Nebojša Dugalić za Glas Srpske: Umjetnost se događa mimo nagrada
Osećam neku čudnu bliskost sa ovim mentalitetom. Republika Srpska i Banjaluka su mi na neobjašnjiv način posebne.
Svi su ti podaci o stradanju našeg naroda na ovim prostorima zastrašujući i ne može čovek da ne oseća duboko saosećanje i poštovanje prema toj količini stradanja i patnje, a narod je opet ostao svoj i dostojanstven. Nadam se da će taj vitalizam ostati živ i da će on pobediti šta god se dešavalo.
Ispričao je ovo u intervjuu za "Glas Srpske" beogradski glumac, režiser i profesor glume Nebojša Dugalić, koji je ovih dana posjetio Prijedor kako bi prisustvovao Svetosavskoj akademiji. Dugalić je govorio i o svom odnosu prema mnogobrojnim nagradama koje je dobio te gostovanjima, svojim studentima i svojim "skrivenim talentima".
* GLAS: Mnogo puta ste iz različitih razloga gostovali u Republici Srpskoj. Ne krijete da se na ovim prostorima osjećate kao kod kuće. Šta vas to veže za naše krajeve?
DUGALIĆ: Ovaj prostor doživljavam na neki način kao svoj. Imao sam priliku da često gostujem u Banjaluci i na neki neobjašnjiv način, od prvog mog profesionalnog dolaska na ove prostore imam osećaj da sam ovde kao kod kuće, prihvaćen kao kod nekog rođenog. Osećam neku čudnu bliskost sa ovim mentalitetom. Jednu predstavu sam ovde i režirao i gostovao raznim prigodama, imam dosta prijatelja, rodbine, a jedan moj prijatelj sa klase je ovde profesor glume. Republika Srpska i Banjaluka su mi na neobjašnjiv način posebne. Svi su ti podaci o stradanju našeg naroda na ovim prostorima zastrašujući i ne može čovek da ne oseća duboko saosećanje i poštovanje prema toj količini stradanja i patnje, a narod je opet ostao svoj i dostojanstven. Nadam se da će taj vitalizam ostati živ i da će on pobediti šta god se dešavalo.
* GLAS: Koliko ste generacija studenata do sada ispratili i koliko Vam znači pedagoški rad budući da tome dajete prednost u odnosu na druge Vaše angažmane?
DUGALIĆ: Trenutno radim sa petom generacijom i do sada je bilo sedamdesetak studenata. Razlog zašto je profesura ili pedagogija bila ta koja je prevagnula u odnosu na moja druga bavljenja je činjenica da se u toj situaciji čovek nađe u prilici da može svojim punim angažmanom bez ostatka, bez kompromisa zaista da prenese najbolje od sebe nekom drugom. To nije slučaj ni u pozorištu ni na filmu ni u drugim oblicima bavljenja tom umetnošću. U tom periodu ti mladi ljudi su, osim što su daroviti, gladni i žedni znanja i svim svojim čulima otvoreni da upijaju znanje i to je jedna posebna situacija. Ima tih radosti i u pozorištu i na filmu, na radiju, ali nigde toliko potpuno i celovito kao na fakultetu.
* GLAS: Pored glumačkog, otkrivate postepeno i druge svoje talente koje ste, kako izgleda, vješto skrivali od publike, takav je slučaj i sa muzikom, slikarstvom...?
DUGALIĆ: Prvi svoj dar koji sam otkrio bila je muzika. Muzikom sam počeo da se bavim od sedme-osme godine i tada sam shvatio da jako brzo mogu nešto da ponovim, da naučim pesmu pa sam na tatinim frulama učio da sviram. Kad on nije bio kod kuće, nalazio sam te njegove instrumente i sam po sluhu sam nalazio te tonove i tada sam shvatio da je to moja strast i moja sposobnost. Posle toga sam otkrio slikanje kao neki svoj prostor izražavanja i dugo sam mislio da će slikarstvo biti neko moje opredeljenje. Pošto sam isto tako prepoznao da kad nešto vidim lako mogu da precrtam na papiru i to mi je bila velika mladalačka strast. Onda se tek pozorište pokazalo kao neki prostor koji objedinjuje sve te neke potencijale, koje sam ja osećao kao svoje i to je bio razlog zašto sam se opredelio za glumu. Sve te svoje talente sam otkrio jako rano, a onda sam pustio da se tokom mog umetničkog puta same okolnosti otvore kad bude vreme i tako je i bilo. Tako sam tek pre nekoliko godina zaigrao i nekom mjuziklu u Pozorištu na Terazijama, iako sam znao da ja te sposobnosti imam odranije.
* GLAS: Upravo ste se vratili sa turneje na kojoj ste bili, između ostalih i sa Milanom Gutovićem. Koliko Vama znači ta saradnja, budući da mnogi kažu da je svaka njegova glumačka kreacija za kolege mali čas glume?
DUGALIĆ: Nekoliko puta smo sarađivali u predstavama i sa njim je beskrajno zabavno raditi pošto je Lane Gutović izuzetno duhovit čovek. Sa njim je jako zanimljivo i putovati na gostovanja i igrati predstave, jer on uvek ima potrebu da svaku predstavu nekako učini posebnom zbog lične potrebe da njemu bude u životu zabavno i duhovito i on to nekako uspeva da prenese i na gledaoce i na saradnike. Baš smo sad imali jednu veliku turneju po Americi, Kanadi i Australiji i proveli smo skoro tri meseca zajedno i to je bilo uživanje. Kad se glumci nađu na sceni onda je to i uzajamno učenje i suština glume je i zasnovana na uzajamnoj igri. Svi mi naučimo jedni od drugih u meri u kojoj smo jedni drugima inspirativni za to poigravanje na sceni. Volim da igram sa njim, a i on sa mnom, jer imamo i sličan smisao za humor i sličan senzibilitet. Obično komičari to nisu, a on je vrlo smešljiv čovek na sceni i kada njega zasmejete na sceni, on je neobuzdan.
* GLAS: Naporan rad i odrastanje i građenje kroz umjetnost donijelo je i mnogo značajnih nagrada. Među brojnim priznanjima su i "Zlatni vitez" i to četiri puta, četiri "Zoranova brka", tri "Sterijine nagrade"... Koliko Vam poslije toliko priznanja, ona i dalje znače?
DUGALIĆ: Nagrade su značajne kao neka vrsta javnog priznanja, ali ja sam uvek imao problem sa tim, jer nikad nisam znao da ih primim kako treba. Uvek sam razmišljao o tome šta čovek treba činiti kad dobije nagradu, kako zahvaliti onima koji su vas nagradili. Svaki stvaralac zna da sve ono najbitnije što se događa u stvaralaštvu se događa mimo te nagrade, sav onaj trud oko rada na predstavi, kreiranja uloge, to sve je jedan naporan trud. Uvek sam se snalazio uz pomisao da su nagrade nešto što je prolazno i što jednog dana postane zanimljiva, lepa biografija. Pošto se obično postidim da me ljudi nagrađuju i borim se sa tim kako da sakrijem stid, a onda sam u razgovoru sa jednim stručnim licem otkrio drugu stranu nagrađivanja. Shvatio sam da morate da naučite da poštujete to što vas je neko nagradio i tada sam shvatio da koliko god se čovek trudio da ostane skroman i koliko god nagrada imao, važno je imati određen odnos prema činjenici da su to neki ljudi vrednovali i da to za nekoga nešto znači.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.
