Nikola Bundalo, režiser, za “Glas Srpske”: Modernom društvu nedostaju mir i emocije

Rekao je ovo za “Glas Srpske” pozorišni režiser Nikola Bundalo objašnjavajući kako je na određeni način komad “Prozor”, autorke Katarine Nikolić, našao njega da bismo na kraju stigli do premijere u Beogradskom dramskom pozorištu. Talentovani banjalučki režiser kaže da se tokom rada ispostavilo da je komad nastavio neke njegove umjetničke opsesije.

- Kada sam prvi put čitao tekst, bilo mi je nevjerovatno jer su u njemu utkane teme i problemi kojima sam se već bavio u svojim prethodnim režijama. Prvenstveno školstvo i školski sistem je nešto što mi je opsesija očigledno već neko vrijeme, a to sam imao priliku da problematizujem i postavljajući ovaj komad - rekao je Bundalo.

GLAS: Tema predstave je, nažalost, aktuelna u ovom momentu. Koliko je teško bilo pristupiti njenoj realizaciji, a izbjeći zamku banalizacije, pridikovanja ili daleko bilo, tabloidne patetike?

BUNDALO: Autorka je komad, iako je fikcija, bazirala na nekoliko slučajeva koji su se dogodili, a koji se tiču vršnjačkog nasilja, počevši od samoubistva Alekse Jankovića, pa do pregršt drugih slučajeva koji su se događali ali se nikad ništa nije uradilo po tom pitanju. Dalje, ja sam mjesecima dok sam radio pripremu, istraživao o tim slučajevima i trudio se da pronađem način kako da tako osjetljive stvari postavim na sceni. I taman kada je sve bilo spremno za početak, dogodio se “Ribnikar”, dva dana prije naše prve probe. Bili smo svjesni da se u tom momentu preko noći mijenja čitav kontekst. Sve ono na čemu radim mjesecima sada je tu, desilo se i realnost je, nije fikcija i nije tamo negdje daleko od Srbije. Od početka procesa smo znali da ne želimo da iskoristimo tragediju da bismo sada mi napravili neku predstavu o tome. Tih dana me posebno nerviralo sve na društvenim mrežama. Milion objava, svi su uspostavljali dijagnoze, davali svoj sud, mišljenje i svi su glasno optuživali jedni druge poput lešinara. Zato smo se mi povukli u naš proces i odlučili da ne učestvujemo u toj masovnoj banalnoj histeriji, već da oživimo naše junake, da ih upoznamo, da na psihološkom planu vidimo ko su, šta su, šta imaju da kažu, i žrtve i zlostavljači i da bar kroz proces uradimo ono šta su obrazovni sistem i roditelji trebali da urade – da se posvete djeci.

GLAS: Zanimljiv je zanatski način postavke komada kroz spoj glumaca i lutaka na sceni. Zašto baš to rješenje i koliko je to bio izazovno pretvoriti u funkcionalnu cjelinu?

BUNDALO: Ovu predstavu sam odlučio da prijavim i kao svoj master rad na FDU. Mentor mi je bio Kokan Mladenović. Zajedno smo radili na istraživanju u kom sam htio da implementiram tehnike lutkarskog pozorišta i pozorišta za djecu u predstavi za “odrasle”. Lutkarske predstave za odrasle su legitiman žanr u zemljama istočne Evrope, a kod nas tog nema. To je naravno bilo veoma izazovno, najviše u toku procesa rada na predstavi, na probama. Ponosan sam na moje glumce koji prije početka procesa nikad nisu držali lutku u rukama. Tokom tri mjeseca, koliko smo radili na predstavi, oni su od učenja osnova postali lutkari koji su na kraju baratali sa lutkom kao da se time godinama bave. Veliku zahvalnost dugujemo Zorani Milošaković, saradnici koja je izradila lutke i koja je kao pedagog radila sa mnom i glumcima sve vrijeme tokom procesa. Mislim da smo uspjeli od toga napraviti opravdanu cjelinu, koja nije eksperiment radi eksperimenta, već cjelina u kojoj lutke predstavljaju značajno glumačko izražajno sredstvo u izgradnji likova.

GLAS: “Prozor” se bavi emocijama mladog čovjeka, a u tom periodu su emocije burne. Koliko je mlada glumačka postava komada pomogla da se na pravi način nađe emotivna mjera i da se ostvari komunikacija sa publikom?

BUNDALO: Likovi u predstavi imaju 14 godina, što su baš specifične godine. I svi smo imali problema da se jasno prisjetimo nas u tom periodu života. To su prelomne godine koje su na međi. Naši likovi niti su djeca, niti su odrasli. Trudili smo se da ne budemo patetični, ali isto tako nismo ni bježali od emocija. Nismo po svaku cijenu ganjali neku vještačku distancu ili otklon niti smo bježali od sentimentalnosti. Trudili smo se da osjetimo onoliko koliko možemo i da publici u vidu emocije pružimo ne više od onoga koliko osjećamo. Što se podjele tiče, presrećan sam zbog činjenice da su svi u podjeli mladi glumci, koji su još studenti ili su skoro završili akademije. Pored njih, i kompletan autorski tim su takođe mladi ljudi, moji vršnjaci. Dobro je što se nekako držimo zajedno i što možemo da pravimo generacijske projekte.

GLAS: Generalno, gledano koliko je vrijeme u kojem živimo obojeno brzim ritmom života, agresivnom moći digitalnih mreža i sveprisutnijem odsustvom empatije u komunikaciji, oblikovao Vaš pristup temi “Prozora”?

BUNDALO: Sve to je oblikovalo tako da se u procesu samo od sebe nametnulo da radimo potpunu suprotnost. Baš zbog današnjeg načina života, nadamo se da će predstava pronaći svoj put da mlade populacije, tinejdžera, srednjoškolaca i studenata. Naša predstava se bazira na svedenom izrazu i minimalnom. Na trajanjima koja su i duža nego u realnosti, razvučenom vremenu. Težili smo ka jednostavnosti i pravili smo predstavu koja iziskuje koncentraciju i posvećenu pažnju gledaoca. Isto ono što je stvar mog ukusa, jesu tišine koje smo gradili, scenska zbivanja koja su u potpunoj kontri u odnosu na sve oko nas kada izađemo iz pozorišta. Oko nas je kakofonija, buka, zbrka, jedan veliki bučni cirkus i, po reakcijama publike, imam osjećaj da ljudima prija i da im je potreban ritualni smiraj i mir, u kom će se emotivno prepustiti nama bar za vrijeme trajanja predstave. Mir, tišine i emocije su ono što fali današnjem društvu.

GLAS: Iza Vas je nekoliko zanimljivih komada postavljenih u Beogradu i Banjaluci, u svima ste se na određeni način kao režiser jasno doticali društveno angažovanih tema, vjerujete da pozorište ne smije praviti distancu od svijeta koji ga okružuje ili Vas  okruženje prati čak i kad se pokušavate distancirati?

BUNDALO: Ne postoji univerzalno pravilo. Svako treba da radi po svojoj intuiciji i nemam neku vrstu radikalnog stava da pozorište nešto mora. Konkretno sa “Prozorom”, se desilo da je dio ljudi smatrao da predstava previše aludira na “Ribnikar” i da im je to previše, dok je sa druge strane sasvim jednak dio ljudi, koji su gledali, meni i ekipi sugerisao da je trebalo da se više osvrnemo na “Ribnikar” i da je šteta što se time direktnije nismo pozabavili. Eto, npr. te dvije grupe ljudi su gledale istu predstavu, a potpuno imaju suprotan utisak. To je samo jedan od plastičnih primjera. Ja svakako smatram da smo dužni kao pozorišni stvaraoci da ne damo pozorištu da postane komfor ili medij koji će ušuškano i izolovano da kreira sadržaj bez da se ikome zamjera ili da postavlja škakljiva pitanja o realnosti. A to pozorišta u regionu nažalost imaju tendenciju, da kreiraju ziceraški repertoar koji je isproban i koji funkcioniše i koji gledaocima servira jedno te isto. Što bi rekao Breht – “Umjetnost nije ogledalo koje odražava stvarnost, već čekić za njeno oblikovanje”.

Planovi

GLAS: Kad smo kod rada, osim fakultetskog usavršavanja, kakvi su Vaši planovi dalje i šta je u ovom momentu ključna preokupacija Vašeg umjetničkog rada?

BUNDALO: Pored fakulteta i postdiplomskih studija, trenutno sam u fazi pripremanja naredne dvije predstave koje ću raditi. O tome ne mogu ništa konkretnije da govorim, ali biće prilike. Pored toga plan mi je dalje da se usavršavam na polju pozorišta za djecu i mlade. Mislim da je to polje na koje se kod nas ne obraća mnogo pažnje i da je na akademijama to poprilično neistražen teren i da je potrebno da se edukujemo svi više kako bi pozorište za djecu i mlade podigli na viši stepen. Tako da ću povodom toga, u novembru biti jedan od učesnika svjetske konferencije “The next generation residemcy – Sustainability as the future of TCA” koja se održava u sklopu “Assatej Artistic Gethering” u Novom Sadu, od strane svjetske organizacije koja se bavi pozorištem za djecu i mlade – Assitej.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.