Predrag Vukčević (Bege Fank), muzičar i publicista, za “Glas Srpske”: Dobar reper ni od čega ne bježi

Ovako je razgovor za “Glas Srpske” započeo muzičar i publicista Predrag Vukčević, daleko poznatiji pod umjetničkim imenom Bege Fank, govoreći o knjizi “Dobar rep” koju je nedavno objavila Izdavačka kuća “Popbooks”.

- Za “Dobar rep” zaslužan je istoimeni album kao tema knjige pre svih, a zatim čuveni američki profesor i stručnjak za hip-hop Džulijus Bejli i njegova analiza tog mog koncepta, pa višegodišnja komunikacija sa Goranom Musićem, Darkom Delićem, Draganom Đorđevićem, Ognjenom Lopušinom, Goranom Tarlaćem i pokojnim Markom Nikolićem. Na stvaranje knjige je nenamerno, više nekako “sudbinski”, uticao čak i Smouk Mardeljano. Globalna pandemija je događaj koji je najviše doprineo nastanku knjige jer bez viška slobodnog vremena koje mi je donela ne bih ni pomislio da se bavim rukopisom ovog formata - dodaje on.

GLAS: Koliko je vremena prošlo od ideje do knjige?

VUKČEVIĆ: Mnoge teze u knjizi su nastajale u proteklih petnaestak godina, ali sam prve konkretne rečenice napisao u decembru 2020. godine. Od maja 2021. sam, usled normalizacije epidemiološke situacije i sve učestalijih di­-džej angažmana, obustavio ozbiljan rad na knjizi do kraja decembra, kada me je Goran Tarlać podsetio da rukopis moram da predam do 15. januara 2022. Od 2. do 17. januara se, baš zato, dogodio najzahtevniji angažman u mom životu - pisao sam knjigu bez prestanka sa samo sat-sat i po spavanja i to kad, jednostavno, nisam mogao da ostanem budan. Više od dve trećine rukopisa je nastalo u tih petnaest dana, tokom kojih sam spavao ukupno tridesetak sati.

GLAS: Takođe, knjige u Vašem slučaju nisu novost, bili ste i sudionik u prevodu i izdavanju knjige Džefa Čenga “Ne može da stane, neće da stane - jedna istorija hip-hop generacije”, legendarne biblije hip-hopa. Koliko je taj zadatak uticao na formiranje današnje književne inkarnacije Bege Fanka?

VUKČEVIĆ: Čitav proces je počeo, jednostavno, mojim loženjem na Čengovo delo i idejom da se objavljivanjem njegovog prevoda može unaprediti regionalni hip-hop. Kao i u slučaju “Dobrog repa”, mnogo ljudi je pripomoglo u poduhvatu, Zoran Lojanica pre svih, pa Nebojša Atanacković, Dragan Ambrozić i poslednji, ali ne i najmanje važan, Miško Stevanović koji je knjigu objavio. Sama Čengova knjiga me je najviše kupila autorovim veštim preplitanjem ličnih uvida iz različitih perspektiva - fanovske, novinarske, aktivističke, poslovne. Slično objedinjenje uvida o repu iz perspektive zaljubljenika u rep i hip-hop kulturu, ali i iz sopstvenog disk-džokejskog, reperskog, logičko-filozofskog i istraživačkog iskustva, izveo sam u knjizi “Dobar rep”.

GLAS: Od di-džeja Apea i Lou Bennya do Bege Fanka, kako se danas predstavljate, zašto se Predrag Vukčević “sakrivao” iza ovih imena i šta je njihova funkcija u raznim segmentima karijere i života?

VUKČEVIĆ: Lepo ste primetili da su sva ta imena imala različite funkcije. Imena su, inače, veoma, veoma važna i u repu i u čitavoj hip-hop kulturi i toj opštoj temi, ali i nastanku mojih konkretnih nadimaka/imena sam posvetio pažnju u samoj knjizi “Dobar rep”. Ukratko, Predrag Vukčević je oduvek i zauvek nešto poput operativnog sistema, dok su ostale instalirane ličnosti simboli vremêna u kojima su nastajale iz žive razmene tog Predraga Vukčevića sa sopstvenom okolinom.

GLAS: Srpska scena se razvila tokom devedesetih u veoma specifičnom ključu, dosta izolovano od ostatka svjetskih trendova, što je imalo svojih mana, ali i prednosti?

VUKČEVIĆ: Prvo što se zapaža u poređenju naše i američke scene je relativno veća raznovrsnost tema i ličnih izraza kod naših repera. Svest ili intuicija o tome šta čini DNK repa - među Amerikancima zasnovana na nepisanim pravilima usmenog predanja - čini američku scenu, u neku ruku, uređenijom. Verujem da raznovrsnost izraza koja se kod nas razvila iz razigranog i iskrenog fanovskog, nedovoljno upućenog pristupa repu i repovanju može i, recimo, treba da bude očuvana, ali verujem i da je za razvoj scene najkorisnije da ljudi te raznovrsne izraze biraju i razvijaju svesno, odnosno znajući na kom mestu i zbog čega svojim izrazom odstupaju od tvrdog jezgra repa.

GLAS: Knjiga se u velikoj mjeri bavi putanjom domaće scene, ali sažeto i u kratkim crtama. Kako je tekla razvojna putanja srpskog rep zvuka i gdje se on danas nalazi u odnosu na svijet?

VUKČEVIĆ: Pandemija “kovida 19” mi nije samo omogućila da napišem knjigu “Dobar rep” već i da snimim prvi dokumentarni film na svetu sastavljen od “Instagram” storija. Taj film se upravo bavi prekretnicama u razvoju beogradskog repa, u velikoj meri i srpskog i jugoslovenskog, u periodu od 1983. do 1993. godine. On, između ostalog, pokazuje da je tokom osamdesetih, iako nije postojala rep scena kao takva, naše podneblje uspevalo da iznedri individualne izraze koji su išli koliko-toliko u korak sa dešavanjima u SAD i ostatku sveta. Raskorak se povećao tokom devedesetih jer je najveći deo našeg repa iz tog vremena zasnovan na pokušajima lokalnih odgovora na trendove koje su plasirali reperi i producenti sa Zapadne obale SAD. Sam rep Zapadne obale devedesetih je u dosta važnih aspekata napustio postavke izvornog, njujorškog repa, a povrh toga se još važnih stvari “izgubilo u prevodu” tog stila na naše prostore. Tržišni uspeh domaće rep scene devedesetih - zasnovan, uzgred, na ogromnoj potražnji za repom na srpskom u odnosu na neveliku ponudu - još je više utvrdio uverenje da je baš domaći rep tog vremena zapravo definicija (pravog) repa i pokazatelj kako na srpskom treba repovati.

GLAS: Novi milenijum donosi promjene?

VUKČEVIĆ: Tokom dvehiljaditih se, sa novim talasom izvođača, novim razumevanjem američkog repa, novim modelima promocije muzike, uticajima drugih regionalnih scena (hrvatske pre svih), neke postavke u domaćem repu menjaju i približavaju izvornim američkim načinima. Od tada do danas, zahvaljujući razvoju informacionih tehnologija, pojeftinjenju i dostupnosti programa za pravljenje muzike i većoj žanrovskoj verziranosti, ljudi koji se bave repom brzo uspevaju da na muzičkom i zvučnom planu, na planu instrumentala i stilova repovanja, obrade zvuka i slično, isprate, odnosno iskopiraju svetske trendove. Najsporije se kod nas prate razvoji na planu samog reperskog predstavljanja, i verbalnog i neverbalnog, odnosno na inoviranju sadržaja rima, ali i tu smo ažurniji nego što je ranije bio slučaj.

GLAS: Himna domaćeg repa “Zlatne devedesete” kaže: “Kakve su ti rime, takav ti je život”. Život nam je takav kakav jeste, ali kakve su nam rime i može li dobar reper uopšte pobjeći iz onog u čemu je odrastao, a da ostane dobar?

VUKČEVIĆ: Dobar reper ni od čega ne beži. Sve što dobar reper treba da uradi je da se istripuje dobro i da tako sebi stvori dobar život. Ko želi da uđe u krug koji on, pre svega, stvara sa samim sobom pod sopstvenim uslovima, dobrodošao je, ali dobar reper uvek ostaje samo svoj vođa.

GLAS: Iako ste potrošili više od 200 stranica objašnjavajući šta je dobar rep, u skraćenoj varijanti, šta je to, u stvari, što na kraju čini rep dobrim? Ritam, flou, strast, emocija?

VUKČEVIĆ: U smislu u kojem ja pišem o “Dobrom repu” reč je o mom konceptu kojim označavam napuštanje borbenog stava koji je prisutan u skoro čitavoj istoriji repa kao muzičkog žanra. Jednostavnije rečeno - u većem delu istorije (pravog) repa je glavna stvar da kažeš da si najveća faca, najbolji i sl. kao i da te epitete osporavaš drugima. U mom “Dobrom repu” je poenta da kažeš da si apsolutno dobar, da ostaneš izvan poređenja i pričaš samo lepo o sebi i na taj način “Dobar rep” završava istoriju (pravog) repa, odnosno razmetljivog ličnog predstavljanja. Šire posmatrano, upotreba sintagme “dobar rep” se menja od čoveka do čoveka u zavisnosti od toga šta svaki pojedinac vrednuje kao “dobro” u vezi sa repom. Tu onda dolaze do izražaja elementi koje pominjete: ritam, flou, emocija u interpretaciji, poruka reperovih rima, njegov glas itd.

 Lista

GLAS:  Idealni top deset domaćeg hip-hopa bio bi?

VUKČEVIĆ: Nikad mi nije išlo sastavljanje tih lista pa sam vremenom razvio pristup u kojem samo poentiram fikseve, odnosno stvari koje bi morale da se nađu na nekoj takvoj listi bez namere da je ikad završim. Ako je reč o domaćim rep albumima, onda bi se na mojoj listi među idealnih top deset morali naći “Grejtest hits” grupe “Prti Bee Gee”, “Majmun idzuo” grupe THCF, album “Kola, pare, gudra, rave” grupe “Nema granica”, Đusov album “Brate minli”.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.