Vladimir Skočajić Skoča, pisac i di-džej, za “Glas”: Muzikom i riječima stvaram mikrosvijet normalnosti

Kada sam ih pročitao tako na gomili krajem avgusta, skapirao sam da se sa mnogima od njih može identifikovati i još neko osim mene. Tada mi je prvi put sinula ideja da bih mogao da ih objavim. A ujedno, tako sam i malo “kupio vreme” dok publika čeka prozu.

Rekao je ovo za “Glas Srpske” Vladimir Skočajić Skoča, pisac, publicista, di-džej i radio-voditelj, objašnjavajući kako je prelomio da knjigom “Ponekad se probudiš u Beogradu” (Booka) okonča dio života u kojem se predstavljao kao pisac bez napisane knjige, iako je izlaskom ove zbirke poezije iznenadio brojne poštovaoce njegovog pisanja koji su očekivali roman ili makar antologiju kratkih priča ili muzičkih eseja, kojima je stekao veliki broj poštovalaca. Ovu knjigu promovisaće večeras u vijećnici Banskog dvora od 19 časova, a razgovor s njim vodiće Saša Berendika, dok će poeziju čitati članice Teatra poezije “Imperativ” istoimenog Udruženja za promociju i popularizaciju književnosti “Imperativ”.

- Nisam očekivao dva rasprodata izdanja za samo nekoliko meseci. Po meni su te pesme više “zanimacija za zubi” dok se čeka glavno jelo. I naravno da bih lagao kada bih rekao da mi to veliko interesovanje za moju poeziju ne prija. I to u svakom smislu, od ega do satisfakcije za dalje pisanje. Sada znam da mi glavno jelo mora biti još ukusnije nego što sam mislio - rekao je Skočajić.

GLAS: Da bude zanimljivije, Vaša poezija se čita iako ne ide standardnim domaćim pjesničkim stazama, već se slobodno može opisati kao jedna vrsta rok poezije, sa dubokim muzičkim korijenima i sa ritmičkim izrazom, koji daleko više duguje rok poetici nego bilo kojem klasiku akademske poezije, dok je sam rokenrol kod nas (a čini se i u ostatku planete) gurnut na margine masovnog ukusa?

SKOČAJIĆ: Meni je ceo život ispreplitan muzikom, pisanjem i čitanjem. Ne bih ja to baš okarakterisao kao rok poezija, više mi je to poezija o našoj svakodnevici, ali i o svakodnevnim ljudima. To što pravim aluzije na muziku i popularnu kulturu ima veze samo sa time što mi je život decenijama do guše u muzici i popularnoj kulturi. Uvek ću pre napisati pesmu o Bobu Dilanu nego o vodi koja žubori u planinskom potočiću. Ne zato što imam nešto protiv ovog drugog, taman posla, već samo zato što sam sa Dilanom proveo mnogo više vremena.

GLAS: Ljudi mogu da podrže Vaš rad na “Patreonu”, ali decidno odbijate marketinšku komercijalizaciju svog pisanja na mrežama. Da li se negdje mora povući granica i koliko je teško sačuvati umjetnički i lični stav u eri koja živi na eksploatatorskoj prodaji emocije, sa tankim granicima između ličnog i opšteg?

SKOČAJIĆ: “Patreon” je divna stvar. Bez njega i bez ljudi koji me podržavaju na “Patreonu” toliko toga u mom životu ne bi imalo smisla. Svima koji me tamo podržavaju sam zahvalan do groba. Što se drugog dela pitanja tiče, mislim da je to individualno. Meni nije teško, idem tamo gde mi se ide, odgovaram na pitanja onim ljudima koje cenim i poštujem i ne radim ništa što ne bih radio i da me umesto 30.000 na “Fejsbuku” prati 300 ljudi.

GLAS: U Vašim pričama i pjesmama muzika stalno odjekuje. Problem moderne muzike danas jeste hiperprodukcija, raspršenost fokusa, sve agresivnija banalizacija, ali u tom okeanu zvukova i dalje ima stvari koje mogu iznenaditi, bez obzira na to da li su u pitanju veterani poput “Stonsa” ili opskurni indi autori. U tom kontekstu, koliko je danas teško sastaviti jedan “Gistro FM” i prema kojim kriterijumima pravite izbor muzike?

SKOČAJIĆ: Ni u jednoj mojoj rečenici nikada nećete pročitati “Gistro FM” i reč “teško” jednu uz drugu. “Gistro FM” je čista ljubav. Tamo puštam samo one pesme koje mi se svide u sedam dana u nedelji. Kriterijumi su skroz lični i u toj emisiji je baš sve onako kako bih ja želeo. U njoj ima i “Stonsa” i opskurnih indi bendova i fri džeza i ambijentalne, avangardne ili pop muzike - sve ono što inače volim. Za hiperprodukciju marim koliko i za rukovanja između Dodika i Vučića.

GLAS: Dugo ste u javnom radu na domaćem (ne)tržištu, živjeli ste u SAD, jasno je da se s godinama neke iluzije rasprše, ali djeluje da su neki životni padovi pozitivno odredili tvoj muzički i književni put, dok su neki laički gledano “uspjesi”, dodatno postavili opterećenje. Sudeći po posljednjim zapisima, pomalo ste prihvatili školu stoičkog mišljenja kada je i Vaš život i Vaš rad u pitanju. Ili je to kod nas prosto neminovna mogućnost normalnog življenja?

SKOČAJIĆ: Mikrosvet je jedini mogući način življenja u svetu koji se takmiči u tome ko će pobiti više dece. Uspesi i neuspesi su često relativni, a prepreke su tu da ih preskačeš. Bilo da sam u Americi, Beogradu, na grčkom ostrvu ili na nekom četvrtom mestu, taj moj mikrosvet je uključen na maksimum i sve što sam ikada stvorio nastalo je iz njega.

GLAS: Imali ste nekoliko promocija knjige u regionu, kakva je reakcija čitalaca na knjigu u živom kontaktu? Da li je pjesnik pravilno shvaćen i koliko Vam je uopšte važno da budete shvaćeni?

SKOČAJIĆ: Po mom dosadašnjem iskustvu, ljudi kojima se dopadaju moje pesme su u većini. E sad, način na koji su ih shvatili je skroz do njih. Nema tu pravilnog ili nepravilnog. Samo je važno da ih pesme rade i da pronalaze nekakav, poželjno i krajnje lični smisao u njima. Inače, meni je važno da me shvataju onih nekoliko najbližih ljudi u mom životu.

GLAS: Šta biste, osim naravno “Yo La Tengo”, predložili kao dio potencijalne liste/soundtreka uz čitanje “Ponekad se probudiš u Beogradu?

SKOČAJIĆ: Recimo, Jon Poras, album “Arroyo”. Divna ambijentalna muzika uz koju možete svašta lepo da radite. A možete i ništa da ne radite. Zatim Brus Kapan, nekadašnji gitarista grupe “American Music Club” i njegov odličan ambijentalni folk album s početka veka “Slider”. Mislim da uz ove pesme super ide harfa Meri Letimor (naročito njena dva poslednja albuma), ali i noćna džez truba Paola Freza, sa npr. ploče “Night On the City”.

Banjaluka

GLAS: Knjigu promovišete večeras u Banjaluci. Banjaluka je ušla uz Beograd u pjesmu, što reče jedan drugi pjesnik, gdje se krije tajna veza između pisca i grada na Vrbasu?

SKOČAJIĆ: Mislim da se tajna veza zove i preziva Sanela Babić zahvaljujući kojoj i sada dolazim četvrti put u Banjaluku. Književni festival “Imperativ”, kog je ona osnovala zajedno sa Bekimom Sejranovićem, nešto je najlepše iz sveta knjiga što se dešava na prostoru bivše SFRJ. Ljudi koji dolaze na taj festival, mislim i na one koji pišu i na one koji čitaju, moji su ljudi. Tako sam i ja u poslednjih pet godina baš zavoleo grad kraj Vrbasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.