Nebojša Dugalić, glumac, za “Glas Srpske”: Kratko smo na zemlji, besmisleno je sijati razdore i mržnju

Kazao je to u razgovoru za “Glas Srpske” glumac Nebojša Dugalić govoreći o umjetnosti, sadašnjim i prošlim vremenima, te o ulogama u serijama i filmovima koje se trenutno snimaju u Srbiji. 

- Zanimljivo je da je Tokin, glavni junak filma “Budi bog s nama” četiri godine pre nego što je u Americi izašla prva zvanična filmska kritika, već pisao filmske kritike. Često je to kod nas tako - dodao je Dugalić.

GLAS: U pomenutom filmu glumite Josipa Broza Tita.  Kakvu sliku kulture i umjetnosti će nam predstaviti ovaj film? Možete li uspostaviti paralelu sa situacijom na tim poljima nekad i danas?

DUGALIĆ:  Posleratna vremena su bila drugačija, na neki način  su bila osetljivija zato što su posle te izvojevane pobede krenula podozrenja i procene ko je podoban ko nije, ko je na liniji partije, ko nije, ko je za državu, ko protiv. I onda je krenuo obračun sa onima za koje bi se naslutilo da predstavljaju pretnju po sistem. Kada je reč o umetnosti to je bilo utoliko delikatnije što je  Josip Broz voleo da gleda filmove. On je svakog dana gledao najmanje dva filma. U njegovom muzeju postoji i jedna knjiga  evidencije o tome šta je tačno kog dana i u koliko sati gledao. To su hiljade filmova koje je u svojoj projekcionoj sali gledao. Film “Budi bog s nama” govori o našem ranom sineasti Tokinu koji je bio filmski entuzijasta i koji je ni iz čega počeo da stvara filmove.  On je pokušaj da se ispriča priča o tom ranom entuzijazmu, o izvornoj ljubavi prema filmskoj umetnosti  i šta je ono sa čim se ta ljubav i umetnost suočavaju kada se stvaralački entuzijazam suoči sa životom.

GLAS: Trenutno snimate seriju “Vreme zla” u kojoj igrate jednu od glavnih uloga. Kakav je lik Bore Puba? Koliko je značajno danas prikazati događaje koji su sredinom prošlog vijeka doveli do građanskog rata i rađanja socijalističke Jugoslavije?

DUGALIĆ: Bora Pub je čovek koji je u predratno vreme bio zamenik ministra i koji je služio u samom vrhu države, ali kao i čitav narod i on je bio zatečen tim burnim promenama. Međutim, namera serije je da iznutra prati sudbine malih ljudi koji su sticajem okolnosti sedeli na nekim odgovornim mestima u to doba. To je slika pojedinačnih sudbina, jer u takvim vremenima ljudi se neprestano zatiču pred nemogućim izborima pogotovo ako sede na odgovornim državnim mestima. To uvek podrazumeva dileme, izbore između države i porodice, i pokazuje šta se mora žrtvovati u igri koju je započeo neko drugi,  koju mi nismo ni želeli ni hteli, ali eto, prosto smo tu gde jesmo. To je priča svačijeg pojedinačnog stradanja, jer svako se na određen način zatekao u onome što nije želeo i onda je bio prinuđen da se bori za goli opstanak i da vaga šta je odgovorno, šta moralno, šta ljudski, šta roditeljski, šta je ono što treba i što je moguće činiti u takvim vremenima. Riječ je o drami koja se nažalost stalno događa na našim prostorima, jer smo vekovima unazad na  opasnoj vetrometini i gotovo da nas je nemoguće zaobići kad god velike sile ratuju. Geografski smo hendikepirani, tu smo gde jesmo i ne možemo se skloniti u stranu i proći  bezbolnije, jer smo na putu velikim silama.

GLAS: Serija “Žigosani u reketu” govori o drugoj šansi za pronalaženje sreće i prijateljstva. Kako ne prokockati drugu šansu? Kako prepoznati pravog prijatelja?

DUGALIĆ: S jedne strane je to priča, ne samo o drugoj šansi, nego generalno o šansi. O tome da je čovek, koliko god mu se činilo da je neprestano u problemima, istovremeno i u novim šansama. Serija je pokušala da oslika na koje sve načine, kojim sredstvima i kakvim trudom možemo izboriti mogućnost za neku drugu, treću, petu šansu, jer sve dok želimo da prepoznajemo šanse imamo neke šanse. Ova priča je sve vreme dinamična. Čak i kada su se bivši prijatelji izborili za novu šansu za prijateljstvo njihov odnos je i dalje dinamičan i problematičan, ali oni se nekako trude da uvek iznova dokažu istinitost tog prijateljstva i bliskosti. Nekad to bude moguće, nekad ne. Neki odnosi se okončaju mimo volje aktera tako da je to priča o raznovrsnosti života i o tome da možemo imati šansu, ali i o tome da postoje trenuci kada nema prilike za drugu šansu. Poručuje nam da treba da se trudimo da nalazimo nove šanse čak i onda kada nam se čini da ih nema.

GLAS: Da li je bilo teško ući u lik Stanoja Milojevića kojeg glumite u seriji “Državni službenik”, kako gledate na ljude koji drže konce u svojim rukama?

DUGALIĆ: Bio je to  zanimljiv i inspirativan glumački zadatak zato što je lik Stanoja Milojevića kompleksan i ukoliko bismo rekli da je on čovek koji drži konce u svojim rukama ne bismo ga sasvim precizno odredili. Nama, koji posmatramo sa strane, uvek se čini da postoje ljudi koji drže konce u rukama, a kada se zaviri u njihovu intimu i međuljudske odnose vidimo da unutar tog prostora koji nama izgleda kao prostor moći postoje turbulencije, protivrečnosti i ranjivosti. Taj sistem iznutra je prilično lomljiv i osetljiv, iako je zadatak sistema da bude garant sigurnosti, da održava nešto što je pitanje državne bezbednosti  i ljudi koji tu žive. Oni između sebe često su u situacijama koje su bezizlazne. Često moraju postupati po nalozima sa strane i praviti nemoguće izbore, jer sedeti na takvom mestu znači biti odgovoran da praviš određene izbore koje nisi želeo. Često to znači da moraš birati između dva zla, od kojih nikad ne znaš koje je manje, i to je ono što je dramatičnost tog sistema. Iako u tom sistemu lete glave i nestaju ljudi, mi smo se kroz tu priču trudili da pogledamo sve skrivene kutke, da vidimo odakle dopiru sve te ponornice, kakva je to mreža i splet okolnosti koji taj prostor državne bezbednosti čine tako složenim i dramatičnim. 

GLAS: Kultura i umjetnost su u posljednjih godinu  dana pretrpjele velike gubitke. Napustili su nas veliki umjetnici. Kako je sve to uticalo na Vas?

DUGALIĆ: Ova godina je  bila pretužna jer su otišli ljudi koji su bili neka vrsta amblema celog ovog našeg podneblja. To su bili ljudi za koje smo od malih nogu verovali da ne mogu nikada da umru. Naprosto su to  figure uz koje smo odrastali. Oni su bili svedoci nekakvih života i sudbina i zaista su nosili nešto od tog duha besmrtnosti zahvaljujući činjenici da su bili izuzetno daroviti i kreativni stvaraoci. Kad vratim pogled unazad i kad se prisetim svih ljudi koji su otišli, ne samo u ovoj godini nego i prethodnih desetak godina, ne mogu da verujem da nema  Pere Kralja i Bate Stojkovića sa kojima sam imao prilike da provodim predivne dane i delim nezaboravne trenutke. I dalje mi je neshvatljivo da ih nema, da se ne družimo. I sada kad odem u “Atelje” mislim da će odnekuda izviriti Pera Kralj. Oni su nastanjeni u nama na jedan potpuno neuklonjiv način. Utoliko je tužnije, ali s druge strane i utešnije za stvaraoce jer čovek može da veruje da to što se trudio i što je stvarao tokom života nije bilo zalud. Da je ostavilo trag koji će nekome značiti.

GLAS: Nedavno su napadi na glumce Seku Sablić i Dragana Bjelogrlića uzburkali srpsku javnost. Kakav je Vaš stav o tome?

DUGALIĆ: Postoje teme na koje čovek može samo da zamuckuje, jer je u takvoj neverici šta se sve može izgovoriti bez ikakve odgovornosti, bez trunke osvrta na to o kome je reč i zašto se nešto progovara. Kao da smo kao ljudi svi zajedno pogubili svaki obzir prema bilo čemu. To je samo jedna od pojava, ima mnogo  toga takvog i sličnog i tu ne bih glumce izdvajao kao povlašćene ljude. Mnogi su prozivani na razne načine, nemoguće je da glumci ostanu izvan tog vrtloga. Mi u takvim situacijama imamo dva izbora. S jedne strane možemo osuđivati takve postupke i mislim da oni i jesu za osudu, ali s druge strane mnogo je pametnije da svi zajedno prije svega sebi uputimo apel za malo dobre volje. Nije sukob, nije blaćenje, nije pljuvanje i uzvraćanje na to jedina opcija. Hajde da se setimo da svakoga dana imamo 8.000 zaraženih ljudi, da dnevno umire po 60 ljudi. Hajmo svi da se smirimo pred tom činjenicom da nas možda neće biti za koju godinu, ako se ova pošast ne zaustavi. Mi kao ljudi zaboravljamo da smo smrtni. Kada stvari tako postavimo onda postaje irelevantno ko je koga prozvao i uvredio. Kratko je vreme koje provodimo na zemlji, pa hajde da ga učinimo što je moguće lepšim, da ne sejemo razdore, mržnju i prozivke. Sve to bude i prođe, neko od toga profitira, ali hajde da mislimo da treba da nam bude lepo u životu, da nekome pomognemo, da nešto učinimo što valja, a ne da samo mislimo koga ćemo povrediti i kako ćemo odgovoriti onome ko nas je povredio.

GLAS: Nedostaje li Vam pozorište, budući da tamo imate zapažen broj uloga i da ste omiljeni kod publike, a s obzirom na to da je pandemija spriječila rad teatra?

DUGALIĆ: Pozorište je nešto zbog čega smo svi želeli da se bavimo ovim poslom i to je ono što je najinspirativniji kreativni prostor za glumca budući da se prilikom rada na predstavi posvećuje mnogo vremena, da se bavimo kreacijom i nijansama, što na snimanjima često nije moguće. Pozorište jeste stalo, mnogi ljudi koji nažalost ne snimaju i kojima je to jedini izvor prihoda su u ogromnom problemu. S druge strane hvala Bogu koliko toliko se održava kontinuitet snimanja pa i bude posla za glumce koji su ovom situacijom pretrpjeli ozbiljan udar. Mi smo d mnogo puta bili u kriznim situacijama kada je bilo nemoguće zamisliti da pozorište može opstati. Setimo se samo 1993. godine, te inflacije i potpunog obesmišljenja svakog rada i truda. No, postoji neki vitalizam u čoveku, nagon da preživi pa svako preživljava u okviru svoga dara i sposobnosti. Glumcima je umetnost jezik preživljavanja. Verujem u snagu jezika i verujem da će pozorište i umetnost, bez obzira na trenutnu situaciju, kao i u svim prethodnim slučajevima naći način da preživi i da opstane.

GLAS: Kojim književnim djelima se vraćate u ovakvim situacijama?

DUGALIĆ: Od početka ove krizne situacije shvatio sam da koliko god je teško, svako vreme nudi mogućnost da bude iskorišćeno na  dobar način. S obzirom na to da imam mnogo više vremena na raspolaganju, nego što sam navikao, shvatio sam da je ovo pravi trenutak da se vratim nekim knjigama i  okrenem se onima koje dugo planiram da čitam, te da istražujem teme koje me odavno zanimaju. Uvek čitam istovremeno nekoliko knjiga zato što kada se vežem za neku temu volim da je iščitam iz više različitih vizura i pozicija. Konsultujem razne autore na različite teme, jer u literaturi volim  da pravim komparativne uvide unutar epohe i da uvidim koliko je svaka od njih raznovrsna. Volim da vidim kakve je sve puteve određena epoha pronalazila do svog jezika u bilo kojoj umetnosti. Volim da imam paralelne poglede na različita kretanja.

GLAS: Kakvi su Vaši planovi za naredni period?

DUGALIĆ: Odustao sam od svakog planiranja, jer u poslednjih nekoliko meseci nije bilo moguće napraviti bilo kakav plan. Ostavljam da se se ova situacija sama od sebe smiri, da stvari dođu na svoje i verujem da će se vremenom sve vratiti u normalan kolosek i da ćemo krenuti tamo gde smo stali.

GLAS: Vrijeme je praznika, šta biste poručili našim čitaocima?

DUGALIĆ: S obzirom na epidemiološku situaciju poželeo bih da svi zajedno opstanemo i preživimo, da pustimo da nas ova oluja mine i da ostanemo živi i zdravi. Želim svima da se raduju i da shvatimo da to što smo na zemlji ima smisla samo u onoj meri u kojoj smo nešto darovali drugome i da je to jedina istinska životvorna radost. Važno je da se setimo da smo odgovorni i da se trudimo  da budemo darodavci.

Mladi

GLAS: Kako je raditi sa mladim glumcima? Da li je njima danas teže ili lakše u odnosu na vrijeme kada ste Vi počinjali?

DUGALIĆ: Svako vreme je na specifičan način teško. Nikada nije bilo lako baviti se ovim poslom. Kroz poslednjih 30 godina, koliko pamtim profesionalno bavljenje glumom, video sam da su se okolnosti menjale po pitanju odnosa prema ovoj umetnosti, po pitanju odnosa prema poslu i mogućnostima za posao. Bilo je boljih i lošijih perioda. U svakom vremenu se iz generacije u generaciju pojavljivala nova garnitura mlađih umetnika koji su donosili nešto novo i sveže. Ohrabrujuće je kad vidite da neka tradicija nastavlja da živi u novom svežem zamahu. Imao sam sreću da u nekoliko poslednjih saradnji uvidim da se među mladim glumcima pojavio zavidan broj darovitih i ozbiljnih stvaraoca koji su na dobar način posvećenici svoga posla. Stalo im je da preispituju svoje mogućnosti i snagu jezika, da što dublje progovore iz sebe, da budu što bolji. To je zasta dragoceno, jer bez tog poriva nijedno stvaranje nema mnogo smisla.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.