Stevan Subić, strip crtač, za “Glas Srpske”: Tarzan i Konan su san svakog crtača

Rekao je ovo za “Glas Srpske” Stevan Subić, strip autor iz Zrenjanina, o reakcijama publike na njegov album iz serijala “Konan” objavljenog za francuskog izdavača “Glenat”, a koji je početkom godine preveden i na srpski jezik u izdanju izdavačke kuće “Makondo”.

- U januaru sam imao izložbu originala iz “Konana” i “Tarzana” u Zrenjaninu. Planirajući izložbu, nazvao sam januar mesecom stripa u mom rodnom gradu i to je bilo prvi put da se tako nešto dogodilo u Zrenjaninu. Nekoliko sedmica uoči objavljivanja knjige u Francuskoj dobio sam ekskluzivno prve odštampane primerke, a kopije koje su mi stigle iz Pariza za izložbu bile su velika ekskluziva, dostupna samo Zrenjanincima gotovo mesec uoči objavljivanja u Francuskoj - rekao je Subić.

GLAS: To je bila neka vrsta dara rodnom gradu?

SUBIĆ: To sam želeo da poklonim mojim sugrađanima, da mesec stripa u Zrenjaninu bude zaista poseban i velik, kakav i zaslužuju. Zrenjaninska javnost je to prepoznala i pozdravila, što mi je naročito drago.

GLAS: Uz Konana radili ste na avanturama drugog varvarskog heroja Tarzana, čime ste ušli u mali krug ljudi koji su crtali oba klasična junaka avanturističkog stripa.

SUBIĆ: To je posebno iskustvo. Naročito jer sam radio na takva dva naslova istovremeno. Stripovi o Tarzanu i Konanu su nastajali od maja 2020. do januara 2021. godine i tih 140 tabli, svaka pojedinačno, ima jednaku važnost i težinu.

GLAS: Vaša crtačka verzija Konanovih avantura, po scenariju Kristofa Beka, napravila je važan odmak, kako od ostalih modernih verzija tog stripa, tako i “Marvelovih” verzija Konana. Reklo bi se povratkom bazičnim vizijama ovog junaka, nastalim od strane njegovog oca Roberta Hauarda?

SUBIĆ: Prethodna rešenja “Konana” nisu me nikada dovoljno zadovoljila kao čitaoca, uvek mi je nešto nedostajalo. Ne obavezno u crtačkom smislu koliko u tom dizajnerskom premda su se mnogi klasici svetskog stripa upisali u “Konanov” panteon do sada. Na samom početku sam proučio Hauardove novele i njegovog izvornog “Konana” te je moj dizajn prirodna posledica toga. Kada sam poslao prve skice i table stripa svi u redakciji su bili ushićeni i do kraja rada na albumu nisam imao nijednu primedbu, komentar ili zahtev. Prepušteni su mi tekst i table sa odrešenim rukama. Ostalo je istorija.

GLAS: Za razliku od domaćeg tržišta, koje je u čitalačkom i izdavačkom smislu u ogromnoj mjeri okrenuto svjetskim autorima, kolonija srpskih i regionalnih strip autora u inostranstvu, posebno u Francuskoj, Italiji i SAD, postaje sve veća i uticajnija.

SUBIĆ: Ljudi se pomalo zanose brojkama. Brojevi u zapadnim zemljama su veći, u smislu broja ljudi koji se tamo bave ovom ili sličnim umetnostima. Kod nas taj broj i nije prevelik, štaviše, ali su ljudi, ja i moje kolege, svojom marljivošću i ljubavlju, tom posebnom strašću postigli da se eto i mi kao zemlja, region, računamo u tom smislu. Pojedine starije kolege su ostvarile globalan uticaj, neki drugi su velika imena u Francuskoj ili Italiji, a opet međusobno svako na neki svoj poseban način. Svi znaju odakle dolazim. Ako to isprva nije jasno, brzo to saznaju. Važno je znati da sam svuda dobrodošao, više nego poštovan i kao takav odgovoran da predstavljam svoju zemlju, našu kulturu i državu. Čisto da i sam ne zaboravim, pa eto neka ostane objavljeno u vašem izdanju, tokom ove godine će mi biti objavljena tri različita nova naslova, nezavisno jedan od drugog, u Italiji, Francuskoj i SAD.

GLAS: Kako je tekao Vaš lični proboj u inostranstvo i kada ste osjetili da ste priznati i prepoznati kao umjetnik na velikim strip tržištima?

SUBIĆ: To i nije nešto na šta sam obraćao pažnju. Publicitet. Bilo je puno toga, od nagrada do naslova oko kojih su se okupljali čitaoci širom Evrope, ali tek ove godine sam toga silom prilika postajao svestan usled tih ogromnih brojeva ljudi i gustih redova u kojima su strpljivo čekali na posvetu. Od Lila na krajnjem severu, preko Pariza i okolnih gradova do samog juga i Nice. Do tada sve sam doživljavao kao rad i sopstveni potpuni užitak. Crtanje je nešto u čemu kao činu i procesu u potpunosti uživam, predajem se tome i ne razmišljam o svemu što proizilazi iz svega kasnije. Tako je bilo i na početku te 2015. godine kada mi je objavljen prvi strip i kada se pojavljujem na evropskoj sceni, što se nije promenilo ni do danas. Dobar glas daleko se čuje. Nije mu potrebna pomoć.

GLAS: Prije nekoliko sedmica potpisali ste za “DC”. Šta očekujete od tog dogovora, jer je jasno da je uz “Marvel”, u pitanju jedna od najvećih izdavačkih kuća na planeti, ali i krajnje ozbiljna industrija kada je posao u pitanju, često nesklona eksperimentima?

SUBIĆ: Dogodilo se nešto što se ne događa često a to je da kao prvi posao u SAD, kao autor, budem angažovan od jednog od dva svetska giganta. “DC” se ne šali sa svojim kadrovskim rešenjima, naročito ne sa gabaritima ovakvih projekata koji je jedan od tri, možda i najvažnija za njih, jer je podjednako važan i za sam film “Betmen” i filmsku seriju koja mu sledi. Raditi sa fantastičnim glumcem kakav je Paul Dejno nakon genijalne izvedbe Ridlera u poslednjem “Betmenu” nešto je što ostaje kao važno mesto u karijeri. Radimo na seriji gotovo svakodnevno, razmenjujući ideje i zidajući uzbudljivi istorijat jednog od dva najveća neprijatelja Betmena – Ridlera (što će biti objavljeno u serijalu “Riddler: Year One”). Svetska publika imaće priliku da se gosti plodovima saradnje između Paula i mene već od oktobra ove godine

GLAS: Koji stripovi i autori su Vas privukli prvo kao čitaoca, a potom i formirali kao autora?

SUBIĆ: Često mi postavljaju isto pitanje i ja nemam odgovor. Moj je slučaj atipičan. Kao malac sam gledao stripove, manje ih čitao. I to samo one na koje sam nailazio, a to su tada bili izdanci “Boneli” produkcije, prisutni svuda. Nisam bio okružen ljudima ili drugarima koji su čitali stripove pa da oko toga pravimo neku važnu stvar tako da sam zapravo sve vreme provodio u crtanju i bavljenju stripovima sam, za sebe, nakon igranja ili škole. Prestao sam potpuno da crtam sa 18 godina i nakon devet godina počeo ispočetka. Te 2009. godine, strip nisam video ni izdaleka skoro deceniju kao ni bilo šta što ima bilo kakve veze sa crtanjem, nisam poznavao nikoga ko ima bilo kakve veze sa stripom niti me je to zanimalo. Sve je stasavalo čisto, nisam nikada precrtavao niti se ugledao na bilo koga, radio sam za sebe ne osvrćući se. Naprotiv, tek nakon 30. godine života sam listom otkrivao da su postojali velikani, koji su obeležili umetnost kojom se bavim, kada sam već imao potpisan profesionalni ugovor sa “Bonelijem”.

GLAS: Koliko uz profesionalne i privatne obaveze danas stižete čitati i šta Vas inspiriše u stvaralačkom procesu?

SUBIĆ: Nažalost stripove gotovo da i ne čitam, niti ih gledam. Sve manje i manje imam vremena za to, ali ne samo zbog obaveza ili života van umetnosti već zbog toga što više pažnje dajem knjizi, filmu, pozorištu. Tu se nalazi inspiracija i prostor za iskorak, za uživanje kao i istinsko učenje. Postoji anegdota oko Bate Stojkovića u kojoj on odgovara na pitanje zbog čega ne dolazi na ostale predstave u svom Ateljeu 212, rečima: “To bi bilo isto kao kada bi ste pitali mašinovođu zbog čega ne odlazi da gleda vozove nakon što mu se završi smena”. Da li je to naš velikan rekao ili nije, ne znam, ali ja, iako volim da pratim svoju umetnost i prostor u kome nastaje, ipak nemam dovoljno vremena da joj se valjano posvetim. Za sada je tako. Puno toga imam da uradim, nema se vremena za sve.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.