Radoš Bajić, za “Glas Srpske”: Srbi su ljudi sa srcem i dušom

Rekao je ovo za “Glas Srpske” Radoš Bajić, čuveni glumac, scenarista i režiser objašnjavajući koliko je normalno i čudno da se čekalo preko 80 godina da dođe vrijeme za filmsku realizaciju istinite priče ispričane u njegovom novom projektu “Heroji Halijarda”. Proslavljeni doajen srpske kinematografije kaže da je ova priča sama po sebi čudnija i maštovitija od bilo kakve ratne fikcije.

- Tokom akcije, samo sa Galovića polja u Pranjanima spaseno je 508 pilota, dok je kasnije iz Koceljeve i Boljnića u Republici Srpskoj evakuisano još oko 150 avijatičara. Ovo je primer velikog herojstva, dobročinstva i humanosti našeg naroda u jednom od najtežih perioda u sopstvenoj istoriji, kada je bio napušten od saveznika i gurnut u čeljusti komunizma koji nam je bio pred vratima. Pošto nije mogla da prisvoji i uknjiži ovo herojsko delo kao svoje, komunistička vlast u Jugoslaviji učinila je sve da se ova veličanstvena akcija gurne pod tepih i zaboravi, kao što su to, falsifikujući istoriju, učinili i sa 27. martom 1941. Zato ne čudi što je Halijard sedam decenija u srpskom narodu bila zabranjena reč - dodao je Bajić.

GLAS: U međuvremenu smo kao nacija prošli pun krug od saveznika do rivala američke politike na Balkanu, ne učeći ključnu lekciju da u politici ne postoje vječna prijateljstva, već samo vječni interesi.

BAJIĆ: Nažalost, potpuno sam saglasan s konstatacijom koju ste izneli u vašem pitanju. Meni ni dan-danas nije jasno čime je srpski narod zaslužio takav odnos od strane SAD i tzv. zapadnih demokratija. Oduvek smo bili na pravoj strani, s ogromnim žrtvama koje smo dali i uvek smo u raspletu istorijskih događaja ostajali kratkih rukava i bili gubitnici. Zbilja ne razumem? I danas se najmoćnija zemlja sveta prema nama ophodi kao prema lošim momcima. Doduše, 1918. godine američki predsednik Vudro Vilson je naredio da se na Beloj kući istakne srpska zastava u znak divljenja za ogroman doprinos srpske vojske pobedi u Prvom svetskom ratu, što je veliko priznanje i čast. U Drugom svetskom ratu veličanstveni primer humanosti, dobrote i čovekoljubivosti srpskog naroda prema američkoj naciji jeste upravo “Halijard”. Nažalost, sila, bahatost i interesi kroz istoriju, pa i danas, glavna su obeležja svetske politike. Ipak, verujem da će film “Heroji Halijarda” i televizijska serija “Vazdušni most” dati doprinos podsećanju i ispravljanju razumevanja između njih velikih i moćnih i nas malih, ali svojih i dostojanstvenih.

GLAS: U “Herojima” se ponovo dotičete teme koja vas je koštala mnogo vremena, novca, živaca, nadam se ne i zdravlja, tj. teme tragične sudbine Jugoslovenske vojske u Otadžbini i generala Draže Mihailovića. Dosljedan ste čovjek koji mora završiti ono što želi ispričati ili ne želite da se povučete pred onima koji i nakon osam decenija uporno dijele srpski narod na četnike i partizane?

BAJIĆ: Bratoubilaštvo je rak-rana srpske nacionalne istorije. Spadamo u narode koji su se u svetskim okvirima najviše delili, hvatali za guše i satirali među sobom. Bojim se da i dan-danas situacija ništa nije bolja. Partizani i četnici još uvek ratuju, a zato je kriva krvava ideološka mantra koju su nametnuli komunisti. Moj interes kao autora za taj tragični period srpske istorije nije motivisan potrebom da stanem na bilo čiju stranu, na komunističku nikako, kao ni na četničku, iz razloga revanšizma i osvetoljubivosti - već da dam doprinos istorijskom pomirenju Srba, do kojeg mora doći da bismo zbili redove, da bismo opstali i da ne bismo, kao mali narod u traumatičnom i surovom 21. veku, izumrli i nestali.

GLAS: Nedavno ste promovisali monografiju “Moj život, moja priča”, što Vam je bila i obaveza kao dobitniku nagrade “Pavle Vuisić”, da li su vas iznenadile neke stvari koje ste posijali iza sebe u proteklih skoro pola vijeka karijere i života u toj retrospektivi?

BAJIĆ: Monografija je izazvala veliki interes javnosti što je za mene prvo i najveće iznenađenje, jer prečesto takva štiva mogu da budu publici dosadna, a zanimljiva samo za užu familiju autora. S mojom monografijom se to nije desilo jer je pisana srcem i istinom. Nijedan detalj svog života koji sam ispovedio u knjizi nije friziran, doterivan i lakiran. Surovo sam istinit kad se prvi put u svom profesionalnom veku javno otvaram i govorim o mojim porazima i pobedama, o usponima i padovima. Valjda zbog toga ljudi koji su imali knjigu u rukama i koji su je pročitali, govore da ona nije suvoparno egocentrično navođenje redosleda mog života, već društvena, sociološka i kulturološka freska vremena u kom sam živeo i živim i dan-danas. Zato verujem da će knjiga, u kojoj sam izneo svoj život na tacni, preživeti i trajati…

GLAS: Koliko Vam je lično teško povjerovati da je od prve važnije uloge Nedeljka Čabrinovića u Sarajevskom atentatu Veljka Bulajića proteklo nevjerovatnih 47 godina. Kako se sjećate tog projekta u kojem ste ozbiljno pustili krv na setu i završili u bolnici, saradnje s Bulajićem i koji bi savjet danas dali tom mladiću?

BAJIĆ: Ne žalim ni za jednim danom u svom životu. Borio sam se i živeo ga punim plućima. Nisam ga proživeo u medu i mleku, bilo je više čemera i muke, ali sam Bogu zahvalan. Svakako da se sećam “Atentata” s velikim ponosom. Možda nije ni slučajno što i slovo A moje karijere upravo počinje s takođe prvorazrednom nacionalnom temom, a to je “Mlada Bosna” i težnja našeg naroda za slobodom i trasiranjem nacionalnog puta u budućnosti. U svojoj karijeri, radio sam različite projekte, i po temama i po žanru, ali su me oduvek magično privlačile teme vezane za sudbinu naroda kojem pripada.

GLAS: Imali ste u tom periodu mnogo sjajnih dramskih uloga od “Beštije” preko monodrame “Led” do ultrapopularnih rola poput uloga u “Partizanskoj eskadrili” i serijalu o Sekuli. Ipak, nazovimo je tako, prvu polovinu karijere su u glumačkom smislu obilježile uloge u filmovima Žike Pavlovića “Na putu za Katangu” i “Dezerter”, kojim ste elegantno demantovali kvalifikacije da ste uspješni samo kao populistički glumac?

BAJIĆ: Još u detinjstvu i ranoj mladosti znao sam da neću biti inženjer jer se s matematikom nikad nisam dovoljno razumeo. Kao dečak sanjao sam da postanem dirigent, kuburio sam sa fizikom i hemijom, a dobijao petice na pismenim zadacima iz srpskog jezika… Jednom rečju, rođenjem sam bio predodređen da se bavim umetnošću. Posle završene Akademije, radio sam s mnogim autorima i rediteljima. Ipak, Živojin Žika Pavlović je presudno uticao na polifoničnost mog bavljenja filmskom profesijom i direktno je zaslužan za moj razvoj kao scenariste i reditelja, jer sam u saradnji sa njim, koja je trajala sve do njegove prerane smrti, mnogo naučio… Njegov nagli odlazak nas je pretekao i nismo uspeli da snimimo makar jedan od dva nova filma koja smo godinama pripremali.. Zbog čega veoma žalim.

GLAS: Serijal o Sekuli bio je uspješan kod publike, a kritikovan od strane jednog dijela kritike. Otkud kod nas taj elitistički stav prema komediji kao manje vrijednom žanru, iako je komedija dala recimo dva najveća dramaturga kod Srba (Nušića i Kovačevića), ali i brojne glumačke veličine, iako nam je često bila jedini lijek za brojne nacionalne teškoće?

BAJIĆ: Kao glumac ja volim komediju i verujem da sam se i u svojoj karijeri vrlo uspešno u njoj oprobao. Tačno je da komedija u filmskoj umetnosti ima tretman žanra drugog reda, što je velika greška. Komedija je težak, zahtevan i plemenit posao. Plemenit je jer ima cilj da kod gledaoca pobudi radost i sreću, a to je veoma težak i komplikovan zadatak. Ako govorimo o mom komediografskom doprinosu u filmovima o seoskom kovaču Sekuli, moram da kažem da se ja tih filmova ne stidim, naprotiv, veoma su mi dragi. To su filmovi koji spadaju u red najgledanijih u našoj kinematografiji, a ne bi trebalo zaboraviti da se filmovi produciraju i prave - upravo za publiku.

GLAS: Koliko se u pomenutom liku Sekule, a koliko u pomenutoj monodrami “Led”, kriju korijeni stvaranja Radašina, seoskog domaćina koji pokušava sačuvati porodicu, okućnicu i vlastitu ljudskost dok srpsko selo gori i tiho izumire?

BAJIĆ: Radašin i “Selo gori, a baba se češlja” jesu apoteoza onoj Srbiji koja nas je sačuvala, othranila i u ratovima odbranila. To je oda srpskom selu koje nažalost nestaje. U genezi lika Radašina, kojeg i danas vole milioni ljudi, po meni nema ničega od Sekule sem što su i jedan i drugi dobri ljudi. Imam uvek snažnu potrebu da u svojim delima odbranim Srbina kao čoveka sa srcem i dušom, dobrog i često naivnog, što je u ortodoksnoj suprotnosti od one slike o nama Srbima koju više decenija grade svi oni u okruženju koji nas ne vole, pogotovo medijsko-propagandne mašinerije svetskih moćnika, koji sve vreme žele da nas s jarmom na vratu nabiju u svoje torove.

GLAS: Serija “Selo gori, a baba se češlja” jeste svojevrstan fenomen srpske kinematografije. S jedne strane, ogromni rejting i gledanost, popularnost i slava, šest sezona,  s druge ponovo optužbe za populizam i glorifikovanje mentalitetskog humora. Da li ste očekivali toliki uspjeh i toliko osporavanja?

BAJIĆ: Verujte mi da u neverovatnom odjeku ogromnog uspeha koji smo postigli, te zlurade packe i komentare “drugosrbijanaca” o populizmu i ostalim glupostima ja nisam ni čuo. Sećam se da sam odgovorio na nekoliko napada koji su došli iz “kruga beogradske dvojke”. Neki su se pitali - šta Radoš Bajić uopšte traži u Beogradu? Zašto nije u Petlovcu? Što je veoma opasno pitanje - nalik na lekcije iz udžbenika fašizma. Ali, zbilja, nisam davao pet para na te zluradosti. Kada neko u emitovanju postigne rejting 41 i udeo u gledanosti 72 odsto, kada svaku epizodu gleda preko tri miliona ljudi - svaka dalja priča je izlišna. Prošlo je sedam godina otkako je selo prestalo da gori, od kada je serija završena, ali se i dalje o njoj govori i piše, što najbolje svedoči o tome da je to serija koja je odavno postala mnogo više od najvoljenijeg televizijskog programa.

GLAS: Pomenuli smo već glumu, uz to ste scenarista, režiser i producent. Mnogo uloga i zadataka za jednog čovjeka. Gdje se najprijatnije osjećate i koliko je tolika raznovrsnost poziva vaš izbor, a koliko je prosto nužnost vremena?

BAJIĆ: Imao sam snažan motiv da uđem u sve tajne stvaranja filma i televizijskih serija. Pored glume, u scenaristički rad sam krenuo veoma rano. Moj prvi filmski scenario za film “Katanga” 1986. režirao je ne manje, ni više nego veliki Živojin Pavlović što mi je dalo snažan vetar u leđa. Režije sam se latio u seriji “Selo gori”. Pored producentskih poslova, od ova tri navedena posla - najbolje se osećam za svojim laptopom, dok pišem, maštam i scenaristički skiciram buduće filmove i TV serije, a sve manje sam poletan kada treba da glumim. Videćemo, nek je zdravlja…

GLAS: Film je ranije bio ozbiljna umjetnost, danas je to ozbiljna industrija, televizijske serije i striming to podižu na neslućene razmjere. Imate veliko iskustvo u svakom segmentu produkcije iza sebe - šta je dobro a šta loše u toj promjeni, koja se evidentno dešava u sedmoj umjetnosti?

BAJIĆ: U svetu su filmska i televizijska produkcija odavno veliki biznis i povremeno umetnost. Kod nas se danas mnogo snima, ali malo ima kvalitetnih projekata. Kritičan sam prema stihijskoj hiperprodukciji koja nudi mali broj ozbiljnih, umetnički i produkciono zaokruženih projekata. Jedino što je dobro jeste to što je veliki broj filmskih radnika radno angažovan, ali bojim se da to nije dovoljno.

GLAS: Kao režiser načeli ste brojne bolne teme i tajne srpske istorije, neke ste uspjeli realizovati, neki su nažalost ostali na pola puta? Takvih tema imamo na pretek, bilo to dobro ili ne, ali šta bi iz burne istorijske čitanke našeg naroda još voljeli uraditi, ako bi se kockice složile?

BAJIĆ: Voleo bih da snimim film o odbrani Beograda 1915. godine. To je još jedan antički trenutak u nacionalnoj istoriji Srba, koji su ponosan i dostojanstven narod, koji nažalost još uvek nije rešio sopstveno nacionalno pitanje i još uvek mora da se bori za svoje samosvojno pravo na normalan i miran život. Primeri za to su nažalost i Kosovo i Metohija i Republika Srpska… Ali nama ostaje da se borimo i nadamo… Rođen sam i stasavao u siromaštvu, oskudici i skromnosti. Moji roditelji seljaci vaspitavali su me u duhu izvorne srpske vere i pravoslavlja koje je, po svojim temeljnim odrednicama, sveto pismo mog života i moj životni putokaz: da ljudima valja činiti dobro, da svakom pomognem koliko mogu, da volim ljude, da čuvam i negujem porodicu kao maticu svog života. Oduvek, pa i danas, stranputice nisu bile u mojoj vizuri, nisu me doticale jer ih nisam primećivao, niti imao interes za njih. Uvek sam bio i ostao zagledan u pravac mog života na koji su me usmerili roditelji, na kome me je nadgledao Svevišnji i čuvala moja krsna slava.

Uloge

GLAS: Kao glumac tumačili ste skoro sve žanrove i likove, radili ste s velikanima naše kinematografije. Koje uloge biste izdvojili kao Vama najdraže bez obzira na kritički i komercijalni uspjeh?

BAJIĆ: To su tri uloge iz rane mladosti: Čabrinović iz “Atentata”, Anđelko iz “Beštija”, Dalibor iz “Eskadrile”. Zatim tri iz sredine karijere: Jova iz filma “Na putu za Katangu”, Aleksa Veljačić iz “Dezertera”, Sekula iz tri filma koje smo radili i na kraju svakako Radašin iz “Selo gori” i uloga oca u filmu Gage Antonijevića “Zaspanka za vojnike”.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.