Mirjana Novaković, književnica, za “Glas Srpske”: Mir prije i poslije rata nije isti

Rekla je ovo za “Glas Srpske” srpska književnica Mirjana Novaković objašnjavajući zašto njen novi roman “Mir i mir” u sebi nosi dva značenja riječi mir u dva hronološki različita doba i zbog čega se radnja romana odvija u današnjici i osamdesetim godinama prošlog vijeka.

- Osnovna ideja romana bila je da opiše kako smo živeli u onom vremenu, kako živimo sada, kako je došlo do ratova, kakve su posledice ratova na ovo naše vreme, a da pri tome ne opisujemo sam rat - rekla je autorka poznata po romanima “Tito je umro”, “Strah i njegov sluga” i antologiji pripovijetki “Tajne priče”.

GLAS: Roman ima zanimljiv unutrašnji, zanatski krimi-motiv, izdaju iz prošlosti koja dovodi do ubistva u sadašnjosti, pri čemu je ubijeni tajkun, elita novog društva. Da li se stvarno može pošteno zaraditi taj famozni “prvi milion” ili se prošlost vraća po svoje neplaćene dugove samo u fikciji?

NOVAKOVIĆ: Prošlost se poneki put, ali retko, vrati po dugove, u smislu pravde. Dešava se. Istina retko, ali se ne dešava koliko bi trebalo. Pravda je ne samo spora već i često nedostižna. To je uvek tako bilo i tako će uvek biti. Što se tiče zapleta, meni je bila zanimljiva početna ideja o tom društvu iz “idiličnih” osamdesetih godina, u kojem je neko potkazan DB-u, gde se oni počinju međusobno optuživati i njihovi životi se menjaju iz korena. Neki su saslušavani od strane “službe” i sledećih 40 godina žive sumnjajući jedni u druge, dok su drugi počeli okrivljavati tu nikad razjašnjenu izdaju iz prošlosti, koristeći je kao alibi za propuste i slabosti. Idealno stanje za nastanak tragedije.

GLAS: Kada pominjete “službe”, koje su decenijama upletene u oblikovanje naših života - koliko je teško razlučiti šta je stvarnost u vezi s njihovim djelovanjem, a šta je mit?

NOVAKOVIĆ: Postoje dva sigurna aspekta delovanja “službi”. Jedan je da su uticali i nemam sumnju da su imali određene “intervencije”, da su raznorazne prljave poslove iskoristili na oblikovanje ratova devedesetih, kako globalno tako i na ličnom nivou, kroz ljude koji su oblikovali naše živote poslednjih decenija. Drugi aspekt, da su sigurno postojali mitovi o njihovom radu, koje su oni svesno gurali i širili kao poluge vlastite moći. Nekad je postajala priča da u svakoj firmi ima jedan ili dva čoveka koji rade za službu, što je u jednu ruku nemoguće i verovatno nije bilo tačno, ali to je bilo dobro za “službu” pošto je svako pazio šta i pred kim priča. Između ostalog, “služba” je živela na tim mitovima, koje su često oni sami plasirali, dok su ih obični ljudi, s druge strane, verovatno nesvesno potpirivali, šireći ih masovno i dodatno jačajući njihovu moć.

GLAS: Imali su dobar marketing, rečeno modernim rječnikom?

NOVAKOVIĆ: Preciznije, imali su sjajan PR, mnogo efikasan (smijeh).

GLAS: Zanimljiv je i uvod u roman kroz pozorišno izvođenje modernizovane verzije “Antigone”, u kojem kroz usta Kreontova izgovarate riječi: “Zabranjujem ti Fejsbuk, Instagram, Tviter. Živa zazidana van medijske pažnje, obitavaćeš u svetu mrtvih”.

NOVAKOVIĆ: Društvene mreže su uzele maha. Ljudi provode previše vremena i ulažu previše energije u društvene mreže, a na kraju nikog više nije briga za to. Doslovno, ne na dnevnom nivou, već iz minuta u minutu određeni ljudi nešto “kače” na mreže. To je ogromna količina beznačajnih stvari, koje oduzimaju mnogo vremena, a koje bi mogli provesti radeći mnogo pametnije stvari.

GLAS: S druge strane, da li smo stvarno “mrtvi” za društvo bez društvenih mreža?

NOVAKOVIĆ: Ideja mreža je da pravimo i živimo virtuelnu stvarnost. Jednu vrstu nerealnog društva u kojem ne predstavljamo pravog, već željenog sebe. Na neki način smo uvek lažni, predstavljajući sebe kao modernijeg, lepšeg, pametnijeg, a to je samo slika koju pokazujemo svetu, ne znači da toga nema u realnom svetu i pravom životu, ali na mrežama, u tom virtuelnom svetu, ta fikcija postaje sluškinja samoj sebi. I ničemu više.

GLAS: Novi roman se u žanrovskom smislu oslanja više na roman “Tito je umro”, jer je bliži vodama klasičnog kriminalističkog romana i trilera, sa manje aspekata fantastičnog u odnosu na prva dva romana. Da li nam je stvarnost postala više fantastična od fikcije ili je to već kontinuitet zaokreta u pripovjedačkom stilu?

NOVAKOVIĆ: Iako “Mir i mir” ima elemenata krimića, ne bih ga definisala kao kriminalistički roman. Za razliku od “Tito je umro”, koji je bliži čistom kriminalističkom žanru, definisala bih ga kao realistični roman sa elementima krimića. Nema elemenata fantastike. U svetu u kojem živimo stvarnost je polako počela biti više fantastičnija od fikcije, i to u onom najgorem obliku, da svaka fantastika u odnosu na nju deluje kao utopija.

GLAS: U antologiji “Tajne priče” više ste eksperimentisali tematikom, žanrovima i formom, kroz seriju dužih i kraćih pripovjedaka. Koliko pravite razliku između kraće i duže forme?

NOVAKOVIĆ: Priče iz te antologije su objavljene 2016. godine, ali su nastajale mnogo, mnogo ranije. Većina ih je napisana devedesetih godina prošlog veka, što nekako govori da skoro 30 godina nisam pisala pripovetke i čini mi se da mi duža forma prosto više leži. Tada sam više eksperimentisala. Kratka forma je zahvalnija za eksperiment, ako nešto pogrešite, niste mnogo izgubili na vremenu.

GLAS: Vaš prvenac “Strah i njegov sluga” objavljen je prije 22 godine. Dočekao je desetak izdanja, prevode, pozorišnu adaptaciju, ušao je u lektiru za srednje škole. Kako Vam se sa ove distance čini njegov život do treće decenije odrastanja?

NOVAKOVIĆ: Nisam to očekivala kada sam ga pisala. Kada je roman izašao, imao je sjajnu medijsku pažnju, bilo mi je drago i neočekivano. Danas sam se navikla na to, ali i dalje mi je neobično. Milo mi je da roman i dalje živi, da se prodaje, da se prevodi, da je u lektiri i da se, što je najvažnije, i dalje čita.

GLAS: U doba njegovog izlaska bili ste jedan od rijetkih žanrovskih pisaca, a ni izdavači se nisu otimali za njihovo objavljivanje. Danas je više i žanrovskih, ali i izdavača i čitalaca. Koliko kvalitet prati kvantitet?

NOVAKOVIĆ: Meni je drago da je žanrovska knjiga postala i češća i dostupnija, mislim na domaće autore. To je trend koji je nama došao iz inostranstva i koji je dobar. Teodor Sterdžen, američki pisac fantastike, jednom prilikom je odgovarajući na pitanje zašto piše naučnu fantastiku kada je 90 odsto fantastike đubre, odgovorio da je i 90 odsto svega ostalog u književnosti đubre! Naravno, kao i svakoj vrsti književnosti, od žanra do glavnotokovske literature ima mnogo toga lošeg, ali vremenom kvalitetne knjige opstanu i prežive sud vremena.

GLAS: Žiri i kritika i dalje nisu skloni istom vrednovanju žanrovske i glavnotokovske literature istim aršinima.

NOVAKOVIĆ: Godinama je dominantno glavni kritičarski stav bio da je žanrovska književnost niža literatura i da nema šta tražiti kada su u pitanju najvažnije nagrade. To se menja, premda sporo. I sigurno će doći do ravnoteže, kao u zemljama sa bogatijom književnom scenom, gde imate i brojne i važne žanrovske nagrade, koje imaju uticaj na literarnu scenu i koje sve više približavaju dva pola književnosti jedan drugom, uz obostranu korist.

Džez

GLAS: Mnogo Vaših junaka sluša džez, što se u jednu ruku od proze sklone žanru noara i očekuje. Kako bi izgledao idealni muzički saundtrek za Vaše romane?

NOVAKOVIĆ: Imala sam neku plej listu za roman “Tito je umro”. Ne znam da li još postoje na “Jutjubu”. Volim različite vrste džeza i, naravno, kao pisac ih ubacujem u svoje romane. Taj imaginarni saundtrek bi verovatno bio sastavljen od klasika poput Majlsa Dejvisa, Džona Koltrejna, Sonija Rolinsa, Erika Dolfija, dok bi od ovih novijih imena sigurno bili prisutni Patriša Barber, “Esbjer Svenson trio”, Elvind Arset.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.