Radmila Smiljanić operska diva za “Glas Srpske”: Ništa nije nedostižno ako imate petlju

Ovako je razgovor za “Glas Srpske” započela operska  diva, primadona, sopran Radmila Smiljanić, govoreći o Banjaluci, svom rodnom gradu, gdje će večeras biti otvorena izložba posvećena njoj i njenom umjetničkom i pedagoškom radu. Izložba autorke Dragice Gaćeše “Sve bilo je muzika” biće otvorena u 19 časova u velikom izložbenom salonu Banskog dvora.

- Uklopilo se da se poklapa 50 godina umetničkog i 25 godina pedagoškog rada i došao je predlog za izložbu, jer pri Narodnom pozorištu Beograd imamo naš pozorišni muzej. Izložbu je radila mlada kustoskinja, čiji sam prvi rad bila i sve je lepo ispalo. Ona je onda ponudila svoju ideju Banjaluci i Sarajevu. Banjaluka se, naravno, odmah odazvala - dodala je ona, govoreći o ovoj izložbi.

GLAS: Proteklog vikenda u Banjaluci imali smo priliku da prisustvujemo koncertu “Veče banjalučkih diva”, na kojem su nastupale i vaše nekadašnje studentkinje Dunja Simić i Snežana Savičić Sekulić. Kakav je osjećaj ponovo gledati svoje učenice na sceni?

SMILjANIĆ: Godinama ih pratim i znam sve njihove faze i tu nema nepoznanice. Za njih sam uvek tu i za njih nemam straha, znam da su spremne i vole da me vide u prvim redovima. To je neka spona. Pošto smo sve Banjalučanke ja znam kako je pevati svojima. To je nešto posebno, ali dobijete takvu volju i dajete sve od sebe i prevaziđete sebe. Dobijete divnu podršku i publika uzvraća emocije. One ne da su dostigle svoj nivo, nego su prevazišle. To je blago koje ne može da se opiše rečima.

GLAS: Kakva su Vaša sjećanja na neki od ranijih nastupa u Banjaluci?

SMILjANIĆ: Pre mene tu su nastupali i moj tata sa “Pelagićem”, horom, kao i mama koja je pevala u horu, posle je mama imala solističke koncerte na toj sceni. Posle kad sam ja kao devojčica nastupala ovde su bile prve daske na koje sam stala. Kao mala, svirala sam klavir, noge mi nisu dopirale do pedala. Onda su prošle silne godine i došla srednja muzička škola u čijoj sam prvoj generaciji bila. To su nezaboravne uspomene i iznad svega ponosna sam, pre svega što sam Banjalučanka i što je Banjaluka jedan gospodski grad. Neke stvari se i sada menjaju. Pogledajte samo koncert u subotu, ne dešava se često da tri sugrađanke ovako na svetskom nivou nastupe, a da ne pričam o orkestru koji je skoro osnovan, a koji je sjajan. Oni su svirali na čelu s dirigentkinjom koja je iznikla iz ove akademije, za koju sam se borila da bude otvorena. I mnogi ne znaju da je posle rata u Narodnom pozorištu bila opereta, to malo ko pominje. Odrasla sam na tim operetama, pa zašto ne bi mogla da postoji opera kad može opereta. I sad se borim, nemam više ni snage, a ni ne živim ovde. Pokojna Dara Matić Marović i ja 16 godina smo dolazile ovde, pa ja sam tu sa njom i svojim studentima napravila operu “Bastijen i Bastijena”. To je zaživelo, ali kratko, jer nije bilo podrške. A sada imamo neku noviju verziju.

GLAS: Da, tu je nova verzija, namijenjena prvenstveno mlađoj publici, da ih privuče operi.

SMILjANIĆ: To je dobro. Treba znati i treba se uputiti i verzirati. Nekada je intenzivno radila muzička omladina čiji je to posao bio, da edukuje, kao i nastavnici u nižim školama bili su zaduženi da malo uvedu mlade u to. Treba znati ući u materiju i opismeniti na taj način.

GLAS: Da li posmatrate pozitivno današnje vrijeme i mogućnosti za razvoj publike i ovdje i u Beogradu, da li postoje zainteresovani mladi ljudi koji neće odustati nakon prvog neuspjelog pokušaja i koji će istrajati?

SMILjANIĆ: Znate šta je najlepše, a ujedno i najtužnije? Koliko ja pratim, a pratim, pošto sam jedno vreme predavala na četiri akademije (Banjaluka, Bijeljina, i dve u Beogradu) - nikad kao sada nije bilo talenata. Ja sam pravila pitu od čega se ne pravi. Sada ima pevača, kada ispada da nikome nisu potrebni. Vi kad napravite odnos između populariziranja i javnih medija, vidite koliko strana i pažnje postoji za svakog pevača i pevačicu narodne muzike, koji su se tek pojavili. Mi provedemo godine školujući se, a posle svega uvek neka druga pevačica, bez iskustva i škole, koja se  tek pojavi, može da vas prevaziđe, svi odmah znaju za nju, trče za njom i ne pitaju koliko karta košta itd. Srećna je okolnost što je npr. beogradska opera puna. Divna je okolnost što mladi ljudi dolaze, interesuju se i iznalaze mogućnosti, ali nažalost to je ta generacija. Niko se nije ofajdio od devedesetih. Moja generacija je imala deset operskih kuća kao priliku za stvaranje repertoara i rutine. A mi sada u Srbiji imamo samo dve, a talenata kao nikad.

GLAS: A kada nemate mogućnosti lakše je krenuti linijom manjeg otpora i nekom drugom stranom, koja možda nije najbolji izbor?

SMILjANIĆ: A želja je tu i talenat je tu. Žalosno je i ne znam kako to rešiti. To je veliko pitanje. Zakone bi trebalo promeniti. Eto, moj sin je direktor opere u Beogradu, a njemu su ruke vezane što se mladih tiče. Najmlađi solisti beogradske opere imaju preko 40 godina, ali ne može nikoga od mladih talenata da angažuje, jer nema mesta. Može tek kad se uprazni mesto, a neće se uprazniti godinama. To je delikatno i to je zatvoren krug od kojeg čovek ne može da se izvuče dok se zakon ne promeni.

GLAS: A trebalo bi neko da pokrene promjene.

SMILjANIĆ: Ne može ni ovo večno da traje. Ipak, koliko-toliko, minimalna sredstva se odvajaju za kulturu. Opera je, recimo skupa zabava. To je luksuz. Sve velike operske kuće imaju svoje sponzore, kod nas nema te mode. U moje vreme postojala je muzička komuna u kojoj su bile najjače firme, koje imaju novca. Oni su sponzorisali. Ja mlada, sa 27 godina sam pevala sa najvećim Otelom, Marijom del Monakom. Posle nedelju dana sa Di Stefanom, s velikanom tog vremena. Oni su bili na zalasku, ja na početku, ali to je bilo nešto za šta ja nisam morala da mrdnem iz Beograda, a pevala sam s velikanima. Kada će to moja deca moći da dožive? Na kraju, kakvo god vreme bilo, bitno da veruješ u sebe, jer ako veruješ u sebe, ti ćeš uspeti. Ne treba ti niko, ali nije loše da ti neko dune u leđa. Ja sam imala sreću, meni je Oskar Danon dunuo u leđa, ali sam ja to iskoristila, on me doveo u Beograd, a Beograd me odveo dalje. Mora čovek da shvati da ništa nije bog darivao, bilo da je neko vernik ili ne. On je dužan prema tom nekome, da ako već poseduje talenat mora sebe celog podredii i to da bude na prvom mestu.

GLAS: U svemu je, dakle, potrebna ljubav, prije svega?

SMILjANIĆ: Apsolutno. Ja sam uspela i često su me mnogi pitali o upornosti i snazi i odakle mi ta snaga. Odatle što verujem u sebe, ja sam usmerenjak iz stomaka. Kada me neko pita kada sam osetila glas, ne znam, rodila sam se s tim i pitam se gde sam nalazila note i muziku. Tada nije bilo ploča, nota, ničega. Kao da sam predodređena za to.

GLAS: Kao i mnogi drugi veliki ljudi, koji su stvarali umjetnost i koja čini svijet ljepšim.

SMILjANIĆ: A verujte mi, nikad u životu se nisam ni dvoumila, niti razmišljala o drugom putu. Imala sam upornost i snagu da i porodicu stvorim, da sve uklopim i podignem sina i da je on uspešan. Osećala sam da sam na pravom putu. To je to ili ništa. Divno se osećam i u ovim godinama, u penziji. Osećam se ostvarenom pevačicom. Otpevala sam sve što me interesovalo i što me nije interesovalo. I to sam usput pevala i ostala sam živa. I kada sam slušala Dunju i Snežanu, taj osećaj, kada  sedim u mojoj Banjaluci i kada se moje curice tu proslavljaju i pevaju savršeno, to je najveće blago. Između nas je jedna ljubav i poštovanje i smatram se najbogatijom, ne treba meni novac. Evo, nemam gde ni da živim u svojoj Banjaluci. Kada sam videla našu vilu da je renovirana, jeste malo tužno, ali opet sam se izdigla iznad toga. Banjaluka je divna, uvek joj se vraćam, kad god sam mogla. I nije mi žao. Sigurna sam da se ponovo rodim, da bih sve ovako bilo. I najveća blagodat je predavati mlađim generacijama, jer šta će meni moje znanje samo za mene. Da sam pomogla deci da i ona uživaju i ja sam obavila posao i opravdala postojanje na ovoj zemlji i mogu otmeno i lepo da se povučem.

GLAS: Ako se osvrnemo na godine unazad reklo bi se da je sve bilo muzika, kako kaže i naziv izložbe. Šta je glavna namjera iza njenog nastanka?

SMILjANIĆ: Drago mi je što će ljudi u Banjaluci da je vide i možda da opravdaju zašto sam ja morala da napustim Banjaluku i zašto sam sve ove decenije u stvari, čime sam se bavila i u šta sam godine upotrebila. Biće korisno i za mlade, da vide da možeš i iz jedne manje sredine da dođeš do svetskih scena, do Karerasa ili Dominga. Ništa nije nedostižno ako postoji kvalitet, upornost i petlja, a u mom slučaju, u pitanju ljuta Krajiškinja koja što je zamislila, to je i ostvarila. I sreća da sam na svom putu srela i čoveka svog života i s njim provela pola veka, koji je bio zaljubljenik u operu i koji je mene podržavao i pomagao mi. Ja sam nastavila tamo gde je moja mama stala. Ona je krenula da se školuje u Gracu, a onda je došao rat i bežanija za Beograd. I ona je malo koncertirala u Banskom dvoru i to je to. Sada, kad sam ja završila svoje, sin moj peva i predaje i nastavljam sebe na najlepši način. Sve bilo je muzika. U muzici sam odrasla. Mama naveče sedne za klavir, mi se okupimo, pevamo sviramo, braća uzmu klarinet i saksofon, tata violinu. Kada tako rasteš, onda je to milina, puna ti je duša, bogat si i ne treba ti drugo bogatstvo ovog sveta.

Uloge

GLAS: Pomenuli ste da je među ulogama bilo onih koje niste baš voljeli, zanima me, koje uloge izdvajate među onima koje jeste voljeli?

SMILjANIĆ: Pučinija najviše volim i osećam, a tu su “Madam Baterflaj”, “Toska” i “Boemi”, to je što se opere tiče. Volim i dvadeseti vek, a recimo Katarina Izmajlova me izdigla na jugoslovenskom planu i to me držalo. Strašne afinitete imala sam za velika umetnička dela, oratorijume i mise.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.