Aleksandar Žikić za “Glas Srpske”: Istinski rokenrol uvijek preživi

Na albumu “Kvog!” ima jednako novog koliko i, uslovno, starog, ali se to ne primećuje, nego kompletan album tutnji kao bezvremena celina. To jedna od njegovih centralnih vrlina - rekao je to u razgovoru za “Glas Srpske” Aleksandar Žikić, čuveni novinar i publicista o svom dvostrukom autorskom povratku u rok muziku, kroz rad dva benda, kultnog sastava S.T.R.A.H. i grupe “The LVC`s”, koja zvuk bazira na amerikani, ali koja je do sada nastupala kao kaver sastav, tako da okretanje autorskom materijalu predstavlja iznenađenje za širi sloj publike.
 

- “The LVC`s” su godinama bili kaver bend sa svesno neobičnim repertoarom i tek pre nekoliko godina počeli smo da se bavimo originalnim autorskim materijalom. Ali kad smo jednom počeli nije više bilo govora o zaustavljanju i to je konačno dovelo do EP-ja “Who Is The LVC`s” i albuma “Lights Out An Never” koji izlazi na proleće. Takođe je spreman gotovo kompletan materijal za druge albume oba benda. Za sve je potrebno da dođe pravo vreme - kaže veteran domaće rok scene.

GLAS: Sklonost prema muzici koju svira “The LVC`s” poznata je svakom ko je pratio Vašu novinarsku karijeru, ali šta je bio ključni motiv i prelomni trenutak da svoju ljubav pretvorite u autorske pjesme?

ŽIKIĆ: To što su pesme počele da dolaze. Jedan moj američki prijatelj opisao je to iskustvo kao fontanu žive vode. Već smo imali iskustva u tom žanru pa su aranžmani takođe dolazili prirodno. Snimanje se razvuklo na nekoliko godina, ali smo na kraju ipak uspeli da dođemo do onoga što smo tražili. Na albumu, uslovno, postoje četiri linije koje definišu identitet grupe. Jednu zastupaju pesme kao “I Was Such A Fool” ili “The Fairest Girl of All” - prva je teh-meh elegija o neostvarenoj ljubavi, a druga crpi svoje blago iz irske tradicije i govori o najlepšoj devojci na svetu, koja je, uvek, vaša devojka. Drugu, mračniju, čine, recimo, Long Black Limousine” ,”Dead Man Walking” ili “Walking in New York”. Treća linija su ljubavne balade kao “January Love”, “Lady of Spades”, “Lagavulin Blueas”, “The Voice Inside” i, posebno, “Almost”, u kojima postoje razne vrste ljubavi, a četvrta brže i agresivnije pesme kao “Nothing ““2B Found”, “Monkey Brain” (koja je najbliža kantriju) ili “Drive”, koja se kreće ivicom hard roka, a u čijim govornim blokovima je, ne bez razloga, citiran Airton Sena.

GLAS: Ko je sa Vama radio u grupi “The LVC`s” i na snimanju ovog EP izdanja?

ŽIKIĆ: “The LVC`s” je bend od osam ljudi, od kojih su sedam sigurno izuzetni u onome što rade i što jesu. Kad s nekim ostanete prijatelj od gimnazijskih vremena, sa nekim nešto kraće, ali sa sličnim efektom i kad to prijateljstvo ničim nikada ne bude pomućeno, onda su to “The LVC`s”: Branislav Stojić (bas i glas), Mića Ilić (bubnjevi), Dragan Krstić (gitara), Gabi Fodor (usna harmonika, glas), Milenko Dabić (gitara i glas), Vojin Dobrić (klavijature) i Bora Poznatov (lap stil i slajd gitara, harmonika). Moje zadovoljstvo što sam u tom društvu je neizmerno. Važna uloga u svemu ovome pripada producentu i prijatelju Miroslavu Cvetkoviću, ali jednako i dragocenom prijatelju Ivanu Firčiju, koji je snimio i producirao dve numere. Cvele je na skoro magičan način uspeo da izvuče maksimum iz onoga što smo snimili i time sam još iskreno dirnut. Total dizajn radio je Zoran Jovanović Jus, jedan od naših najuglednijih i u svetu najcenjenijih vizuelnih umetnika. I na kraju, sjajni ljudi iz “Lampshade Media”, koji su prepoznali potencijal “The LVC'Z” i našli se na pravom mestu u pravo vreme.

GLAS: Pomenuli smo već S.T.R.A.H., koji se reaktivirao nakon skoro tri decenije od EP izdanja “Mesec”. Kako ste iz autorskog i novinarskog ugla zadovoljni prijemom i percepcijom albuma kod publike medija?

ŽIKIĆ: Zahvalan sam svakome ko je smatrao da S.T.R.A.H. i album “Kvog!” zaslužuju pažnju, a posebno onima koji su to podelili s javnošću. Takođe i “Mascomy” kao izdavaču. Publika je sebe odabrala po sličnom kriterijumu kao pre nekoliko decenija, koji podrazumeva svest, dobru volju i uvažavanje klasičnih vrednosti muzike, u rokenrol ključu. To znači da će broj ljudi zainteresovanih za ovaj bend neprestano rasti, ali ne prevelikom brzinom, što je s u redu. Osim ako se to ne promeni kad čuju neke od novih stvari, kao, recimo, “Hladno srce”, “Neverojebenovatno” ili “Maloumnici”.

GLAS: Muzička linija benda S.T.R.A.H. na prvom albumu ostala je na temeljima bazičnog rok zvuka u savremenom ključu, dok se tekstualna poetika čini direktnijom nego na “Mesecu”. Da li “svako to razume ako hoće” ili su to riječi koje zvuče opasno?

ŽIKIĆ: Ovo prvo definitivno. Samo treba da hoće. S.T.R.A.H. je ponosan na svoju muziku, a posebno na tekstove. Reči zvuče opasno kad govore o opasnim stvarima. A nema stvari koja neće postati opasna, opet, ako ljudi koji neće da razumeju, tako hoće.

GLAS: Biti danas muzički kritičar slično je kao biti učitelj mačevanja ili kaligrafije, cijenjenih zanata koji malom kome danas trebaju. Koliko muzička kritika danas ima smisla i svrhe, kad se uzme u obzir sve veće gubljenje društvenog i komercijalnog značaja rokenrola?

ŽIKIĆ: Kritika ima smisla sve dok je makar jedan čovek spreman da je čita ili sluša do kraja i sve dok je motivisana iskrenim i dubokim doživljajem muzike i željom da se informacija o vrednosti nečega dobrog, koliko je god moguće kompetentno podeli sa drugima. Kritika je delotvornija kad doprinosi uspehu onoga što je vredno uspeha, nego kad raskrinkava manje vredno ili bezvredno, ali nesumnjivo je, opet ako je ispravno motivisana, važna i u ovom drugom segmentu. Istinski rokenrol nikada nije spadao u mažene kategorije na svetskoj kulturnoj sceni, ali nije ni ulazio u majmunski kavez. Tako će biti i sada. Koliko god da preživi, dobro je.

Takav rokenrol nikada nije spadao u mažene kategorije na svetskoj kulturnoj sceni, ali nije ni ulazio u majmunski kavez. Tako će biti i sada. Koliko god da preživi, dobro je, rekao Žikić

GLAS: Pisali ste za skoro sve relevantne rok časopise u regionu i brojne druge medije, intervjuisali ste strane i domaće stvaraoce, pisali filmske i muzičke kritike. Na šta ste najponosniji u profesionalnom smislu i da li ostaje žal za nečim što niste uradili?

ŽIKIĆ: Na intervju sa Hugom Pratom i predgovor Bogdana Tirnanića mojoj knjizi “Viski: Vatra iz vode”. Tirnanić je bio najznačajniji srpski novinar i fantastičan pisac pa mi je bila divna činjenica da je pristao da napiše predgovor, koja je postala još divnija kad ga je napisao. Uradio sam koliko sam mogao i nemam razloga da žalim ni za čim. Možda jedino što nisam gledao neke od ljudi koje najviše volim, kao “T.Rex” ili “DAF” i što nisam sreo Boba Dilana, mada za to ima još vremena.

GLAS: Vaša knjiga o Milanu Mladenoviću “Mesto u mećavi” doživjela je reizdanja sa odličnim reakcijama čitalaca. Koliko se i da li se promijenila Vaša percepcija ove knjige i karijera “Šarla Akrobate” i EKV-a, u periodu između dva izdanja knjige?

ŽIKIĆ: Možda je samo izoštrenija zahvaljujući iskustvu i promeni ukupne perspektive. I danas bih napisao istu knjigu, eventualno proširenu razgovorima sa još nekoliko ljudi, do kojih, iz raznih razloga, nije bilo moguće doći u vreme nastajanja knjige. Moje oduševljenje “Šarlom” je bezgranično i o njima i njihovoj muzici razmišljam uvek sa iskrenim divljenjem. Slično je i sa “Ekatarinom Velikom”, ali bez zaslepljujućeg bljeska kakav je bio “Šarlo”, ali uz potpuno uvažavanje.

GLAS: Vaša druga knjiga “Fatalni Ringišpil” (Hronika beogradskog rokenrola 1959-1979), posvećena beogradskoj rok sceni i pored kultnog statusa kod publike, nikad nije dobila svoj nastavak?

ŽIKIĆ: Trebalo bi da sam napisao drugi deo koji bi obuhvatio period od 1979 do 1989, ali nisam. No, nisam prestao da mislim o tome, što je, verujem, dobar znak. Zahvalan sam svima koji postavljaju ovo pitanje i nadam se da mogu da mi oproste što još nisam ništa konkretno preduzeo.

GLAS: Da li je individualni otpor ostao jedino oružje normalnosti u svijetu koji što se više razvija u tehnološkom i komunikacionom smislu postaje sve usamljeniji i otuđeniji za čovjeka, nadmašujući u nekim segmentima tekst stare numere “Vođa”?

ŽIKIĆ: Zahvaljujem što pominjete “Vođu”. Uzgred, pesma je snimljena, ali zbog prilično besmislenih pravnih komplikacija, nije na albumu “Kvog!”. To je obrada hita Krispijana Sent Pitersa “Pied Piper”. Tekst je drugačiji, ali u osnovi govori o istoj stvari: o čarobnim frulašima koji nekuda odvode našu decu. Ko god da su, to im se ne sme dozvoliti. Individualnim otporom, koji postaje kolektivni i ne treba da proizlazi iz sukoba i besa, nego iz želje za pravdom i normalnošću. A normalan je svako ko ne voli zlo.

GLAS: Pandemija je presjekla koncertne planove za “Kvog”, ali sudeći po planovima, virus vas nije pobijedio već je na nekako postao podsticaj?

ŽIKIĆ: Naravno da je podsticaj, sve je podsticaj. Morali smo da se prilagodimo, kao i svi, ali nas to nikako nije ukočilo. Nikad nismo spadali u bendove koji se neukusno često pojavljuju, a uvek smo nalazili zadovoljstvo u stvaranju novih pesama i svakom pojavljivanju.

GLAS: Kada možemo očekivati novi album grupe S.T.R.A.H?

ŽIKIĆ: U narednih godinu dana. Najveći deo materijala je spreman za snimanje. I tu je opet “Lampshide Media” sa svojim inteligentnim planom realizacije, ali i plasmana i promocije. U ovom trenutku za oba benda mogu da kažem da će bez problema izbeći zamku drugog albuma. Kad albumi izađu, biće jasno zbog čega sam to rekao. Ili neće, ali to već nije naš problem.

 Izbor

GLAS: Koliko danas pratite muziku i ako pratite, šta biste izdvojili kao posebno zanimljivo, kao napolju tako i u regionu?

ŽIKIĆ: To bi oduzelo previše prostora i bilo nepravedno prema mnogima pa bih, ako dozvolite, pokušao da se izvučem tako što ću navesti samo po jedno ime: Ljubičice i “Jedva čekamo rat ljudi protiv mašina” i “Active Child” sa “I'm In Your Church at Night” (i sve ostalo što je snimio). Na terenu tvrđeg rokenrola sa značajnim komercijalnim potencijalom svakako “Biffy Clyro”.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.