Savo Peković, akademski slikar, za “Glas Srpske”: Život u svijetu medija podmuklo ispiranje mozga

Sa jedne strane je put od reči ka plastičnoj jezičkoj oblasti predstavljenog, a sa druge strane mistična oblast imaginarnog stvorena od strane mene kao autora. Naslikana slika je vizija u smislu interpretacije sveta koja povratno deluje na jezik .

Ovako je razgovor za “Glas Srpske” započeo akademski slikar Savo Peković, čija će izložba “Ćutanje ili onemelost” večeras u 19 časova biti otvorena u velikom izložbenom salonu Banskog dvora u Banjaluci.

- Serija slika “Ćutanje ili onemelost” je sastavljena iz više delova nastalih u različitim vremenskom periodima. U osnovi sve što pokušavam da napravim je okrenuto prema govoru ili tačnije jeziku kojem želim da dam likovni izraz - dodaje on.

GLAS: U uvodnoj riječi za ovu izložbu, naveli ste da kod Vas postoje pokretačke energije koje Vas ugrožavaju ukoliko ih ne pretvorite u sliku. Kako biste to objasnili?

PEKOVIĆ: Onaj koji stvori umetničko delo uistinu ne stoji pred delom svojih ruku drugačije od bilo kog drugog. Stvaranje je skok između planiranja i činjenja, ali i oka posmatrača. Delo sada “stoji” i time je zanavek “tu” spremno da na njega naiđe onaj koji ga susreće i vidljivo je u svom “postanju”. Stvaralaštvo je skok u kojem se odlikuje umetničko delo u svojoj jedinstvenosti i razumljivosti. To nas razmišljanje priprema  za pojašnjenje tvrdnje da se u umetnosti ne zbiva puko otkrivanje smisla.  Moglo bi se reći da se tu smisao skriva, tako da se ne ističe, nego je učvršćen i skriven u složenosti stvaranja. Ono što pokušavam da predstavim na mojim slikama dolazi iz ličnog iskustva, iz svesti o poreklu i naslućivanju budućnosti. Između života i smrti, moja unutrašnjost formuliše osećanja na način na koji životni put čine egzistencijalnim.  Čini mi se da moje slike, moj rad ne potiču samo iz umetnosti, već se vrlo često nalaze i van nje. Naravno da postoje citati koje primenjujem iz istorije umetnosti, sa primerima izražavanja umetnika. Nekada se postupci koji mi omogućavaju da stvaram kreću u tom pravcu - u tim trenucima može se govoriti o umetnosti u tradicionalnom smislu. Većina procesa potiče iz ličnog iskustva, iz stanja bola, sreće, uzbuđenja do često opsesivne napetosti.

GLAS: Ako se osvrnemo na naziv izložbe, da li biste rekli da kao pojedinci, i kao cjelokupno društvo, previše ćutimo, da smo onijemili pred sunovratom svijeta oko nas? Koja je uloga umjetnosti u tome?

PEKOVIĆ: Da bih odgovorio na ovo pitanje moram se vratiti rečima jer nisam sposoban da ćutim. Prisetiću se nemačkog pravnika iz kasnih tridesetih prošlog veka, tumača političkih procesa. “Pozivajući se na univerzalizam i humanost, neprijatelj kao kategorija prestaje da postoji. Pojam “neprijatelj” se menja pojmom remetilački faktor, time se protivnik dehumanizuje i oduzima mu se dignitet i legitimitet. On narušava globalni mir i univerzalne vrednosti, pa je stoga van ljudskosti i zakona. Pa će ratovi zarad očuvanja ili uvećanja ekonomske moći voditi, uz pomoć propagande, u krstaški pohod i u rat u ime čovečnosti”. Nema ničeg apsurdnijeg od tvrdnji da u savremenoj umetnosti nema i politički obojenih projekata, i da njena subverzivnost nije teorijski zasnovana: iako se projekat savremene umetnosti tiče uslova rada i života u društvu, on, čini se, ostaje nezanimljiv za pobornike kulturnog darvinizma i intelektualnog demokratskog centralizma. Nisam sposoban da razumem sve te procese. Ćutanje i onemelost nije dovoljna, kada govorimo o vremenu u kom živimo. Živimo u svetu medija u kojem je ispiranje mozga podmuklo i nezaustavljivo, a percepcije bivaju filtrirane u skladu sa potrebama moćnika, a gde su umetnici u tom, ne znam.

GLAS: Šta je slika koja bi predstavljala pismo jedinstvenosti svijeta? I šta je jedinstvenost koja oživljava na njoj?

PEKOVIĆ: Nema jedinstvene slike, sve slike su svet. Onaj ko pokušava da napravi jednu sliku, slika sav svet.  Da bi se dogodila umetnost, a o njoj govorimo, neophodno je da se delo učini veštinom, koja uspeva da se prikaže kao trenutno snažno i mnogostruko dejstvo vremena u kom nastaje. Umetnost nije san, ni grozničavo bdenje onoga ko slika. Ne vredi bdeti nad platnom. Umetnost zauzima prostor između ta dva trenutka. Slika u stvarnosti postaje nešto drugo, ona više nije apsolutno iznenađenje, trenutak otrgnut od večnosti vremena, ili mesto sudara svetla poteklog od umetničkog dela i svetla poteklog iz pogleda. Umetnost je dolazak na mesto svih susretanja, ali je svakako obeleženo željom da ne umre. 

GLAS: Da li je istinska sloboda za umjetnika i posmatrača u neopterećenosti porukama i prepuštanju čulnosti, doživljajima i emocijama utkanim u djelo?

PEKOVIĆ: Susret sa umetnošću nikada nije slučajan, treba biti spreman i dovoljno opušten da ga umetnost uzdigne. Po rečima umetnika Janisa Kunelisa umetnik danas mora biti intelektualac (vrhunski) da bi njegov umetnički rad imao značaj koji dovodi posmatrača do nove spoznaje. Umetnost nije samo umetničko delo, već i “svet umetnosti”. Drugim rečima, umetnost nije predmet (slika, skulptura, građevina) ili situacija (ambijent, scenski raspored, instalacija) ili događaj (muzičko delo, projekcija filma, scenski čin), već konstitutivni odnos “sveta umetnosti” u kome se taj predmet, događaj ili situacija pojavljuju kao umetničko delo: To je uloga umetnosti, da učini mogućim svet umetnosti i umetnost. Ovakav pristup može se identifikovati kao transcendentan zato što nagoveštava prisustvo umetničkog dela, onim što nije u umetničkom delu, ali jeste suštinsko za njega. Drugim rečima, jedna afrička maska u Britanskom muzeju, Dišanova lopata ili pisoar na izložbi u Boburu ili bilo koja slika Anrija Matisa ne dele zajednička morfološka svojstva po kojima su umetničko delo: maska pripada svetu rituala, lopata je načinjena kao upotrebni predmet (alatka za čišćenje snega), a Matisova slika kao slika slikarstva. Sva tri navedena predmeta su identifikovana imenom umetničko delo, tek u jednom mogućem istorijskom svetu koji nudi određenu (ne bilo koju) teoriju sveta umetnosti i umetničkog dela: teoriju postojanja (ontologije). Teoriju gledanja (recepcije), teoriju stvaranja (poetika), teoriju interpretacije (filozofija) i teoriju upotrebe (upotreba je praktična pokazna interpretacija odnosa predmeta, umetnosti i filozofije u odnosu na religiozno, magijsko, političko i upotrebno).

“Mjesta vremena”

GLAS: Vaše slike nastaju u serijama i vezane su za teme i razjašnjavaju jedna drugu. Ističete vrijeme kao posebnu stavku u nastanku, oblikovanju i priči koju slika nosi. Tako nastaje ono što nazivate “mjesta vremena”? Šta predstavljaju ta mjesta vezana vremenom i gdje se dopunjavaju, a gdje poništavaju?

PEKOVIĆ: Uvek me pitaju: koliko dugo si slikao ovu sliku? I to pitanje je zapravo pitanje koje se odnosi na proizvodnju, kao da pravim bilo šta? A zapravo umetničko delo je skup vremena. U tim vremenima se skupljaju različita iskustva koja kao rezultat daju delo.  Poništavaju se kada se nađem pred belim platnom. Da,  moram i da kažem “znati” vreme potrošeno na savladavanju tehnike i svega drugog potrebnog za nastanak dela,  etimološki upućuje na “imati viđeno”, na iskustvo pogleda, opet o vremenu. Imati viđeno znači vladati prostorom gde su “ideje” opet o vremenu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.