Olga Odanović za “Glas”: Bez ljubavi niste čovjek

Kazala je to u razgovoru za “Glas Srpske” glumica Olga Odanović govoreći o pozorištu, životu i karijeri.

- Danas se ljudi stide da pokažu emocije, zatvorili su se u neke svoje mikrosvetove. Međutim, nije čovek kriv, krivo je ovo vreme koje nam je to nametnulo i onda se ljudi prilagođavaju. Nažalost, ili na moju sreću, pripadam ljudima koji to ne prihvataju, ne prihvatam ovo vreme i to je tako. Dete sam stare Jugoslavije i meni je to vreme negde ostalo i imam sa čim da poredim neke stvari. Svako vreme je imalo svoje mane i  turbulencije, ali je to vreme ipak bilo mnogo čistije, nevinije i iskrenije. Ljudi su se zaista voleli, družili su se zato što im je stalo do toga, a ne zato što to tako mora da bude - dodala je ona.

GLAS: Da, mladi danas nemaju taj osjećaj jer žive neko drugo vrijeme.

ODANOVIĆ: Imam sreću da radim sa mladim ljudima i volim sa njima da radim zato što donose neku svoju priču i energiju, imaju svoje generacijske buntove i probleme i meni prija da vidim kako oni, iz kojih uglova, gledaju na neke životne stvari. Mi imamo divnu mladost i nisu oni krivi, prosto im je nametnuto, a oni se prilagođavaju. Znate kako kažu, svako ima svoje vreme. Ovaj mladi svet ima samo ovo vreme i nijedno drugo neće imati.  Među mladim ljudima ima veoma kvalitetnih ljudi. Generalno mi smo jako talentovan narod, jako darovit i nas ne treba da bude stid ni od čega. Mi možemo da stanemo rame uz rame sa ljudima koji su evropski glumci, svetski glumci, jako daroviti ljudi.

GLAS: Bili ste u žiriju ovogodišnjeg Teatar festa “Petar Kočić”. Jesmo li mi, kao društvo, svjesni važnosti održavanja ovakvih festivala i njihovog značaja za kulturu, glumu i publiku?

ODANOVIĆ: Bilo mi je divno u Banjaluci, puni su mi i duša i srce što sam bila tu. Moram da priznam da nemam neko veliko iskustvo u žiriranju. Ovo mi je drugi put da sam u žiriju i moram da napomenem da je ova selekcija predstava koju je napravila Nataša Ivančević bila veoma kvalitetna i na tome sam joj mnogo zahvalna. Kada govorimo o značaju ovih festivala, naravno kao glumica i žena koja voli umetnost, smatram da su pozorišni festivali jako važni. Važni su za nas kao narod uopšte, važni su za umetnike i za neka naša preispitivanja. Videli smo u predstavama, koje su izvedene na Teatar festu, koliko je značajno pogledati neke stvari jer nas pozorište i podseća i vraća na neke stvari koje možda treba da zaboravimo, ali i na one koje možda i ne bi trebalo da zaboravimo. Pozorište je tu da da odgovor i da postavi pitanja, da nas nagna na promišljanje kako da rešimo neke probleme da nam svima bude bolje. Teatar ima vrlo važnu ulogu, a toga ljudi nisu svesni. Ono je pre svega edukativnog karaktera. Mi obrazujemo publiku koja dolazi od malih nogu na dečije predstave i ta publika stasava i odrasta i onda dolazi u Narodno pozorište da gleda ozbiljne komade i veliku literaturu. Tako da vaš Teatar fest “Petar Kočić” ima tradiciju i to je za svako poštovanje i divljenje. Održati festival 26 godina, to je velika stvar. Dakle, postoje ljudi koji su puni ljubavi prema pozorištu, koji znaju kakav značaj pozorište ima u našim životima i ne samo to, to je na neki način čuvanje našeg kulturnog nasleđa. To se čuva u pozorištu.

GLAS: Besjeda Nebojše Dugalića, na otvaranju festivala, bila je divna i tada je kazao da je pozorište naša njiva i ničija i svačija. Vi ste se borili za pozorište “Boško Buha” i za glumu, za tu profesiju koja je, kao i sve druge koje se bave tim višim ciljem, ugrožena u današnje doba. Kako vidite budućnost pozorišta u narednom periodu?

ODANOVIĆ: Živimo u vremenu kada je tehnologija toliko uznapredovala pa se postavlja pitanje i te veštačke inteligencije i da li će nam uopšte biti potrebni glumci? Međutim, mislim da će pozorište opstati uprkos svemu što se bude događalo oko nas. Zato što je pozorište živ čovek na sceni, a živog čoveka na sceni, glumca, sve ljude koji opslužuju pozorište veštačka inteligencija ne može da zameni.

GLAS: Da, ima jedna predstava u kojoj se pojavljuje robot, a mi na kraju shvatamo da smo mi ljudi u ovom digitalnom svijetu postali bezosjećajni, da nas taj svijet u to uvodi toliko da taj robot biva topliji od ljudi.

ODANOVIĆ: Znam o kojoj predstavi govorite i naravno svi prepoznajemo te aktuelnosti i ono što nas snalazi u ovom svijetu u kojem mi živimo, ali mi moramo da budemo svesni samo jedne stvari, da moramo što pre da se vratimo onome što je zaista čovek, suštinski, da se vratimo pravim vrednostima na koje smo zaboravili. Dali ste mi šlagvort da spomenem  film “Za danas toliko”. To je  film o životu, o nama, o emocijama, o našim odnosima, o prijateljstvu, o onim vrednostima na koje smo zaboravili.

GLAS: Na Teatar festu smo gledali predstave koje se bave ličnim traumama, ali i tim kolektivnim traumama koje nastaju kao posljedice tih društveno-političkih dešavanja koje su nam se dešavale na ovim prostorima. U čemu Vi vidite neki put ka ozdravljenju? Da li uopšte možemo da ozdravimo?

ODANOVIĆ: Možemo da ozdravimo samo ako budemo imali volju i ako budemo videli stvari na vreme. Da  uočimo koje su te stvari od kojih bi trebalo da se klonimo i da bežimo od njih. Mi smo se izgubili trenutno i potrebna nam je pomoć. Možda svako pojedinačno da se vratimo na suštinu, da se vratimo onim bazičnim stvarima koje čine život. Danas nema poštovanja,  autoritet više ne postoji. To se vidi u obrazovanju, u školstvu, kako se odnose đaci prema nastavnicima, profesorima. Mnogo je prava, ne kažem da to ne treba, deca treba da imaju svoja prava, ali sad je to  otišlo u krajnost. To nije dobro, mora ipak da se zna ko je dete ko je profesor, dete mora da poštuje profesora, svoje roditelje, svoju baku, deku, familiju. Da imate i poštovanje i strahopoštovanje ako je potrebno. Ova deca nažalost danas imaju sve, društvene mreže i uopšte ova tehnologija je napravljena tako da vi za minut možete da saznate sve. Ne kažem, ima mladog sveta koji dosta čita i koji stvarno vole da drže knjigu u ruci, da čitaju, a ne da putem interneta saznaju na brzinu. Prosto moramo da se vratimo sebi, jer mi smo ipak ljudi.

GLAS: Moram spomenuti predstavu “Ćelava pevačica” za koju ste dobili dosta nagrada. Taj komad govori o besmislu ljudskog postojanja. Možda taj besmisao nastaje kad nema ljubavi. Je li nam ljubav danas možda ipak najpotrebnija?

ODANOVIĆ: Najpotrebnija nam je ljubav. Bez ljubavi ne možemo ništa. To svi znamo, u teoriji svi znamo sve, ali praksa nam loše ide. Malo ljubavi ima. Jagoš Marković je rekao kad smo radili na “Ćelavoj pevačici” da je vera veoma važna. Verujete u Boga, verujete u bilo šta. Onog momenta kad vi sami pomislite da ste vi to nešto u što se veruje, onda prestaje sve. Onda prestajete da budete čovek. Nema ljubavi, nema ništa. Bez ljubavi ne možemo, jer ona nam je osnovni izvor.

GLAS: Često ljudi kažu ne želim ništa drugo, želim samo ljubav. Nekako je baš to danas najteže pronaći.

ODANOVIĆ: Mnogo puta kad neko prođe pored vas pita kako ste. Međutim, nikoga suštinski ne zanima kako ste vi. To je jedno formalno pitanje koje se desi. I vi kažete, pa dobro. Niko nema vremena da sedne s vama, da vas sasluša ili da vi saslušate nekog drugog. To je baš retko i mnogo nedostaje. Ovaj ritam života nas je odneo. Stalno jurimo za nečim, za tim prokletim novcem misleći da ćemo ugroziti svoju egzistenciju, a ljudi ne shvataju. Što više para zarađujete ne možete da stanete. Postajete zavisni od toga. Mislimo da možemo kupiti nešto, pa ne možemo mi parama da kupimo ono što nama treba.

GLAS: Možda bi nam  u današnjem vremenu trebalo i više smijeha?

ODANOVIĆ: O, to sigurno. Smeha nam više treba.

GLAS: Ima dosta Vaših uloga koje nas nasmijavaju godinama. Evo, najaktuelnija je Mileva i seriji “Radio Mileva”. Tu je u eteru porodica što je sjajno, da se na to skreće pažnja.

ODANOVIĆ: Pitali smo se zašto ljudi od 7 do 77 vole da gledaju tu seriju. To nije neki spektakl. To je obična, prosečna serija koja govori upravo o ovim vrednostima o kojima smo evo do sada pričale. Akcenat je na porodičnim odnosima, na porodici, na tom odnosu između bake i unuke, baka, kćerka, komšiluk, odnosi među njima. Ona upravo vraća te mirise i ukuse nekog starog vremena. I samim tim što ljudi to u velikom broju gledaju govori i tome da to ljudima nedostaje. I negde u tih 45 minuta to pronađu. Kad sam bila osnovna pa i srednja škola živela sam u jednoj zgradi koja je imala tri sprata, ali niko nije zaključavao vrata. Mi nikad nismo zaključavali ulaz. Sve je bilo otključano. Komšija uđe, donese vam pitu, nedeljom tortu, kolače, dođe sednemo, popričamo.

GLAS: Mislite li da će se to vratiti, da će se okrenuti taj krug?

Obrnuće se krug. Batalićemo mi sve ovo. Samo nam treba vremena. Žarko želim da se to desi i vjerujem da će se desiti. Sigurna sam u to.

Planovi

GLAS: Kakvi su Vam planovi za naredni period? Možemo li očekivati nešto novo?

ODANOVIĆ: Mnogo sam radila zadnjih petnaest godina. Malo sam se umorila, a opet imam potrebu da radim i dalje. Još uvek kod mene postoji ta radost. Mnogo volim pozorište i zbog toga sam, na kraju krajeva, upisala glumu. U januaru je bila premijera predstave “Žene u crvenom” koju mnogo igramo. Snimila sam dva filma u maju. Trebalo bi da napravimo kraj serije “Radio Mileva”. Ima još mnogo planova. Glumac je najsrećniji kad radi svoj posao.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.