Nela Mihailović, glumica, za “Glas Srpske”: Više nego ikad živimo urnebesnu tragediju

Kazala je to za “Glas Srpske” glumica Nela Mihailović govoreći o predstavi “Urnebesna tragedija” koja je premijerno izvedena u Narodnom pozorištu Republike Srpske, a koja je rađena u koprodukciji ovog teatra i Narodnog pozorišta u Beogradu. Predstava je rađena po tekstu Dušana Kovačevića, a u režiji Jagoša Markovića.

- Aktuelnost ovog teksta ide na dušu Dušana Kovačevića, koji je po meni jedan od dva najveća savremena pisca današnjice. Pri tom, mislim na Ljubomira Simovića i na njega. On je neko ko dobro poznaje mentalitet našeg naroda. Čini mi se da suštinu duše ovih naroda zna Dušan i savremen je uvek, iznova i iznova. Pre trideset godina napisao je ovaj tekst, mnogo je vremena prošlo a čini mi se da je tekst aktuelniji nego ikad. To govori o Kovačevićevoj veličini, ali i o tome da ovaj narod ne uči na svojim greškama i nikako da postane pametniji - dodala je ona.

GLAS: U srži komada je porodica. Danas kao da nismo svjesni koliko je važno jedinstvo porodice. Koliko uočavamo i spoznajemo da je porodica stub života, s obzirom da nam svakodnevica nameće neke moderne vidove savremenog života?

MIHAILOVIĆ: Eto, tu ne da nismo napredovali nego smo nazadovali. Porodica kao nukleus, jezgro svakog društva urušava se decenijama. Dete sam iz Jugoslavije, a kad pogledam kako moja deca rastu, a kako sam ja odrastala to su ogromne razlike u korist mog detinjstva. Sistem vrednosti se promenio i mi roditelji često smo u situaciji da pričamo jedno, a da spoljni svet deci šalje drugu poruku. I tako ulazimo u raspravu sa decom. Njihova pitanja su mi na nivou strašnih pitanja, a oni postavljaju realna pitanja koja su proizvod trenutka i vremena. Koliko god je tehnologija donela napredak čini mi se da je mnogo više donela toga što ne valja. Pre svega, nam je donela ogromnu otuđenost.

GLAS: Da, otuđenost nekako najviše dolazi do izražaja.

MIHAILOVIĆ: Ta otuđenost je naravno i u samoj porodici koja je centar, jer najpre se tu dešava, a kasnije se dešava u školama između dece. Ne znam šta su danas dečje kolektivne igre. Znate ono između dve vatre ili lastiš. Ne mislim da sam staromodna što o tome pričam, samo sam tužna što naša deca nemaju privilegiju da se na taj način igraju. Tehnološki uticaj je doneo ubrzan život. Mi smo krivi, jer odgovornost je na nama da nađemo vremena za sopstvenu decu, ali ovaj život je toliko ubrzan i svi stalno iz najbolje namere jurimo da bismo nešto imali što opet sutra toj deci hoćemo da damo. A usput zaboravimo da im je zagrljaj, ljubav i prava reč neophodna da bi porasli u prave dobre ljude. Pre svega dobre. O tome je i ova predstava i neverovatna je koincidencija između ove predstave i trenutka koji nam se dešava.

GLAS: U predstavi je i dijete i uloga porodice u njegovom životu.

MIHAILOVIĆ: Tu je glavna uloga porodica, jedno dete koje nosi taj gen i porodično nasleđe o kome govori komad i koje je duboko u nama. Nekad ga osvestimo, nekad izađe u neverovatnim trenucima i vi se pitate odakle to meni. To je tamo neki pradeda, čukundeda, deda imao u svom genu i stigao je i do tebe. Veliko je pitanje da li će krugovi koji se stvaraju iz generacije u generaciju ikad prestati i šta je način da to prestane. Ova predstava je, nažalost aktuelna, a s druge strane postavlja mnogo pitanja. Poruka komada je da je ljubav najvažnija. Postoje neka mesta, režirana od strane Jagoša, koja simbolišu upravo tu ljubav. Ljubav u porodici, ljubav između muškarca i žene, ljubav oca i majke, deteta i dede. Ljubavi kao jedine koja još može da nas spase pa da je čuvamo gde god da je imamo.

GLAS: Ljubav nam je jedina konstanta koju treba pratiti.

MIHAILOVIĆ: Apsolutno, uvek je bilo tako. Nije tako teško znati to, ali konstantno nam izmiče. I ne pričam ovo iz pozicije nekog kome je sve potaman. Ne, i moja deca i ja smo deo ovog vremena i borim se koliko mogu. Kad bi se svaki pojedinac borio u svom mikrosvetu, a to je njegova porodica, kad bi svako makar malo pokušao, možda bi nam se to polako prelilo i na celo društvo.

GLAS: Spomenuli ste pretke. Komad otvara i pitanje identiteta. Kako danas mladim generacijama da gradimo identitet?

MIHAILOVIĆ: Neke rečenice sam izgovarala svojoj deci kad sam bila svesna da one to ne mogu da razumeju. Ali zagovornik sam toga da detetu, otkad se rodi, moramo da pričamo stvari za koje smatramo da su prave vrednosti. Smatram da će ih kad-tad u životu stići ta roditeljska reč koja im je utemeljila te prave vrednosti. Jedna od tih vrednosti je i ta da moraju znati ko su, odakle su, od koga su. Ko im je bio deda, a ko pradeda. Gde su potekle, na kom to ognjištu. To je važno. Rođena sam u Valjevu, duplo duže sam u Beogradu, ali kad me pitate ko sam - ja sam Valjevka. Odatle sam potekla i to niti mogu, niti želim da zaboravim.

GLAS: Mnogi mladi ljudi, a često i oni koji odrastaju u inostranstvu nemaju razvijen osjećaj za korijene.

MIHAILOVIĆ: Da, ali ako su im roditelji dovoljno rano počeli o tome govoriti, kad-tad će i oni stići do toga. Možda ne sad u ovom trenutku kad roditelji to žele, ali kad-tad te stigne ta vrednost ako si od starta učen. Važan je taj temelj. Kuća bez temelja ne postoji, ni ti ne postojiš kao individua. Ko si, šta si bez tog temelja? A temelj ti je tamo odakle si.

GLAS: Kako da u ovom vremenu prevaziđemo iskušenja koja ugrožavaju osnovne ljudske, moralne vrijednosti?

MIHAILOVIĆ:  Kad sredimo bazu, kad napravimo mir u matici. Ne znam da li deca više uče šta je čast, poštenje, šta je čestitost. Ne znam kad sam mladog čoveka čula da izgovara tu reč, a to  je nešto na čemu smo mi odrastali. To je jedna od prvih reči za koju znaš šta znači. To je podrazumevalo biti dobar čovek, čestit, pošten. A koliko ćeš steći, koliko ćeš imati, da li ćeš imati dovoljno, sve je to nešto za šta se boriš. Ali ako imaš ove vrednosti usađene biće ti na kraju dobro iako budeš manje imao. Izgovaram nešto što smo milion puta čuli i ništa to nije novo. Nekad mislim da to deluje jednostavno, ali nam se suprotstavlja svet i vrednosti koje su nametnute i ljudi koji nam izigravaju neke bogove. Često mislim da sam u jednom velikom rijalitiju i to već decenijama i da se neko igra boga s nama. Znate, to pitanje: Šta je sloboda? Sloboda je da mislim svojom glavom. Čini mi se, ovde bi najviše voleli ne da mislimo kao oni, nego da uopšte ne mislimo.

GLAS: A neprestano se nameće to da smo slobodni i da imamo sva prava.

MIHAILOVIĆ: Ma kakvi. Pa šta je sloboda nego misliti i imati pravo da to mišljenje kažeš. Mi smo sve dalje od toga.

GLAS: U “Urnebesnoj tragediji” Dušan Kovačević je ispisao i tradiciju nasilja nad ženama i trpljenje žena. Iako živimo u 21. vijeku kada se mnogo govori o pravima žena kako je moguće da se i dalje prepoznajemo u onoj rečenici: “Ćuti i trpi”? Je li uopšte moguće pobjeći od ove loše tradicije?

MIHAILOVIĆ: Nadam se, i to verovatno ogromnom upornošću i strpljenjem, koje meni lično i jesu šifra u ovom svetu. Moramo dopreti do tih žena koje su uplašene, kojima je nametnuto da je stid i sramota to što im se desilo. A nije to sramota, to je njoj uradio neko ko ne zaslužuje da diše isti vazduh sa njom. To treba osvestiti u ženama, da svaka ta žena sme da kaže, a da ne misli da će prstom biti uprto u nju. I decu upoznavati sa tim, da su to moguća scenarija, kako se reaguje tada i šta se dozvoljava, a šta ne budućem partneru.

GLAS: Glumili ste mnogo ženskih likova Dušana Kovačevića, pronalazite li se u njima?

MIHAILOVIĆ: Kad bi me neko pitao čije likove najviše voliš da igraš, rekla bih da su to njegovi likovi zato što te žene organski osećam. To je magična moć njegovog pera i poznavanja ovog mentaliteta. Međutim, nije to samo ovaj mentalitet. “Urnebesna tragedija” igra se i po Evropi, jer tretira teme koje su svuda aktuelne. Nije se nama ovo ovde desilo od nas. Ceo svet je u tim istim mukama i problemima.

GLAS: A nama se čini da su u nekim zemljama sistemi uređeniji.

MIHAILOVIĆ: Da, ali nije tačno. Neki su sistemi na nekom drugom nivou uređeniji od našeg, ali su još urušeniji po pitanju nasilja, vršnjačkog, a i nasilja u porodici.

GLAS: Za ulogu Danice iz “Balkanskog špijuna” dobili ste brojne nagrade. Ona nije obična žena. Nije li kroz Danicu prikazana sva surovost života i žene u njemu?

MIHAILOVIĆ: Verovatno da. Reći ću vam, odrastala sam u kući u kojoj je vladao patrijarhat. Ali mislim da suštinski uvek vlada matrijarhat, jer mislim da žena jeste stub. A kad je stub? Stub je kad da prostor muškarcu da radi ono što on treba da radi. Zna se šta majka drži. Matrijarhat u smislu, žena je ta koja drži bazu, to ognjište i hranu, decu oko sebe, to ognjište. Važno je da se okupljamo oko trpezarijskog stola, ako ne može svaki dan, onda makar jednom nedeljno. To žena drži na okupu. Treba sve na pravi način postaviti uz sva prava i moja, da radim i da zarađujem, da izađem, ali i njegova prava. Kad sve to tako funkcioniše onda je dobro.

Svoj na svome

GLAS: Predstava je rađena u koprodukciji Narodnog pozorišta Beograd i Narodnog pozorišta RS. Koliko je važna saradnja kulturnih institucija u regionu?

MIHAILOVIĆ: Veoma je važna. Mi se priviknemo na naše okruženje i počnemo da podrazumevamo da je neko darovit. Bitno je da se mešamo i to se sve češće dešava, posebno u serijama, što mi je drago. Nikolina Friganović, Željko Erkić i Ljubiša Savanović veličanstveni su glumci. Ne pričam to samo u Banjaluci, to sam i u Beogradu rekla. Velika mi je čast što sam igrala s njima, a da ne pričam o tome da mnogo volim Banjaluku. Ovde se osećam kao svoj na svome. Ovaj narod je toliko ljubazan i divan. Jedva sam čekala da dođem i stalno razmišljam kakav je ovo narod, moj narod. Ponosna sam što smo mi taj isti narod. Kad se sklopi ekipa, glumci odavde i iz Beograda, takav reditelj, takav tekst pa to je sjajno.

Najave

GLAS: Hoćemo li Vas gledati uskoro u novim serijama i filmovima?

MIHAILOVIĆ: Nastavljaju se “Kalkanski krugovi 3”. Na jesen očekujemo premijeru “Heroji Halijarda” Radoša Bajića. Nakon premijere biće i serija.

GLAS: “Kalkanski krugovi” su unijeli svježinu u srpsku kinematografiju.

MIHAILOVIĆ: Da, zato što su našli temu koja nije toliko prisutna pa je novo i drugačije i odmah se ljudi raduju tome.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.