Nedeljko Kovačić, režiser, za “Glas Srpske”: Vera odvažna žena u muškom svijetu

Kao jedna od najzanimljivijih a najmanje poznatih priča iz istorije obaveštajnih aktivnosti na našim prostorima izdvojila se upravo priča o životu Vere Pešić.

Ovako je razgovor za “Glas Srpske” započeo režiser Nedeljko Kovačić, koji trenutno snima film “Vera”, a u kojem glavnu rolu igra Jovana Stojiljković.

- Rad na istraživanju materijala, pisanju scenarija i pripremi projekta trajao je preko dve godine, uz veliku pomoć stručnog konsultanta generala Svetka Kovača i koscenaristkinje Kristine Đuković - dodaje on.

GLAS: Kakva žena je bila Vera? I zašto, iz današnjeg ugla, decenijama nakon završetka Drugog svjetskog rata smatrate da je važno da priča o njoj, pretvorena u fikciju čiji temelj su istorijske činjenice, bude oživljena i napravljena?

KOVAČIĆ: Vera Pešić je bila žena čiji je život i pre 80 godina bio obavijen misterijom - zahvaljujući prirodi posla kojim se bavila, podaci o njoj bili su protivrečni i nepotpuni još i tada, a kamoli sa ovolike vremenske distance. Ono što smo prepoznali kao važno i zanimljivo za savremenu publiku je prilika da se ispriča pre svega jedna ženska priča iz epohe – nešto što je retko viđeno do sada u domaćoj produkciji, priča o ženi koja je, bivajući oslobođena ideoloških opredeljenja, radila pre svega iz ličnog interesa, hrabro i domišljato plivajući u jednom veoma teškom istorijskom trenutku na ovim tradicionalno patrijarhalnim prostorima. U tom smislu, njena priča je po mnogim svojim elementima aktuelna i danas, i nadamo se da će upravo ženski deo publike to prepoznati.

GLAS: Osim što je ovo priča o četvorostrukoj špijunki, u jednom razgovoru naveli ste da je ovo i njena lična priča, odnosno, da je fokus i na njenoj intimnoj, psihološkoj drami. Gdje se preklapaju te linije i koliko je pažnje posvećeno njenoj ličnosti s psihološke strane?

KOVAČIĆ: Dakle, imajući na raspolaganju nejasne i nedorečene činjenice iz arhivskih dokumenata, odlučili smo se da napravimo romansiranu priču koja se u jednom momentu nužno odvaja od faktografije sledeći dramsku logiku kako bi napravili koherentnu filmsku priču. Tako smo pronašli način da Veru objasnimo, opravdamo i odbranimo pred gledaocem, što je neophodno u stvaranju dramskog dela, ma kakav bio protagonista – i oformili je ne kao fatalnu ženu ili zavodnicu, već kao inteligentnu i odvažnu devojku koja je pre svega pokušala da preživi u vrlo teškim okolnostima.

GLAS: Film je, u stvari, mješavina špijunskog trilera i psihološke drame? Koliko je teško ili lako napraviti pravi balans između toga?

KOVAČIĆ: Istina, u priči koju pričamo postoje elementi i ratnog istorijskog filma, i trilera i melodrame - a pokušali smo da svemu pristupimo i sa zdravom dozom ironije i humora. To je jedan zanimljiv miks kog nije lako izbalansirati, ali nadamo se da će krajnji rezultat pokazati da smo uspeli u tome.

GLAS: Ovo je Vaš prvi igrani film, ali, što se tematike tiče, jedan od novijih projekata na kojem ste radili, a koji je posvećen istorijskim ličnostima jeste i igrano-dokumentarna serija “Jovanka Broz i tajne službe”. Koliko je ta priča Vama bila važna i kakav odjek mislite da je ostavila na gledaoce?

KOVAČIĆ: Drago mi je što je serijal o Jovanki Broz postigao veoma dobar uspeh i bio zapažen u meri koja nije uobičajena za takve televizijske forme. Meni lično je to bila jedna vrlo bitna priča za ispričati, jer je i Jovanka, iako na sasvim drugom kraju istorijskog spektra i drugačije sudbine od Vere Pešić, takođe primer jedne snažne žene koja je pokušavala da se izbori za svoje mesto u muškom svetu i ideologijama 20. veka na našim prostorima.

GLAS: Da li je hiperprodukcija u svijetu filma i televizije dobra ili loša, kada se osvrnemo na trenutno stvaranje serija i filmova u Srbiji, ali i u ostatku svijeta, na većim tržištima?

KOVAČIĆ: Smatram da u hiperprodukciji nema ničeg lošeg - iz kvantiteta uvek nužno proiziđe kvalitet, što važi i u svetu i kod nas. Dok se navike gledalaca menjaju kroz strimovanje i bindžovanje sadržaja, velike svetske produkcije su ušle u ono što je odavno nazvano “zlatnim dobom televizijskih serija”, a u Srbiji je upravo veća proizvodnja omogućila da najzad i domaća produkcija dođe do kreativne raznolikosti i kvalitativnih pomaka koji nisu bili mogući u vreme dok se manje snimalo.

GLAS: Kako posmatrate raznolikost sadržaja koji iz toga sada nastaju i da li mislite da postoji pretjerivanje, odnosno, neka vrsta opsesivne želje da sve bude ekranizovano?

KOVAČIĆ: Povećana produkcija nužno stvara povećanu potražnju za zanimljivim sadržajima - bilo originalnim, bilo zasnovanim na literaturi ili istorijskim pričama. Opet, i ovde smatram da je reč o pozitivnoj pojavi, posebno na našim prostorima, koji ne da nemaju manjak, već upravo imaju čak i višak zanimljivih osoba i događaja iz naše, srećom ili nesrećom, bogate i uzbudljive istorije, koji zaslužuju da budu ekranizovani.

Striming

GLAS: Da li bioskopi trenutno žive punim plućima ili su možda prilično ugroženi (ili tek treba da budu) striming servisima kojih je sve više?

KOVAČIĆ: To je pitanje koje nema lak odgovor. Lično, čini mi se da je klasični bioskop kakvog smo poznavali otišao u istoriju. Filmska produkcija će se sve više pomerati u pravcu izvesnog dvojstva između skupih populističkih transmedijalnih sadržaja koji se gledaju u multipleksima u tržnim centrima i scene koja se naziva festivalskom, nezavisnom ili art, a koja će vremenom u kulturnom pejzažu dobijati mesto kakvo danas imaju džez ili opera, odnosno biće jedan “džep” za određenu nišu publike. U tom smislu, striming servisi, koji su nasledili klasičnu televiziju sa svojim serijskim sadržajima, možda su i poslednje utočište onog što smo znali kao mejnstrim filmski sadržaj, koji može imati i komercijalnu i umetničku vrednost.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.