Sanja Marković, glumica, za “Glas Srpske”: Tomino i Gocino prijateljstvo bilo jače od strasti i ljubavi

Rekla je to glumica Sanja Marković u razgovoru za “Glas Srpske” govoreći o predstavi “Moj muž”, koja je pobijedila na festivalu “Zaplet” u Banjaluci, na kojem je proglašena i najboljom glumicom. Pažnju publike skrenula je ulogom Goce, treće Tomine žene, u filmu “Toma”.

- Najlakše je da sebe odbranimo kad samo pričamo, jer kada to izbacimo iz sebe, izgleda nam da je mnogo toga rešeno, ali nije baš tako - dodala je ona.

GLAS: U središtu predstave “Moj muž” je patrijarhalna žena. Iako živimo u savremeno doba, da li smo uspjele bar malo da odemo od patrijarhata?

MARKOVIĆ: Tim pitanjem se i Rumena bavi u knjizi po kojoj je rađena naša predstava. Pojavila su se razna ljudska prava, pa i ženska, ali ništa se krucijalno nije promenilo, iako je situacija bolja nego ranije. Žena danas ima pravo glasa, više to nije ona koja mora da kuva, sedi kod kuće i čuva decu, ali možda ipak i jeste. To je i dalje naše pitanje. Mi o tome konstantno razgovaramo, tako da još uvek traje promena i tranzicija je u toku. Kad gledamo predstavu ili čitamo knjigu, mi osvešćujemo to pitanje: Da li su se stvari promenile? To je problem, jer se u suštini ništa ne menja, samo se ponavlja. U predstavi se bavimo ženama različitog socijalnog i društvenog miljea. To je toliko različito, a svi njihovi problemi su jaki zato i nalaze utehu jedna u drugoj. Pitanje je koliko je zapravo meni teško kad vidim da je i drugome teško i kada to uvidim, je li mi onda lakše ili mi je taj tuđi problem samo uteha. Kad smo zajedno u problemu, onda skrećemo temu s te svakodnevice života, jer se o problemu konstantno misli, pa ne mora i da se govori.

GLAS: Koliko je bitna ženska solidarnost?

MARKOVIĆ: Solidarnost je neophodna, ona je najvažnija. To je ono što smo i nas dve, Jovana Belović i ja imale tokom rada na ovoj predstavi. Važno je imati takvog partnera, jer solidarnost pretapamo u predstavu iz našeg odnosa i života.

GLAS: U filmu “Toma” igrate Gocu koja je osvojila srca publike. Kako ste Vi lično doživjeli Gocu?

MARKOVIĆ: Goca je požrtvovana porodična žena. Takav profil žena nije se izgubio, ali je to onaj profil kojem može dosta da se sudi, a naročito sada kada je film izašao. Često sam nailazila na komentare u kojima se govori kako je Goca bila kod kuće i čekala Tomu dok je on nju varao. To zaista nije bila tema filma, ni suština Goce. Govorim o tome jer sam nailazila na pregršt komentara osude i ljudi su mi pisali kao šta u tom odnosu ima da se brani. Njihov odnos je bio prijateljstvo, koje je jače od strasti i ljubavi. Kod nas vlada neki ovčarsko-stočarski mentalitet kada se samo vezuješ za prvu stvar i onda se svi vežu za to. Kao prvo Toma je voleo Gocu, proveli su 18 godina zajedno. Ona je za njega uradila najvažnije životne stvari, nagovorila ga je da imaju dete i da ide da se leči. Koliko-toliko pomogla mu je u alkoholizmu i drugim stvarima. To je po meni pitanje prijateljstva u ljubavi, jer znamo šta partner sve može da znači ako sklonimo taj odnos strast-ljubav, koji jeste važan, ali ne i za opstanak. To je pitanje snage, biti pored nekoga i čuti nekoga. Zato sam rekla da svakome treba jedna Goca, a ne da svako treba da bude Goca, nego treba da je ima u osloncu, požrtvovanosti i zamislite velike ljubavi. To je nešto što je najvažnije. Svi su osuli osudama Gocu koja je rekla da je čekala Tomu dok je on odlazio i da je verovatno bio zaljubljen u Silvanu zato što je zaljubljive prirode. Ali Goca je izvan situacije, jer to je neka druga svest. Zamislite da možete to da kažete, a da dobro znate šta imate od partnera i on od vas. Zamislite koja je to veza i snaga ljubavi. Ljubav i iskrenost su najvažniji, a toga nam najviše nedostaje.

GLAS: Šta je Vama, kao mladoj glumici, bilo najteže tokom snimanja ? 

MARKOVIĆ: Sve, to mi je prvi film, pa je sve bilo teško, počevši od toga gde treba da stanem, šta da radim, do toga šta treba da se dogodi u meni da iznesem ulogu onako kako treba.

GLAS: Upoznali ste se sa Gocom, postoji i jedna fotografija na kojoj čak sjedite u istoj pozi. Da li su neke uloge u životu slučajne ili mislite da postoji neka povezanost?

MARKOVIĆ: Uvek postoji povezanost. Kao i za predstavu “Moj muž”. Nije slučajno da je rediteljka Jovana Tomić tek tako podelila uloge. Uvek je to nešto povezano i ako znamo da povežemo te znakove, a ne verujem u slučajnosti jer uvek ima neki znak, vidimo da je to prosto bilo do trenutka u životu.

GLAS: Šta Vam je Goca rekla nakon svega?

MARKOVIĆ: Ona nije pričala o ulozi Goce, jer je svesna da ona nije morala da bude u filmu. Tomom je bila oduševljena, kao da ga je videla ponovo. Tako da je to i važno. Opčinjena je i Milanom i filmom i Tomom. Vraćale su joj se uspomene i to je veoma čudno i nama je nezgodno da o tome pričamo jer je to ipak nešto posebno.

GLAS: Dobili ste prvu ulogu još dok ste studirali. Koliko je značajno za glumca da tokom studija uđe u svijet teatra, da dobije priliku da radi sa režiserima, scenografima?

MARKOVIĆ: Veoma je važno, ali strpljenje je najvažnije. Ima tu dosta sreće, ali potrebno je mnogo strpljenja kojim treba da se naoružaš. Teška je stvar danas doći do pozorišta i filma. To je rudarski posao, ali to je ono - tu sam, čekam i radim.

GLAS: Glumite u filmu “Trag divljači”, šta nam možete reći o tome?

MARKOVIĆ: Film je u montaži i još ne znam kada bi trebalo da izađe. Igram šalterku Branku koja radi u novinarskoj redakciji. Bilo mi je teško da se zamislim u novinarskoj redakciji, ali uspela sam.

GLAS: Riječ je o kriminalističkom trileru, kako posmatrate mnogobrojne žanrove koji se pojavljuju u srpskoj kinematografiji?

MARKOVIĆ: Dosta dobrih stvari je izašlo, ali ima i promašaja. Meni ta hiperprodukcija ne odgovara, jer ako radim predstavu, onda radim predstavu, ako snimam jednu stvar, samo nju radim. Ali s druge strane hiperprodukcija je dobra zbog egzistencije koja je kritična. Ima nas mnogo. Zato je važno da radimo, da znamo da smo zaradili čestito, pa makar samo za  kiriju.

GLAS: Šta je ono što biste Vi birali da radite, ono što nosi posebnu čar, pozorišne ili filmske uloge?

MARKOVIĆ: Uvek sam se ježila na to da kao jedno je pozorišna, a drugo je filmska gluma. To ne postoji. Krupni plan je svuda važan, isto treba da igraš. Iznutra, iz duše, pa šta bude. U film sam odavno zaljubljena i čak pre nego u pozorište, ali, opet, ljubav je podjednaka jer samo su važne iskrenost i suština.

Planovi

GLAS: Kakvi su planovi za naredni period?

MARKOVIĆ: Radimo predstavu “Putujuće pozorište Šopalović”, koja je bila pauzirana jer je Lane preminuo. Dragan Bjelogrlić je uskočio već na festivalu u Užicu. Igramo je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, tome se radujem jer to je  magija. Tekst je divan, Ljubomir Simović je poseban, jer nosi toplinu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.