Stefan Tićmi, književnik, za “Glas Srpske”: Knjige neće ni čitati oni koji mašte nemaju

I da sam, plastičnim ašovima i lopaticama, počeo da kopam i kopam i kopam, suludo radoznao, kako bih došao do nekih nepoznatih dubina. Skrivenih i intrigantnih. Do nekih dubina koje bi mi donele odgovor na pitanje: ko sam u stvari ja i kakav je ovo svet koji me okružuje. Izgleda da na osnovu tih varljivih prisećanja iz peska pišem.

Rekao je ovo za “Glas Srpske” Stefan Tićmi (Mitić), jedan od najzanimljivijih i najčitanijih književnika svoje generacije, objašnjavajući otkuda je došao naziv njegovog novog romana “Guguto memeto”, koji osim što djeluje kao zanimljiva kovanica za lomljenje jezika, nudi niz maštovitih igara za um čitaoca, koje prema riječima autora korijene imaju u djetinjstvu.

- Guguto memeto je bajalica koju su pevušile naše bake, obično pred spavanje ili kada bismo išli u vinograd ili kukuruzište, blatnjavi i musavi. Moje selo je Donje Krajince, zanimljiva je etimologija i poreklo imena. Prema legendi, selo je dobilo ime po tome što je podignuto na krajnjem delu Leskovačkog Polja - na kraj, na rubu svih rubova. Tamo gde prestaje ravnica i zona planine koja ulazi u najprostraniji planinski masiv ovog dela balkanskog poluostrva - rekao je Tićmi.

GLAS: Uz Vas se na osnovu prethodnih romana, reklo bi se i previše olako lijepi klasifikacija pisca za djecu. Međutim, u ovom romanu pišete nešto što se može nazvati bajka za odrasle, što neminovno povlači pitanje koliko se u svijetu, pretjerano racionalnom i pragmatičnom,  uopšte može i smije vjerovati u bajke?

TIĆMI: Na tabli od plute, iznad mog radnog stola, dok pokušavam da dam smislene odgovore na ova pitanja, stoji špenadlama izboden zapis, citat: “Ja sam ovakav kakav sam, jedno sumnjalo, ne zato što ne bih ni u šta verovao, nego zato što sve smatram mogućim”. Sme li se verovati u bajke? Ne znam. Izigraju li nas i naprave budalama naša nadanja? I te­ kako. Da li odistinski živimo ili životarimo? Životarimo. Smemo li da verujemo da je ipak sve moguće? Smemo. Ali u šta verovati? Možda je to pravo pitanje.

GLAS: Na početku romana navodite da je maglovito sjećanje iz djetinjstva, kako ga Vi definišete, priviđenje, poslužilo kao okidač koje je dovelo do stvaranja ove knjige. Koliko je djetinjstvo prisutno u djelu umjetnika dok mu starost polako dodaje brojke iza imena i približava ga smrti kao suprotnosti rađanja?

TIĆMI: Čini mi se da u detinjstvu nismo svesni detinjstva. Ono se utiskuje u naše iskonsko ja, ono se utiskuje u naše biće suptilno. Ima moć koja je ljupko podmukla. Tek kasnije, kada to osvestimo, kada počnemo da se prisećamo, onda ono postane nepresušan izvor spoznaje. Sebespoznaje, svetospoznaje, do utrnuća, do zabezeknuća. Da detinjstva nema, ne znam kako bismo se odgonetali. I pojedinačno i kolektivno. Majka mog prijatelja Miljana, teta Nena, je probušenu košarkašku loptu kojom smo se čitavog detinjstva igrali lepo izrezala i napunila zemljom. Sada je to saksija koja stoji na ulazu u njihovo dvorište. Iz nje raste cveće. Ako me pitate postoji li lepši trofej za sve ono što smo proživeli kao klinci, odgovor je jasan: ne postoji. Treba otići i uveriti se: tamo detinjstvo ponovo buja.

GLAS: Osim vrlo razigrane ideje i sama forma romana dodatno je fragmentizovana u specifičnom autorskom stilu sa puno glasova, citata, stihova, legendi,  koji prate glavni narativni tok. Da li ste se plašili koliko će to biti (ne)očekivan izazov za čitaoca?

TIĆMI: Nisam, nemam taj strah, a za to je zaslužan moj prijatelj Ćosa, bibliotekar, koji nažalost više nije sa nama. Pre izlaska “Kaputa”, napisao mi je nešto čemu se i danas rado vraćam: “Samo da znaš da je završiti knjigu kao prestanak rešavanja problema sopstvenom detetu”. Kako ono kaže čika Duško: “Ako svojoj deci rešite probleme oni neće imati drugih problema osim vas. Knjiga će se sama dopisivati gde bude i kome bude potrebno. I ne boj se, tvoje knjige neće ni čitati oni koji mašte nemaju. Pomiluj je, očešljaj, obuci i pusti u svet. Biće ona dobro. Ostaješ sam”.

GLAS: Stanovnici Sela na ruba razuma dijele se na one koji žive u memljivoj prošlosti ili dalekoj budućnosti odlažući život. Koliko smo svi mi postali gadljivi na sadašnjost, na ono što je ovdje i sada, robujući onom što je bilo ili tek treba da dođe?

TIĆMI: Postali smo gadljivi jer je sadašnjost često nepodnošljiva. Dinamična i neuhvatljiva. Ne gledamo jedni druge u oči, gledamo da li su pileća prsa na akciji. U strahu od neprijatnih, zaboravili smo da drugima pravimo prijatna iznenađenja. Pre neki dan mi je stanodavka pustila poruku: “Stefane, da li si kod kuće?” Bio sam na poslu i bezrazložno sam se prepao. Zovem je i pitam, polušaljivo: “Okej, u žurbi sam bio jutros, samo sam izleteo iz stana, da l' sam zapalio stan, da l' su došli vatrogasci, ima li puno dima? Zapalio sam čitavo Banovo Brdo?” Smeje se ona, kaže nije, nije, sve je u redu, javi se kad se vratiš. Vratim se i kuc, kuc, donosi mi na vrata upakovanu štrudlu sa makom, parče torte i brdo prazničnih kolača. Ima divnih ljudi. Treba to češće isticati. Dan postane lepši kada očekuješ požar, a dobiješ tortu.

GLAS: Ne robujete žanrovskim i stilskim klasifikacijama ni u svom stvaralaštvu, ali Vaše knjige imaju jednu konstantu, čitaju se, što znači da publika za kvalitetnu knjigu postoji, samo ne treba biti pasivan i čekati da knjige budu otkrivene, već da čitaoci budu privučeni knjigama? Pitanje je kako?

TIĆMI: Sasvim je u redu biti i pasivan. Postoje ljudi koji beleže svoje snove, dnevničke zapise, poneku pesmu ili sumanuto prave spiskove svega i svačega. To su lepe navike koje pomažu u otkrivanju sebe i sveta. Olakšavaju svakodnevicu. Međutim, ukoliko se neko odluči da to što piše podeli sa svetom, onda tu ne bi trebalo da postoji pasivnost i ležernost, bar tako mislim. U tom slučaju odgovor je: rad, rad, rad. Uložiti čitavog sebe da bi se došlo do sebe, a onda i do drugih, do čitalaca u ovom slučaju. Promišljati, istraživati, detaljisati, kopati, analizirati. Ako ništa drugo nemamo, onda imamo jedni druge. I ključna reč u tom slučaju je podeliti. Podeliti svoja saznanja, ideje, utiske. Vlastiti svet odmah bude bogatiji za nečiji drugi i drugačiji vlastiti svet. Umetnost, psihologija, nauka, razmena životnih priča i iskustava. Sve to nas čini bogatijima. Ne znam, možda nisam pravu. Potencijali su ono što je izazov. Ne otkriti ih, pomalo je zločinasto. To nije pucanj sebi u nogu, to je pucanj sebi u potencijalnog kvalitetnijeg sebe.

GLAS: Sa druge strane žanrovska i stilska raznovrsnost u vašem opusu otkriva da ste osim, nesputanog autorskog duha, i čitalac bez predrasuda. Šta Vas je pokretalo kao čitaoca u formativnim danima i šta vam danas od literature privlači pažnju?

TIĆMI: Kao ključne, nenametljive figure koje bih izdvojio jesu, zasigurno, deda Žika i deda Joca. Prvi me je učio čitanju, drugi slušanju. Deda Žika je svakodnevno kupovao novine i uz njega sam stekao naviku da svakodnevno čitam. Često se dešavalo da podelimo dnevnu štampu: meni sportska rubrika, njemu ono što preostane, pogotovo ukrštenice. A deca Joca, inspektor u penziji, kad njih dvojica ne bi igrali šah, znao je satima i satima vrlo slikovito da priča priče meni i sestri, svim ukućanima. O zanimljivim policijskim jurnjavama, o intrigantnim prestupnicima. Tako da su me, mogao bih da kažem, kao čitaoca i slušaoca u formativnim godinama pokretali sportski časopisi i deda Jocino pripovedanje. Onda sam kasnije, sasvim postepeno, počeo da čitam poeziju, zatim i prozu. Ono što rado čitam jeste savremena književnost. Pisac kome se najradije i najčešće vraćam jeste Fernando Pesoa. I Česlav Miloš, naravno. Volim Hamvaševa pisma, dubinu koju ima Berđajev, šašavost Bohumilo Hrabalovsku...

GLAS: Na stranu autorski rad, danas već kultna akcija Omladinskog kluba “Ančiki - okan”, koja je stvorila besplatnu biblioteku sa više od 5.000 knjiga, pozitivan je primjer u sivilu društvene stagnacije i pokazatelj da se dobrom voljom i trudom mogu napraviti male, ali važne stvari. Zašto je to bilo važno?

TIĆMI: To je najlepši mogući incident koji se dogodio. U tako maloj sredini stvoriti tako veliku priču. Ni od čega stvorili smo bibliotečki raj. Organizovali smo akcije, od prikupljanja pomoći kada su bile poplave do organizovanja filmskih projekcija na otvorenom, u dvorištu. Dovodili smo razne goste, nama drage ljude, sarađivali sa “Vikipedijom”, pakovali novogodišnje paketiće. Svakako, ako smo nešto uspeli, uspeli smo u naumu: da nešto što je bilo učmalo više ne bude učmalo. To smo sve činili dok smo imali elana i volje. Punih pet godina. Onda smo se raštrkali, svako na svoju stranu, trbuhom za kruhom. Neki su na brodovima, neki su Americi, neki u Beogradu. Omladinski klub “Ančiki” se, nažalost, trenutno pretvara u ono što je nekad taj prostor i bio: zarasta u korov i travurinu. Nekakav je muzej entuzijazma.

Saradnja

GLAS: “Guguto memeto” izlazi u izdanju “Imprimatura” male, ali vrlo agilne izdavačke kuće iz Banjaluke. Kako je došlo do ove mora se priznati pomalo neočekivane, ali tim zanimljivije saradnje?

TIĆMI: Po principu Okamove oštrice: najjednostavnije rešenje je najbolje. Kako je film snimljen u Banjaluci, nekako je sasvim prirodan i logičan sled događaja bio da i knjiga bude objavljena tamo. Ma koliko ta odluka, kao što ste i rekli, bila možda i neočekivana. Veoma sam zadovoljan saradnjom koju smo ostvarili.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.