Tamara Dragičević, glumica, za “Glas Srpske”: Silvanina tuga me podstakla da istražujem sebe

Kazala je to u razgovoru za “Glas Srpske” glumica Tamara Dragičević koja u filmu “Toma” igra jednu od glavnih uloga, ulogu Silvane Armenulić.

- U seriji i filmu “Miris kiše na Balkanu” igrala sam junakinju neobične životne sudbine u Sarajevu. To je bilo nešto posebno, ali taj projekat nije bio u centru pažnje i ostao je nedovoljno propraćen - dodala je ona.

GLAS: Kako ste Vi doživjeli Silvanu? Kakav je bio Vaš prvi dodir sa njenim likom? Da li ste ranije slušali njenu muziku?

DRAGIČEVIĆ: Znala sam neke njene pesme. Moji roditelji nisu mnogo slušali takvu muziku, ali Silvanine pesme su pevane na proslavama i rođendanima. I Tomina i Silvanina muzika se sluša, u njoj se uživa i ona budi posebnu emociju. Nisam mnogo znala o njenom životu. Kada sam pročitala scenario i kada sam gledala njene intervjue i slušala ono što je pričala, stekla sam utisak da je to bila sudbina koja je nesrećno predodređena. Učinilo mi se kao da je ona uvek osećala to nešto. Čudno zvuči, ali mi se učinilo da je slutila tu nesreću. Neka tuga je u njoj. Božanski glas i stas, uvek nasmejana, a u očima su joj težina i tuga. Divno je imati prilike da kao glumac doživite da dobijete takvu ulogu i mislim da se bavimo ovim poslom zbog ovakvih uloga.

GLAS: Film je probudio snažne emocije kod publike. Sudbine likova nagnale su ljude na misli o vlastitim životima. Tako i Vi svaku ulogu morate da proživite i u nju unesete vlastite emocije.

DRAGIČEVIĆ: Tako je, pogotovo kada pokušavate da dočarate ovakvu sudbinu kakva je bila Silvanina i kada vam je to određeno time koga igrate. No, svaki lik je poseban na svoj način, moja uloga u filmu i predstavi “Igre u tami” i u “Vojnoj akademiji” nose nešto svoje. Takođe, “Montevideo” je obeležio jedno vreme i jednu generaciju. U tom filmu sam imala manju ulogu, a lik Silvane je nešto što karijeru čini bogatijom.

GLAS: Šta Vam je bilo najteže dok ste gradili Silvanin lik, da li Vam je akcenat bio izazov?

DRAGIČEVIĆ: U jednom trenutku sam pomislila da akcenat može da bude presudan da ne dobijem ulogu. Zaboravila sam da sam u “Mirisu kiše na Balkanu” igrala junakinju koja je govorila ijekavski i da mi je lako išlo iako sam tada još studirala. Ijekavica je u mojoj familiji prisutna. Moj tata je iz Brčkog, mamin tata je iz Višegrada i Čajniča, a tatina tetka je živela u Sarajevu. To su ljudi koji su obeležili moje detinjstvo, a koji su i dalje deo mog života. Slušala sam njihove razgovore i bliska mi je ijekavica. I pored toga, razmišljala sam kako će mi ići. Važno je da su akcenat i naglasak tačni, da ne bodu uši.

GLAS: U filmu je prikazano vrijeme u kojem su živjeli ljudi koji su ostavili snažan pečat u srpskom kulturno-umjetničkom i javnom životu. Možete li uspostaviti paralelu sa današnjim vremenom, da li je danas možda teže uspjeti u tom svijetu?

DRAGIČEVIĆ: Za kratko vreme mnogo stvari se promenilo i svet se izokrenuo. Ovo nije ta država i tog vremena više nema. Taj segment filma u svima nama probudio je suze i emocije. Radili smo na tome da predstavimo to vreme kao lepo, i Dragan je to želeo jer ga vezuju najlepše uspomene baš za taj period. Ali sve se mnogo promenilo. Tada se kvalitetnije živelo, sporije, svi su se više družili, više se putovalo, imali ste prijatelje u svakom gradu. Sve je bilo lako i povezano, a ni za čim se nije jurilo. Zamislite vreme bez mobilnih telefona i društvenih mreža. Sve je cenjenije bilo. Živim ovo vreme, a nekako kao da sam živela i tada. Možda sam zato toliko uživala radeći. Svaki put kada slušam priče mame, bake i rodbine, uživam. Dok sam bila mala, mogla sam da sedim i da ih slušam i uvek su mi budile u stomaku osećaj i misao zašto i dalje ne živimo tako. Imam posebnu emociju prema vremenu početka osamdesetih iako tada nisam bila rođena, ali mi je u grudima i sreća i seta, i tuga i osmeh kada se pomene to doba.

GLAS: Spomenuli ste brz život kojim danas živimo. Imate ostvaren poslovni i porodični život. Na koji način uspijevate da balansirate pored svih izazova koji Vam se nameću?

DRAGIČEVIĆ: Teško je. Taj mikrosvet koji čine prijatelji koji vam prijaju, odnosno vaš mali krug velikih ljudi je ono što nas održava. Jaka porodica, vezanost za njih i prijatelje je snažan oslonac. Ali i pored toga je jako teško, jer se od vas mnogo očekuje i traži. Telefon vam zvoni mnogo puta u toku dana, ako se javite, vi ste već pretrpani i počinje da vas boli glava. Ako se, pak, ne javite, neodgovorni ste i nevaspitani. Svi misle da svi svakome moramo da se javimo i kada bismo ugasili telefon i rekli: “Ja to ne želim i ne mogu”, o meni ili o bilo kome bi se pričalo kao o nekome ko nije za saradnju. I kako naći balans? I dalje tragam za tim. Nekako uspevam, ali mora nešto da se žrtvuje i da ispašta. Doći do toga da budete sa sobom u balansu je velika stvar. I onda radite ono što vam prija, kao što su putovanja ili kafa s nekim ko će vas opustiti i ulepšati vam dan.

GLAS: Šta biste savjetovali mladim glumcima koji su na početku?

DRAGIČEVIĆ: Da budu strpljivi, ali da ne misle da će neko otvarati vrata njihovih stanova i zvati ih. Neka rade na sebi i neguju ono što je njihovo, posebno i jedinstveno, ono zbog čega su upisali glumu, što ih izdvaja. Da to ne kriju, da se ne utapaju u masu, da individualnost i iks faktor koji nas čini posebnima cene. Neka se ne brinu, jer talenat nađe svoj put pre ili kasnije, ali ipak ne treba čekati, nego stalno raditi. Neka uzmu stvar u svoje ruke, naprave svoju predstavu i igraju. Bar sada u ovom ludom vremenu to nam je moguće. Putem medija i društvenih mreža možete da napravite svoju priču i da ona bude umetnost.

GLAS: Kakvi su Vaši planovi za naredni period?

DRAGIČEVIĆ: Radim u pozorištu na novoj predstavi, u “Ateljeu 212” igram stare predstave. Trenutno traju obnove predstava nakon letnjih odmora i pauza između dve sezone.

Pozorište i film

GLAS: Da li Vam je pozorište veća ljubav od filma, ako to možemo da poredimo?

DRAGIČEVIĆ: Pozorište traži prisutnost i više odricanja. Već sam u poziciji da radim ono što mi se dopada i u čemu uživam. Igranje predstava i termini zahtevaju da ste tu, ali kada se desi pozorišna magija, to je neprocenjivo. Svako igranje je nešto novo. S druge strane, film je nešto posebno i kada se desi ovo što se nama desilo sa “Tomom”, to opet ne može ni sa čim da se poredi, tako da i dalje oboje uspevam da kombinujem.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.