Vanja Ejdus, glumica i dramaturg, za "Glas Srpske": Tražim snažne karaktere i duboke emocije na sceni

Tako da mi je sada ova nagrada "Sterijinog pozorja", za ulogu Aleksije Rajić, jedna vrsta potvrde za sve moje napore, istraživanja, isprobavanja, ulaganja u sebe. Tokom proteklih godina zaista sam mnogo glumačkih procesa prošla do ovog trenutka karijere. Na određeni način novu "Sterijinu" nagradu doživljavam kao neku vrstu krune mog rada, mog napretka i stalnog usavršavanja glumačkog izraza.

Rekla je ovo za "Glas Srpske" glumica i dramaturg Vanja Ejdus, komentarišući koliko je znači osvojena nagrada "Sterijinog pozorja" za glavnu ulogu u komadu "Uspavanka za Aleksiju Rajić", koja je sinoć izvedena u Narodnom pozorištu Republike Srpske, u okviru 25. "Teatar festa". Ejdusova kaže da nova uloga ima specifičnu težinu, jer je odigrana u predstavi vrlo značajne teme u datom momentu naših života.

- Nekako je cela predstava, tematski, stilski, rediteljski, u svakom smislu, najbliže nekom mom senzibilitetu. Jedna vrsta pozorišta koju volim, koje sam dugo čekala i mogu to da kažem, za koje sam se borila. Sama tema je vrlo specifična i jako važna u ovom trenutku. Nažalost, znamo koliko je strašna stopa femicida i koliko je žena ubijeno od početka godine. To je zapravo goruća tema godinama unazad. U međuvremenu isto tako desile su se i druge vrste nasilja, poput tragedije u "Ribnikaru" i Mladenovcu, dešavaju se i masovni protesti protiv nasilja bilo koje vrste i verbalnog i emocionalnog, napadnuti su i glumci zbog svog stava. U takvom vremenu predstava poput ove koja se bavi nasiljem nad ženama, kroz jednu vrstu pozorišnog iskoraka, iz dosadašnjeg repertoara Narodnog pozorišta, smatram jako hrabrim i važnim potezom. Posebno u svetlu činjenice da iza predstave stoje jako mladi ljudi, poput Đorđa Kosića, koji je takođe dobio "Sterijinu" nagradu za ovaj tekst, reditelj Jug Đorđević, takođe jako mlad umjetnik, pored mene igraju dva jako mlada glumca, jedna nova generacija koja je stala iza mene i meni je jako važno da zajedno pomerimo granice, da otvorimo nove puteve u pozorištu. I zahvalna sam i presrećna što je žiri na "Sterijinom pozorju" to prepoznao i nagradio, jednako kao i publika - rekla je poznata umjetnica

GLAS: Knjiga po kojoj je dramaturg Đorđe Kosić napisao predstavu "Zatvorenice", pisca Milutina A. Popovića, izašla je prije 125 godina. Nažalost sudbina žena kod nas, sudeći po aktuelnosti tematike i naslovima štampe, nije se pretjerano promijenila?

EJDUS: Đorđe je napisao dramu, inspirisan jednom pričom, iz te knjige "Zatvorenice", napisanom u 19. veku. S tim da je svoju dramu jako stilski pomerio, daleko od bilo kakvog realizma ili dokumentarizma. To je žanrovski gledano drama izmeštena u stih, oslanja se na epsku poeziju, koja istovremeno ironizira, ima elementa folklora, jedna jako zanimljiva kombinacija. Iako se bavi teškom temom, komad je duhovit, ironičan i potresan, sav je u jednoj formi, koja se mnogo razlikuje od knjige Milutina A. Popovića. Iskreno, čak mislim, istina ne mogu da to dokažem, jer o Popoviću nisam uspela naći bilo kakve podatke, da je to u stvari pseudonim za ženskog autora. Ona nije smela da se potpiše kao autor, s obzirom na tematiku. Tema i knjige i drame, kao što kažete, nažalost, jednako je aktuelna, jedino što se promenilo jeste da se danas o tome govori, žene skupljaju sve sviše hrabrosti i snage da kažu "ne". I ne moraju da rade to što su radile žene tog vremena, što je i Aleksija uradila, da bi izašle iz tog užasnog, patrijarhalnog sistema, rigidnog prema njima, u kojem su jedino mogle da ćute i trpe ili da ubiju nekog i da odu zatvor, što je za njih bio beg u slobodu, a ne kazna. Žene danas sve više dolaze do svog glasa, znam da nije lako, posebno u manjim sredinama, promene se dešavaju, iako smo mi i dalje jako zatvoreno društvo u kojem ima mnogo nasilja nad ženama, ali žene se polako bude i osnažuju. Polako se menja i stav javnosti i institucija, sve više je prilika i mogućnosti da žene nastave svoj život kada pobegnu od nasilja.

GLAS: Paradoks koji prati sudbinu Aleksije jeste da ona kao osoba slobodu koju nije imala u životu pronalazi između zatvorskih zidova, ostvarivši je tako što je uzela pravdu u svoje ruke. Kako ste Vi intimno vidjeli Aleksiju kao heroja ili žrtvu?

EJDUS: Aleksija i jeste u isto vreme i heroj i antiheroj. Ovo drugo je zato što ona čini zločin, ubija svog muža, kojeg se nije mogla otarasiti na bilo koji drugi način, jer nije imala gde da ode, ni kod oca ni kod brata. Saznajemo da je i njen otac bio jednako nasilan prema njoj i majci, da je njena majka samo nastavak dugog niza žena koje su trpele, ćutale i čekale. Aleksija je presekla tu nit čekanja, po cenu da završi u zatvoru, koji joj nudi vrstu slobode, koju nije imala u braku u životu. U knjizi se pojavljuju opisi tih žena koje pevaju u zatvoru, napokon slobodne, iako su okružne zidovima i stražarima. U samom komadu to je jako poetično rešeno, sa pevačima iz kojih progovara predivan operski glas, na jedan stilizovan način predstavljajući paradoks njihove zatvorske slobode.

GLAS: Kompletna predstava ostavila je sjajan utisak, kako na žiri, tako i na publiku, ne samo zbog teme, već i zbog nevjerovatne harmonije ansambla na sceni u jednom scenski vrlo zahtjevnom komadu. Kako je iz Vašeg ugla bilo raditi sa Đorđem Kosićem, režiserom Jugom Đorđevićem i ostatkom ekipe?

EJDUS: Kada sam prvi put pročitala Đorđev komad sva sam se tresla, kao da me je udario grom. I bukvalno sam znala, to je to. Moram ovo da radim. Čekala sam ovako napisan komad celi život, snažnu žensku priču, blisku mi po formi, po stilu i senzibilitetu. Što se tiče Juga i ostataka ekipe, ovo je bio vrlo specifičan rad, zbog muzičkog karaktera predstave. Prvi put sam sarađivala sa muzičarima na taj način, gde su oni, podjednako važni likovi, kao svi drugi članovi ansambla. S tim da ja nosim taj dramski, govorni deo, dok oni nose taj pevački deo, ali u isto vreme oni su moj glavni partner na sceni. Kompozitor Nevena Glušica, koja je pravila muziku po Kosićevom tekstu, nije nijednu reč sklonila ili izbacila, sve je ostalo u pesmama, koje su izvođene na sceni, a pošto se sa muzičarima radi drugačije nego sa glumcima, nekad se dešavalo da sedim po četiri, pet sati na sceni i čekam da se oni upevaju, da nađu melodiju, da Nevena sa njima uradi dati zadatak. Čekala sam strpljivo, sluteći instinktivno koliko su oni važni za izvođenje komada. Kada je ta muzika počela da ulazi u nas i ja i ostali glumci smo proradili sa Jugom, kada sam čula pesmu, znala sam kako treba da nosim tekst, do tada smo lutali i tražili način. Kada je krenula muzika, shvatila sam, bolje rečeno osetila sam celim bićem, da je muzika jedan moj glavni partner. Jedno novo iskustvo, uspostavljanje harmonije sa muzikom i to je prelepo kada se desi na sceni, kada ansambl postane jedan organizam na pozornici.

GLAS: Sa jednom vrstom ženske priče bavili ste se i kao dramaturg predstave "Gospođica", koju ste sa režiserkom Đurđom Tešin postavili u Narodnom pozorištu RS, ponovo sa sjajnim reakcijama nakon premijere. Šta je bilo ključno da izaberete baš dramatizaciju romana Ive Andrića kao Vaš prvi rad na tom polju.

EJDUS: Pisanje "Gospođice" sam radila tokom 2009. godine ležeći tokom čuvanja trudnoće što mi je bilo nepodnošljivo, jer ne volim mirovanja i nerad pa sam sa drugaricom i rediteljkom Đurđom Tešić poželela da dramatizujem Andrićevu "Gospođicu", što je potrajalo nekih devet meseci.

Pošto su neki planovi u Beogradu u vezi sa njegovom realizacijom tada propali, bila sam razočarana, jer u taj rad sam uložila više truda nego i u jednu ulogu. Ipak, život je išao dalje, trinaest godina kasnije, neverovatnim sticajem slučaja, iz Banjaluke su pozvali Đurđu da režira baš "Gospođicu"! Ona je rekla: "Imam jednu nedovršenu dramatizaciju", poslala je moj tekst, njima se to jako dopalo i moj rad je dočekao neku vrstu zakasnjele pravde. Ponovo smo sele, da to radimo i to je sada bio jedan jako mukotrpan posao, jer nisam imala vremena ni koncentracije, nisam ni školovana za to pa sam crpela znanje iz svog glumačkog iskustva, dugih razgovora sa Đurđom, tražeći odgovarajuću formu i scene... Presrećna sam što se to uopšte desilo, jer sam mislila da će taj komad ostati u nekoj fioci ili folderu računara.

GLAS: Liku Andrićeve Rajke Radaković dali ste jednu naglašenu mračnu dimenziju osobe čiji je život lišen ljubavi i empatije i čije su životne motivacije vođene isključivo materijalnim, a koju je Slađana Zrnić, bez lažne skromnosti, maestralno oživjela na sceni.

EJDUS: Mene je privukao upravo taj nedokučivi karakter glavne junakinje da se uopšte upustim u ideju dramatizacije. On deluje jako primamljivo za igru, misteriozan je i tajanstven, mučio me taj njen karakter, to apsolutno nemanje ljubavi i odsustvo empatije. I kada se ta žena na kraju slomi, zaljubi se i popusti to njeno zaključano srce, Andrić je fascinantno opisao taj momenat njenog sloma. Ceo roman je pratimo kao gramzivu osobu, bez emocija, krutu i zatvorenu, do tog trenutka kada napokon otkrije emocije u sebi, kad se slomi, kada rida i kada se ponovo vrati staroj gospođici, taj momenat sloma me je privukao da pišem dramatizaciju.

Sam roman jako je teško dramatizovati, prati jedan život od djetinstva do starosti, dva grada Sarajevo i Beograd u različitim epohama i zaista mislim da je Slađana Zrnić ulila mnogo života u taj lik, sjajno ga iznoseći na sceni u toj ulozi, koja je za mene lično i dalje misterija.

GLAS: Prvakinja ste Nacionalnog teatra, igrate Aleksiju Rajčić, glumite u Maroneovim "Sitnicama koje život znače", u Tolstojevom "Carstvu mraka", u Strindbergovom "Pelikanu", u "Beloj kafi" Aleksandra Popovića, "Hasanaginica" je doživjela više od 150 izvođenja... Koliko je teško i emocionalno i fizički preživjeti takav raspon uloga u teatru?

EJDUS: Ne mogu da kažem da mi je emocionalno teško. Meni je to emocionalno uzbudljivo. Bavim se ovim poslom jer me zanimaju snažni karakteri i duboke emocije. Sve što nije tako izraženo jako i snažno meni nije inspirativno. Tako da, što je komplikovanije, meni je glumački izazovnije i tome i jeste lepota ovog poziva. Ne mogu da kažem da mi je teško, jer u tome uživam. Više mi je fizički naporno, jer imam mnogo predstava, mnogo igram, mnogo radim, nemam vremena da se posvetim privatnom životu, detetu i samoj sebi. Smatram da glumac mora imati vremena za punjenje baterija, da bi mogao kvalitetno izbacivati sadržaj. Treba mi vreme da čitam, gledam druge predstave, da se prosto kvalitetno odmaram, treba mi kreativni punjač, a to se retko dešava.

GLAS: U domaćem glumištu prezime Ejdus, bez lažne skromnosti, nosi dodatnu težinu za svakog ko ga nosi, sa druge strane koliko ono dodatno podstiče Vašu motivaciju?

EJDUS: Moj otac Predrag Ejdus koliko god da je važio za vrhunskog umetnika i glumca, bio je jednako i poznat po tome što je strastveno voleo pozorište. I za njega je važila jedna rečenica: "Glumim dakle postojim!" Kod naše kuće pozorište bilo na pijedestalu. Mnogo smo gledali pozorište, raspravljali i svađali se u vezi sa pozorištem, čitali o njemu, pratili uloge jedno drugom. I ako sam nešto nasledila od oca, to je ta pozorišna etika. Ljubav prema teatru. I to je ono što ja, kao njegova kćerka, želim da nastavim i nastavljam. I to jeste u meni, strastveno i živo kao u njemu. S druge strane, koliko god ljudi laički mislili - otac glumac, pomogao je u njenom proboju, to ne može biti dalje od istine. Rekla bih da mi je čak bilo teže s prezimenom Ejdus. Recimo prilikom upisa na akademiju profesor Predrag Bajčetić me je odbio s obrazloženjem da sam previše spremljena i da je njemu najveći problem što mi je otac glumac. Hoću da kažem da su postojale predrasude. To je, zapravo, bio moj teret, koji sam nosila od početka karijere, mene je čak vređalo kada me je neko predstavljao kao Pecinu kćerku, trudila sam se da gradim svoj put, svoje kontakte. Zajedno smo samo jednom glumili u "Faustu" Mire Erceg, ali sam se svesno trudila da stvorim svoj glumački put, izraz i identitet, iako je negde u podsvesti, verovatno, postajao taj duboki motiv da se dokažem kao Vanja, a ne kao kćerka Predraga Ejdusa, u tom umetničkom smislu.

GLAS: Živimo u vremenu hiperprodukcije serije, iz ugla glumaca to je sjajan momenat u umjetničkom i finansijskom smislu, ali koliko brzina i hiperprodukcija daju prostor glumcu da razvija lik i sebe na pravi način?

EJDUS: Definitivno hiperprodukcija serija jeste sa jedne strane odlična za glumce. Daje im tu finansijsku stabilnost, za razliku od pozorišta, gde se mnogo radi za male pare. Nažalost, tako je kako je. S druge strane, rad na serijama apsolutno uništava kvalitet rada u pozorištu, gotovo je nemoguće sastaviti ansambl u brojnim pozorištima i raditi proces predstave, jer neko uvek nedostaje. Jednako tako ta ogromna količina serija obrušila se na javnost, da je postalo nemoguće izdvojiti šta vredi, šta ne vredi. Ne stižem više da ispratim ni šta se snima, ni šta se prikazuje, ni ko gde glumi, šta je važno i šta treba pogledati, a šta nije. Za same glumce retki su projekti na filmu i televiziji gde glumac ima priliku da pokaže talenat na pravi način, jer prosto nema vremena u toj trci za novcem i rokovima. Ima i dobrih scenarija i lepih uloga, ne kažem da nema i dobrih celina, ali su stvarno progutani i nekako skriveni tom hiperprodukcijom.

Dramski studio

GLAS: Osim prisustva na sceni ostvarili ste i zapažen pedagoški rad, radeći s mladima u nekoliko različitih radionica. Koliko je to bio izazov, a koliko uživanje?

EJDUS: S mladima, odnosno s decom, radila sam jako dugo. Vodila sam svoj dramski studio. Otvarala ga i zatvarala ga. Nažalost, prekinula sam trenutno s radom, previše imam profesionalnih obaveza da bih mogla da se posvetim radu sa decom na pravi način. To je težak posao, koji jako volim da radim, mnogo sam radila da oslobodim i probudim kreativnost kod dece, na improvizaciji, na izgradnji autentičnost kod njih, da ih izvučem iz tih nametnutih okvira koje okolina postavlja oko njih. Međutim, to je bilo 15-20 godina rada sa decom i koliko god da sam uživala, u jednom momentu to je postalo jako naporno, uz profesionalne probe i predstave, a nisam želela da taj rad s decom trpi pa sam napravila pauzu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.