Slobodan Vladušić, književnik, za “Glas Srpske”: Sve što se ne uklapa u vladajući narativ nasilno prepušteno zaboravu

Po vladajućem narativu, Srbi su jedini krivci u tim ratovima i cela naša istorija sada se reintepretira tako da može da podupre takvu političku odluku.

Kazao je ovo u razgovoru za “Glas Srpske” književnik Slobodan Vladušić, osvrćući se na sam kontekst očuvanja kulture sjećanja u današnjem vremenu.

- Ono što se ne može uklopiti u vladajući narativ, to se nasilno prepušta zaboravu, kroz različite mehanizme brisanja ili hotimično iskrivljenih tumačenja - dodao je Vladušić.

GLAS: Smatrate li da posvećenost stvaranju kvalitetnih djela i filmova može da doprinese interesovanju za istorijske činjenice i njihovu tačnost?

VLADUŠIĆ: Umetničko delo koje za građu koristi istorijske događaje ne može i ne sme da zameni istoriju, iako se takva zamena istorije fikcijom danas dešava. Umetnost, međutim, može da održava interesovanje za neki period, za istorijske događaje i istorijske figure. U tom smislu, sasvim je razumljivo zašto se i danas s pravom tematizuje tema holokausta - da bi ova istorijska tragedija ostala u sećanju ljudi.

GLAS: Da li biste, recimo, svoj roman “Veliki juriš” mogli da zamislite u obliku filma ili serije?

VLADUŠIĆ: Već neki od prvih čitalaca mog romana imali su utisak da bi od ovog teksta mogao da se napravi dobar film ili serija. Ja lično o tome nisam razmišljao, ali ne bih imao ništa protiv da se tako nešto dogodi. Lično, skeptičan sam prema takvoj mogućnosti, iz jednostavnog razloga: ovaj roman se ne uklapa u vladajući narativ. 

GLAS: Šta biste Vi rekli da je posao jednog književnika ili njegova dužnost? Shvataju li svi težinu riječi koje pišu?

VLADUŠIĆ: Moj profesor Slavko Gordić je u jednoj svojoj knjizi napisao da su pisci nekada imali sudbinu, a danas samo karijeru. Tome se nema puno šta dodati. Ukratko rečeno, mislim da je dužnost pisca da bude intelektualno pošten, a to znači da ima sudbinu. 

GLAS: Kako komentarišete negativne strane odnosa javnosti prema nobelovcu Peteru Handkeu?

VLADUŠIĆ: Odluka da se Nobelova nagrada dodeli Peteru Handkeu potpuno je razotkrila na koji način se danas tretira književnost i kakav je intelektualni profil dobrog dela tzv. globalno etabliranih pisaca. Problem sa Handkeom je bio u tome što ste imali jednog značajnog, svetskog pisca, koji je u ratovima devedesetih godina na teritoriji bivše Jugoslavije zauzeo intelektualno poštenu, što znači principijelnu poziciju. Kada zauzmete takvu poziciju, onda vam se odjednom takav rat učini nešto drugačiji nego što ga prenose glavni mediji na Zapadu. Tako postajete politički nekorektni i razbijate konsenzus laži koji nastaje tako što se svi koji govore lažu, jer imaju neku korist od laži. Zarad te koristi postaju spremni da izdaju zahtev za intelektualnim poštenjem, odnosno zahtev da se govori istina bez obzira na cenu. Zahtev koji su, da dodam, ispunili još i Asanž i Snouden, ili Harold Pinter.

GLAS: Kako je to uticalo na samu Nobelovu nagradu?

VLADUŠIĆ: Handke je na taj način postao politički nekorektan, a u sistemu gde se popularnost, karijera, materijalna i simbolička dobit dele na osnovu stepena političke korektnosti, to znači da je postao odmetnik, bezmalo zločinac. Činjenica da je i običan čovek, koji se za književnost ne brine puno, znao da je Handke zaslužio da dobije Nobelovu nagradu za književnost, ali da je neće dobiti zato što je odmetnik, pokazala je banalnu istinu da su je 95 odsto onih koji su je dobili od pada Berlinskog zida pa naovamo, dobili zato što su pristali da lažu ili su pristali da ćute i da ne ometaju druge u lažima. Književna vrednost je za dobijanje Nobelove nagrade za književnost postala kolateralno, sporedno i nebitno, jer se nagrađuje aktivno ili pasivno savezništvo u političkoj korektnosti, a ne one žvrljotine na papiru. Tako se Nobelova nagrada za književnost, izolujući Handkea, razotkrila kao Nobelova nagrada za političku korektnost, među onima koji nešto pišu. Dajući “Nobela” Handkeu, organizatori pokušavaju da sakriju tu činjenicu, no ne sumnjam da će naredni dobitnici nastaviti niz koji je Handke privremeno prekinuo.

GLAS: Kako komentarišete ovdašnje napade na Handkea?

VLADUŠIĆ: Meni je to, iskreno rečeno, bilo vrlo smešno. Kritičari Handkea iz ovih krajeva odavno znaju da je njihovo da ćute i slušaju, ili da eventualno ponavljaju ono što im se kaže sa Zapada. Na tom ćutanju, slušanju i ponavljanju izgrađene su njihove tzv. regionalne karijere. Drugim rečima, odavno su oni pristali na to da se ništa i ni za šta ne pitaju. Kako im je sada palo na pamet da se oni nešto pitaju u vezi sa Nobelovom nagradom, meni to zaista nije jasno.

S druge strane, intimno razumem globalne kritičare Handkeove Nobelove nagrade: to su ljudi koji su prodali svoje dostojanstvo zarad uspeha, a onda su videli da je čovek koji je sačuvao svoje dostojanstvo - Handke - ipak uspeo. Kako da ih to ne razbesni? I kako da to, nas ostale, ne zasmeje?        

GLAS: Nedostaje li nam kvalitetna književna kritika i uopšte, prava kritika pozorišta, književnosti, filma i muzike? I kako to da promijenimo i popravimo?

VLADUŠIĆ: U neoliberalnim društvima koja više ne moraju da se dokazuju boljim od komunizma postoji realna opasnost da se umetnost svede na političku korektnost ili na puku robu. Ja kao pisac smatram da zahtev za komercijalizacijom umetnosti ne mora biti nužno koban za umetnost, budući da složeni imaginarni svet još uvek može stati u komercijalnu formu. Samo se od tzv. književnika traži da bude malo bolji pisac. Sa druge strane, politička korektnost je po definiciji jednoumlje. Danas i najosrednjiji pisac dobro zna o kojim temama treba da piše ako želi prevod ili stipendiju, a koje treba da zaobiđe. Ako bi umetnost postala samo politički korektna i samo komercijalna, onda se kritika svodi samo na proveravanje ideološke ispravnosti dela, ili samo na reklamu proizvoda. I ništa više od toga. Da li ćemo imati kritiku, zavisi, dakle, od toga da li će među kritičarima biti ljudi kao što su Handke, Snouden ili Asanž. I da li će biti medija koji će biti zainteresovani da štampaju te ljude.

GLAS: Pripremate li nešto novo na polju pisanja?

VLADUŠIĆ: Da, radim na četvrtom romanu. Kada će i da li biti gotov, to još uvek ne znam ni sam.

FIKCIJA I ISTORIJA

GLAS: Da li je pisanje fikcije o istoriji i istorijskim činjenicama neka vrsta tereta ili možda obaveze onoga ko se tome posveti?

VLADUŠIĆ: Za mene je pisanje istorijske fikcije pre svega bilo uživanje, i to veliko uživanje. Razlog za to je činjenica da “Veliki juriš” nije tek jedna dugačka priča, već jedan veliki imaginarni svet. Držati taj svet u svojoj glavi, živeti u njemu i poistovećivati se svakog dana sa različitim junacima, koji doživljavaju rat i život na potpuno različite načine, sve to čini život romanopisca veoma intenzivnim i veoma bogatim. Tim pre što u stvaranju tog imaginarnog sveta morate vrlo intenzivno da proživite brojna iskustva ljudi koji su postojali, ratovali i patili u tom periodu. Oni tako na neki način postaju vaši prijatelji u prošlosti. I to vrlo dobri prijatelji.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.