Radoslav Rale Milenković, glumac, za “Glas Srpske”: Iskoračimo iz živog blata prošlosti

Rekao je to u razgovoru za “Glas Srpske” glumac Radoslav Rale Milenković, koji je u utorak čitao poeziju na ljetnjoj sceni Gradskog pozorišta “Jazavac” u Banjaluci.

- Nema većeg čina i postignuća od toga da izraziš ono što osećaš i misliš, od toga da kažeš kako je u tvojoj duši i u svetu - dodao je on.

GLAS: U vremenu u kojem vladaju društvene mreže i raznorazni sadržaji, koliko je važno čitanje? Da citiram Helderlina: “Čemu još pesnici u oskudnim vremenima?”

MILENKOVIĆ: To je pitanje oduvek, svet samo ima drugu pojavnost. Uvek je duboka ljudskost i naša potreba da čitamo poeziju bila ugrožena od svakodnevice. No, ono što pozorište može, to je da čitanje učini javnim i zajedničkim činom sa publikom. Verujem da je čitanje potrebno, ali ne zato što će se nešto epohalno desiti u svetu. Ništa se neće promeniti. Najdublje spoznaje koje imamo o sebi, o svojoj ljudskosti, o svom udesu u svetu, imamo zahvaljujući velikim pesnicima. Poezija pokušava umesto nas da kaže čemu mi u oskudnom vremenu i čemu ljudskost u oskudnom vremenu, zašto volimo, zašto ne volimo, zašto patimo, zašto smo tužni, ili srećni. Dugo sam se pripremao i nosio mišlju da čitam poeziju javno i onda sam tražio scenski okvir za to. Na kraju sam došao do toga da je najbolje da sednem i da čitam. Meni je čin čitanja poseban i intiman. Poželeo sam ovim da vratim dostojanstvo činu čitanja. Imam dvoje dece i znam koliko njihova generacija i mlađi malo čitaju. Vidim koliko nemaju naviku i koliko im koncentraciju i pažnju ždere sve novo čemu smo izloženi. To ne možemo promeniti, ne možemo ukinuti “Tik Tok”, ni “Instagram”, ali možemo da napravimo prostor i vreme da čitamo. Blaženopočivši patrijarh Pavle je rekao da molitvu i kad znaš napamet najbolje je da je čitaš. Ima nečeg u procesu čitanja, spoznaje i izražavanja, poniranja u nešto što je tekst, jezik i pismo. Čitam sve što volim.

GLAS: Čitate ljubav?

MILENKOVIĆ: Čitam ljubav i to je jedini kriterijum. Ljudi koji dođu na to poetsko veče ne čuju mnoge pesme koje očekuju ili vole i koje zavređuju da budu čitane, ali čuju neke za koje nisu ni znali. Čitam Tarkovskog, Šekspira, Šimborskog, Luja Aragona, Crnjanskog i druge.

GLAS: Poznata je ona Šekspirova misao da nema većeg mraka od neznanja. Je li poezija, možda, put koji nas vodi iz tog mraka?

MILENKOVIĆ: Svet je oduvek u krizi, ali zahvaljujući našoj tvrdoglavoj želji da se kao vrsta nastavimo, taj svet izgleda kao da nema kraja. Mi smo smrtni, ali je svet besmrtan. Ipak, poezija je dokaz besmrtnosti ljudskog duha. Zapisana ostaje zauvek svima. Ne znam šta će nas izvesti iz mraka, ni da li poezija može nešto da učini za ovakav odvratan svet, ali za nas može da učini mnogo. Može da nas umota u čaroliju, u paučinu magije, da sačuvamo ljudskost, potrebu da volimo i budemo voljeni, da kažemo da volimo. Ne umemo, ali umeju pesnici. Oni to čine za nas.

GLAS: Nedavno je objavljena Vaša zbirka poezije “Prazna gnezda”. Naslov asocira na dom u kojem nema nikog, na ljude koji odlaze, na prazna srca, da li se možda u tome ogleda simbolika zbirke?

MILENKOVIĆ: Gnezdo podrazumeva toplinu, sigurnost, spokoj i zaštićenost. Rastanci i gubici prouzrokuju prazna gnezda. A mi moramo da živimo i u praznim gnezdima koliko god to bilo tužno. S druge strane, to govori o našoj osuđenosti na druge. Moramo imati druge, jer sami nismo ništa. Moramo imati decu, roditelje, pretke, potomke, ljubavi. Život i nije ništa drugo nego suočavanje sa praznim gnezdima. Ko je tu grabljivica, nije ni važno. Nije bitno zbog koga je prazno gnezdo, ali je važno da mir gnezda i naš mir nije trajan. Imamo ga kao iluziju, ali i mi nekome praznimo gnezdo i pravimo nova. To je razlog zašto se tako zbirka zove. U njoj su sve pesme ljubavne i u ovom slučaju su to prazna ljubavna gnezda.

GLAS: Kako sačuvati i odbraniti ljubav?

MILENKOVIĆ: Voleći. Treba samo voleti, sa svim cenama i monetama kojima moraš da platiš svaki bol, patnju i povređenost. Ljubav je peti element, vrhovni, objedinjujući. Uzalud je sve ako je nema.

GLAS: Kako posmatrate trenutna dešavanja na političkoj i društvenoj sceni u Srbiji i Republici Srpskoj?

MILENKOVIĆ: Ljudske niske strasti, podlosti, pohlepe, ulizištvo, grabežljivost nisu ništa novo. Ali, to da se svet pretvori u polje gde samozvani uzurpatori svega odlučuju o našim životima, to još nije bilo ili ne bar u ovakvom obliku. Sve te bitange i hulje, moralne nakaze koje vode političke stranke treba ignorisati. Nemam drugu ideju osim da ih tretiram kao da ne postoje. Da bi čovek s njima bilo šta raspravio, morao bi da se služi njihovim sredstvima, a moja pokojna majka je govorila: “Pomešaj se u mekinje, poješće te svinje.” Trudim se da me mekinje što manje dodiruju. A u umetnosti smo bezbedni, oni tu ne zalaze.

GLAS: Nedavno je emitovana serija “Jedini izlaz”, koja se dotiče društvenih pitanja, kriminala, institucija. Je li naša stvarnost gora od onog što je prikazano u seriji?

MILENKOVIĆ: Svakog dana imamo dokaze da je to gore nego što naša mašta može da pretpostavi. Čovek i kad misli o zlu, ima granicu tamo gde se završava njegova mogućnost da poveruje da je to tako. Nemamo uvida u to, jer je trenutno na delu ono što je Breht napisao u “Prosjačkoj operi”, a to je situacija potpune simbioze zajedničkog delovanja kriminala, politike, policije i sudstva, koje bi trebalo da nas štiti. Taj konglomerat, te tri institucije nas čine nemoćnim. Nama je demokratija, izbori i sva ta priča data kao igračka. To je samo alibi siledžijama, huljama, neznalicama i amoralnim ljudima, ali i dobar izgovor da nam kažu “ćuti, glasao si”. Ali, nijedna vlada nije ona za koju je bilo ko glasao, jer se oni posle dogovore u skladu sa svojim internim pozicijama moći. Dele plen i to nema veze sa politikom kao službom naroda. Tako da mi nemamo načina da sa time uđemo u bilo kakvu vrstu argumentovanog sukoba, uključujući i poziciju i opoziciju. Onda se dešava paradoks da se ljudima politika kao delatnost zgadila. U toj zgroženosti pred načinom na koji se politika dešava, mi se anesteziramo od učešća u javnom životu. A i nemamo neke šanse jer su oni beskrupulozni. Spremni su na sve, da bi ostali na vlasti.

GLAS: Selimović je pisao da želja za moći u čovjeku nadvladava sve.

MILENKOVIĆ: To je posebna droga. To je patološki, i to nije normalno.

GLAS: Ove godine preuzećete klasu na Akademiji umjetnosti u Banjaluci. Šta je najvažnije čemu želite da naučite mlade?

MILENKOVIĆ: Voleo bih da savladaju što viši standard zanata, ali i da budu spremni na okolnosti u kojima će pokušavati da rade svoj posao i da žive od toga. Voleo bih da ih uverim koliko je važno nekoliko jednostavnih principa. Živimo u histeričnom svetu u kome se juri moć i zarada. Svi su ambiciozni, svi sve znaju, tvrde da sve mogu, a voleo bih da mlade naučim dve stvari. To je da svaka ambicija ima pravo da postoji isključivo na znanju. S druge strane, da svaki uspeh ima pravo da počiva isključivo na radu. Ne možete postići uspeh ako nije rezultat rada.

GLAS: Kakvi su utisci sa snimanja serije “Složna braća”, šta nam pokazuje nova generacija, jesmo li napredovali za 26 godina?

MILENKOVIĆ: Volim komedije i način na koji se hrabro i nepotkupljivo rugamo svojim manama. To je slučaj sa ovom serijom, gde podjednako sva tri entiteta i distrikti, sve to ludilo koje se uspostavlja kao princip postojanja i suživota, ludilo svakodnevice koje počiva na mentalitetu i u kome su svi narodi isti, a prave se da su drugačiji, imaju komičnost za posledicu. Lepo smo radili, dobro smo se zabavili. Planiraju se još dve sezone, ali o tom potom. Voleo bih da publika uživa i da se zabavi rugajući se ne samo jednima, drugima i trećima, nego svima. Pre svega sebi, svojoj umišljenosti i grotesknosti u pokušaju da svoj stereotip i ljušturu ponašanja pokaže vrednijom nego što su to drugi. Svi smo zajedno, što je rekao Tin Ujević, tmuša. Svi smo smešni.

GLAS: Nedavno je objavljeno da će Hrvatska staviti Nikolu Teslu na novčanice. Mi Srbi kao da najmanje dajemo pažnje svojim kvalitetima.

MILENKOVIĆ: Pa kad smo neznalice i nismo spremni da u to što želimo da budemo uložimo znanje. U priči oko Tesle mi se najmanje sviđa ponovna aktuelizacija da smo žrtve. Bio sam nedavno u Sarajevu nakon dugo godina. Poveo sam sina da mu pokažem gde sam bio mlad. Kad smo se vraćali, pitao sam ga kakav je utisak i rekao mi je mogu li ljudi da prestanu da smaraju time što su žrtve. Svi žive svoju ulogu žrtve. Znam koliko je bilo strašno. Ali kako da iskoračimo iz živog blata ružne prošlosti. I mi Srbi i svako. Ne možeš živeti u živom blatu. Moraš živeti danas. To ne opravdava nijedan zločin, poštujem i sve uvažavam, ali ajde da vidimo možemo li nešto da pročitamo što će nas oplemeniti. Ne moramo zajedno nikad ništa. Ne treba ljude nagoniti. Moja majka je sa Kozare i moji roditelji su ceo rat bili na Kozari, gde su iz Novog Sada došli u penziju. I ja sam dolazio stalno. Nisu hteli da dođu u Beograd iz solidarnosti sa narodom. Nema tu rešenja. Rat u Bosni trajao je dok je bio dobar biznis. Najveća zagonetka koju ne može ni Nobelova nagrada da objasni jeste kako je moguće da u zemlji kao što je BiH, koja nije ekonomski tigar, bude najstabilnija valuta na svetu. Kako je moguće da je benzin uvek 1,94. Je li ovo najbolja ekonomija na svetu koja 25 godina ima najstabilniju valutu, koja se ni za fening nije pomerila? To je dokaz da je sve pitanje političke proizvoljnosti, a ne ekonomske nauke. To mi vređa razum.

GLAS: Spomenuli ste Kozaru. Glumili ste u filmu “Dara iz Jasenovca”, je li došlo vrijeme istina?

MILENKOVIĆ: Film o stradanju bilo kog čoveka mora biti jednako potresan Japancu, Norvežaninu i Srbinu. Onda je dobro da postoji. Kad film nije propaganda, to je dobro. U tom filmu sam igrao zato što je moja majka bila u redu za Jasenovac. Moj deda i njegova dva starija sina i njegov brat i sinovi su pobijeni u šumi. Međutim, došli su tada neki kulaci iz Daruvara koji su imali pravo na roblje i hteli su da odvedu moju baku i tu stariju decu. Mamu i malog bratanca nisu, jer su bili maleni. Onda se ta Hrvatica sažalila i izmolila od muža da ih povedu i tako ju je spasila od Jasenovca. Zbog moje mame sam zahvalan Gagi Antonijeviću što me pozvao.

Banjalučani

GLAS: U Banjaluci ste često. Kako Vam je u našem gradu?

MILENKOVIĆ: Stekao sam ovde prijatelje i kolege i rado dolazim. Grad mi se dopada. Ova reka je neprocenjivo blago. Sviđa mi se što se u Banjaluci mnogo manje psuje nego u Beogradu. Manje je histerije. Kada dođem u Banjaluku, malo se i stidim koliko mi se psovki otme i koliko shvatam da smo u Beogradu svi izluđeni. Ovde su ljudi pribraniji. Sviđa mi se ton kojim se razgovara i šali, ljudi nisu uštogljeni. Imaju ton koji stiže iz punih pluća, a ne iz grča u grlu.

Planovi

GLAS: Kakvi su planovi za naredni period?

MILENKOVIĆ: Planiram da početkom septembra kompletiram klasu, da izaberem darovitu, vrednu, hrabru i dobru decu. I da koliko mogu svojoj deci budem od koristi. Radim novu predstavu u Narodnom pozorištu u Beogradu. Egon Savin režira komad Nikolaja Ostrovskog “Vuci i ovce”, a 26. septembra bi trebalo da bude premijera.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.