađao ako ću umreti? Nisam u tome video smisla pa nisam hteo ni da učestvujem i zato sam krenuo u potragu za mestom gde ne postoji smrt. Dakle, sve ili ništa! Svaka kuća trebalo bi da ima “Knjigu prastaru” kojom bi se novi naraštaji opismenjavali “u oba sveta”, uporedo, upoznavali se s materijalnim svetom, ali pažljivo dodavali duhovna značenja i tako omogućavali deci uravnoteženo upoznavanje života od malih nogu.

GLAS: U muziku ste ušli 60-ih kada se vjerovalo da se muzikom može promijeniti svijet, ali je brzo ta utopistička ideja postala roba u izlogu potrošačkog mentaliteta. Može li muzika promijeniti čovjeka ako ne svijet?

SARVAN: U to vreme sam bio u lošem stanju zbog očeve smrti i ništa me nije privlačilo. Ipak, taj novi muzički obrazac me “okrznuo”. Nadahnuće je bilo ogromno i ja sam u tome osetio “nešto”, ali ne i posebnu želju za bavljenjem muzikom. 

Rad s grupom “S vremena na vreme”, koji je neočekivano usledio od početka 70-ih, mi je pokazao gde mi je mesto i ja sam u to ušao, ali “sa pola mozga”, dakle, po inerciji mog lošeg psihičkog i duševnog stanja, ali sam bio zainteresovan. Nešto se dogodilo, posle deset prethodnih godina u tamnici vremena. Bilo mi je teško da se uklapam, ali vremenom sam se privikavao. I tako sve do pada Berlinskog zida, jedva sam uspevao da se držim na nogama iako možda nije izgledalo tako. A onda se dogodilo čudo i to baš drmalo posebno uoči Božića 1990. godine. Pokušao sam da opišem u knjižici albuma “U potrazi za dobrim odgovorom” iz 2003. godine i muzikom da istaknem šta se to dogodilo, iako je to zapravo nemoguće izraziti rečima.

GLAS: Može li se taj preokret objasniti umjetnošću?

SARVAN: Pesma “Svetla, Svetlosti” je dobar početak onoga što se dogodilo sa mnom u vreme pada Berlinskog zida pa za Božić 90-ih. No, ceo album je kao “spisak muzičkih artefakata” koje sam iskopao iz dubina svog probuđenog života, dopunjen i tekstom pod istim naslovom koji je skup utisaka tog preporoda. Osećao sam se okrepljenim, ali ono što je najvažnije nadahnutim zauvek. Nadahnuće poput onog iz 60-ih nam je potrebno kako bismo doživeli neophodan preporod, otud i naslov “60s u mom Gradu”. Dakle, nadahnutost iz ljubavi prema životu, ljudima i otadžbini. Patriotizam je naš srpski problem. Samo onaj koji ima ljubavi može biti patriota. Bez toga može biti samo “svetoljub” kako reče Danojlić. To je teren na kome se ne može varati. Celokupnom svetskom stvaralaštvu potrebna je istina da bi se ponešto popravilo, ali je i to utopija. Stvaralaštvo Zapada dospelo je na deponiju svetskih razmera, zbog nedostatka suštine, a zato što sve pretvara u robu široke potrošnje tako da “i čovek ima svoju cenu”. Nije mi cilj da kritikujem, ali da istinujem jeste. Upravo je stvar u tome kao što i Tarkovski kaže da umetnost treba da služi našem duhovnom uzdizanju. Na Zapadu je sve roba.

GLAS: Karijeru ste davno započeli u sastavu “S vremena na vreme”, koji je sporadično objavljivao, rijetko ste i nastupali, ali te pjesme nadrasle su vrijeme i danas pronalaze nove slušaoce. U čemu je tajna benda i tih pjesama?

SARVAN: To je jedna od grupa za koje se može i treba reći da je, u smislu odanosti srpskoj tradiciji i duhovnosti, jedna od najposvećenijih i najdoslednijih nastavljača srpskih vrednosti koje su važeće u svim vremenima i uvek žive. Jednostavnost u izrazu, kako ja doživljavam, nalik je ćiriličkom pismu. Dakle, domaće, pitko, jasno i razgovetno, pitomo i blisko narodnom stvaralaštvu. Prirodno spaja “staro” i novo, da kažemo urbano. I ja se u to uveravam danas, možda više nego u početku. Grupa “SVNV” je, zajedno sa ostalim grupama i pojedincima iz prvog talasa s kraja 60-ih i početkom 70-ih, na najprirodniji način izgradila most između vremena pre upada ideologije u srpsko dvorište i postmodernog perioda, zadržavši aktuelnost i životnost koja sporo, ali se vraća. I moj novi album ide tom linijom jednostavnosti i za pažljivim odabirom pesama.

GLAS: Živimo u vremenu jeftinog patriotizma, deklarativne duhovnosti i bjesomučne trke za materijalnim. Šta smo izgubili kao narod i kako da se vratimo onom što nas je čuvalo vijekovima?

SARVAN: Predugo smo pod lošim uticajem, bojim se da su nas dobro utrenirali i da je sada otežan povratak, ali nemamo kud. Imamo samo jednu mogućnost - posvećenost i požrtvovanost u svim oblastima. Doba pubertetskog rokenrola je odavno prošlo, a mnogi se vrte ukrug kao na ringišpilu. Ljubav prema svojima i svome, dakle, patriotizam, odgovornost u stvaranju, imati na umu da nas talenti obavezuju, to je dar odozgo. Onaj ko sebe predstavlja i smatra umetnikom treba da je svestan da stvara za svoj narod, to je njegova obaveza. Kad bi se kojim slučajem spustila ona svetlost poznanja istine na sve, mada već jeste, aktuelnim dešavanjima i ratom između nasilja globalizma i duha, mnogi “umetnici” bi ostali zatečeni, a neki ushićeni. Čast brane samo pojedinci koji imaju obraza.

GLAS: Godinama ste radili na radiju i televiziji kao muzički saradnik. Kako gledate na ovo vrijeme tehnološke zagušenosti, gdje imamo više medija nego ikada, sve manje možemo čuti istinu ili mudru stvar na istim tim medijima?

SARVAN: U poslednje vreme slušam Radio Beograd, Prvi i Drugi program koji je kao nekad. Sređen, sa sjajnim spikerima, sa koncepcijom iz 60-ih i 70-ih koja zvuči lekovito. Čak i u ovome je dokaz tj. mera kvaliteta koja je u svim vremenima važeća. Normalnost, koju srpski narod ima, lepo se oseća u starim narodnim pesmama, posebno šumadijskim motivima koji zrače radošću i zdravljem. Kakav podsetnik u ova zla vremena! Zabavna muzika iz tog vremena i rokenrol u odnosu na ovo danas su kao banjske terapije kojima se vraća životna radost i pročišćava duh.

GLAS: Nedavno ste objavili dvostruki album “60S u mom Gradu” i “Kamen po kamen”, koji osim zanimljivog imena nosi i zanimljivu priču.

SARVAN: U svetlu aktuelnih zbivanja vidimo da se stvari usložnjavaju i menjaju na planetarnom nivou. Na redu je novi štim odnosa u svetu, što će sve ostalo promeniti. Neki od tih odnosa se ponovo zatežu kao žice na gitari, neki su do maksimuma zategnuti i pred pucanjem. Svet je na kolenima, u svakoj oblasti posustaje stvaranje dobra, jedino što napreduje je tehnologija sukoba i diskusija na temu veštačke inteligencije, koja se ispostavlja kao nova pretnja čovečanstvu. Šta nam preostaje nego da pratimo Svetlost koja poznaje put! Meni je stalo do našeg dvorišta i kvalitetnijeg stvaralaštva, kakvog smo u prošlosti imali. Nažalost, srpsko stvaralaštvo se zaglavilo u nesrećnim okolnostima, ruku na srce - zasluženo, ali i mnogo više nezasluženo.

GLAS: Postoji li način da izađemo iz začaranog kruga pogrešnih uticaja?

SARVAN: Prošlo je isuviše vremena da bismo lako uklonili, pre svega, uticaj koji je čitave generacije uzeo pod svoje i vaspitao kao svoje. Potrebno je okupljanje. Žarko Vidović kaže da je bez crkve neizvodljiv preporod i mnogi to kažu, a i iskustvo to pokazuje. Eto, i ja sam se u to lično uverio i tako bih voleo da mogu nešto da postignem u tom smislu. Što se mene tiče osećam se ispunjeno, ali kad pogledam stanje stvari često mi scena iz jednog sna 90-ih izađe pred oči. Scena u kome mi je na svečani način predata lenta na kojoj su izvezene reči: “Šta si ti ostavio svojoj deci?” Tim rečima sam završio propratni tekst u knjižici umesto omota za prvi samostalni album. Bez duhovnosti stvaralaštvo ne funkcioniše. Ipak, nismo sasvim zaglibili. Mi makar imamo čemu da se vratimo. Ovaj dvostruki album je apel da se ne uznemiravamo, da se oslobađamo bespotrebnosti, da se vraćamo sebi uprkos pritiscima. To je moja lična želja zahvaljujući kojoj sam došao na ovu ideju i razlog mog novog dvostrukog albuma koji promovišem od novembra prošle godine. Najavljujem vam sada moje gostovanje sa grupom “Targum” u Banjaluci 12. juna u Banskom dvoru, zatim u Prnjavoru 13. juna i verovatno u Brodu 14. juna.

GLAS: U duhu velikog praznika, Vaskrsa, neki od nas u srcu “demokratske Evrope” moraju kriti da ga slave, živeći u svojevrsnom getu nastalom na popaljenim temeljima kolijevke naše duhovnosti i kulture, ali to malo koga interesuje. Šta biste za kraj razgovora poručili sebi, njima i nama?

SARVAN: U Markesovoj epopeji o selu Makondo i njegovim stanovnicima ima jedna priča o tome kako su seljani prestali da spavaju. A kao što je poznato, dugotrajna nesanica izaziva ludilo. Oni su počeli da gube zdrav razum i pamćenje. Počeli su da zaboravljaju kako se zovu i gde žive. Počeli su da zaboravljaju nazive predmeta. Prvo su se spasavali tako što su nazive predmeta zapisivali na predmetima: “šoljica”, “bunar”, “krava” itd. Kasnije su primetili da ih to ne spasava. Počeli su da zaboravljaju smisao reči i kako one zvuče. I onda je neki pametan čovek, dok još nije bilo kasno, okačio na stubu nasred sela natpis: “Bog postoji.” Ljudi su ga čitali i postepeno im se vratilo pamćenje i bistrina za svakodnevne i elementarne stvari. Povratili su razum. Takva je moć istine i genijalni Markes je prevazišao granice književnog stvaralaštva i približio se ognjenoj istini. Ljudi koji su se setili da Bog postoji setiće se zatim i svega ostalog. U suštini, to je ovaploćena teza blaženog Avgustina o tome da ako želite da sve bude na svom mestu treba da stavite Boga na glavno mesto koje mu pripada. Sve ostalo će tada smireno stati na svoje mesto. I mi po navici želimo da doktor kvalitetno leči ne očekujući poklone, da sudija pošteno sudi ne oslobađajući krivca i ne osuđujući nevinog. Želimo da graditelj savesno gradi i da učitelj odlično podučava. Ali kako ćemo to postići ako samom gospodu Bogu nije dato mesto u društvenom prostoru i ako su ostavljeni samo tesni ćoškovi pojedinih duša, a i to bez prava da se naglas govori o izvoru smisla i života?

GLAS: Šta možemo učiniti da to postignemo?

SARVAN: “Podignite više natpis 'Bog postoji', pa tek onda na zakonitim osnovama od života i ljudi tražite milosrđe, razumevanje, osmišljenost i bratsku ljubav. U suprotnom slučaju, nemojte ništa da tražite. Svet će biti zverinjak s pohotnim i pohlepnim stanovnicima, a vi ćete delimično lično biti krivi za takvo stanje stvari”, rekao je protojerej Andrej Tkačov. Ovaj citat se s uklapa. Potpuno saglasan, kao i svi kojima je Bog na najvišem mestu jer, zaista, tada sve na prirodan način zauzima svoje mesto, tako da nije tačno da univerzumom vlada haos. Vlada Bog koji je ljubav i Tvorac svega vidljivog i nevidljivog. Kako onda može biti haos!?

“Ajde jano”

GLAS: Objavili ste 2007. godine album “Ajde Jano kuću da ne damo”, kao odgovor na pjesmu “Ajde Jano, kolo da igramo”. Prema Vašim riječima, zasmetalo Vam je to insistiranje na prodaji svega umjesto insistiranje na čuvanja svoga. Šta smo to prodali i šta je “naša kuća” - srpski zidovi ili srpski identitet?

SARVAN: Jevanđelska priča o slepome od rođenja jeste poruka čitavom svetu, s akcentom na zapadno stvaralaštvo koje je obezduhovljeno, a nasilničko po prirodi i koje kao takvo posvuda vrši uticaj, koji u osnovi nosi “kukavičje jaje” i narodima sveta ubacuje u “gnezdo” pa je svojevremeno i nama. Iskoristio sam priliku da to obelodanim u pesmi pod mojim naslovom “Ajde Jano, kuću da ne damo”, naravno, tobožnji original je “kolo da igramo”, bezazlen poziv u naslovu, a onda … “konja da prodamo, kuću da prodamo, samo da igramo!?”... Dakle, Jana treba da postane njegova pa taman kuća da je na prodaju. Pa ako je to uslov, onda on Janu kupuje kao svaku robu!? Ne bih rekao da je taj tekst slučajnost. Nije jasno ni čiju imovinu prodaju i čemu prodaja, ako je ljubav u pitanju!? Mogu biti samo dve mogućnosti u tom tekstu. Pitam se kako je taj tekst prošao tamo, na Kosovu i Metohiji, na najsvetijem mestu Srbije?

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.