Miodrag Majić za “Glas Srpske”: Rušenje svijeta moguće zbog zatvaranja očiju većine

Poželeo sam da napišem štivo koje će s jedne strane biti aktuelno, a s druge strane sasvim drugačije od onoga što je moguće pronaći među temama kojima se bave savremeni domaći autori.

Ovako je razgovor za “Glas Srpske” započeo sudija Apelacionog suda u Beogradu i pisac Miodrag Majić, govoreći o svom novom romanu “Rudnik”, koji je u kratkom periodu od objavljivanja već doživio nekoliko izdanja.

- Reč je o temi koja me je dugo opsedala. U rudniku je pokopano sve ono što decenijama sklanjamo “pod tepih”, što zakopavamo, potiskujemo i pokušavamo da zaboravimo. Već sam ovaj opis ukazuje da je mnogo toga moguće pronaći na stranicama ove knjige. Nikada ne razmišljam unapred o tome koliko će izdanja roman imati, ali me svakako raduje to što su čitaoci ovo, ne baš lako štivo, prepoznali i zavoleli - dodaje Majić.

GLAS: Junak romana priču priča iz sanatorijuma i sva njegova sjećanja i priča jesu put do istine. Kakav je taj put istine? Kakav je bilo koji put istine za nekoga čija prošlost i život koji je ostao iza njega je u krhotinama? I šta je sadašnjost za takvog čovjeka?

MAJIĆ: Put do istine je retko kada jednosmeran i lak.

Ali takvi su i inače putevi do odrednica koje vrede. Budisti kažu da kada ne znaš koji je put pravi izabereš najteži. Uprkos tome mi mahom biramo puteve koji su lakši. A do istine se nikada ne dolazi linijom manjeg otpora.

GLAS: Da li je silazak u rudnik silazak u sopstvenu podsvijest i koliko nas, van fikcije, uopšte ima hrabrosti da to učini?

MAJIĆ: Svakako da je i to jedna od ravni ovog romana. Naše podsvesti jesu naši rudnici iz kojih nastaju naša dela, osećanja, radosti i teskobe. Ali kako se uopšte nositi sa svakodnevicom ako uporno izbegavamo da zavirimo u taj zapušteni i nepriznati prostor? Kao i uvek za napredak i oslobađanje potrebna je određena doza hrabrosti koju većina ne poseduje.

GLAS: Koliko je priča uvezana s ovim trenutkom i mračnim vremenima u kojima živimo? Koliko zatvaramo oči pred mrakom i rušenjem svijeta, i uopšte, pred svakodnevnim neistinama? Dokle tako?

MAJIĆ: Rušenje sveta i u prenesenom ali i u izvornom značenju moguće je upravo zbog zatvaranja očiju većine. Oni koji ćute nužni su saučesnici zlodela. I autokrate se uvek nadaju podaništvu zaslepljene svetine. Zato nam se u toj meri i nude lažni sadržaji i vrednosti, zbog toga smo i zatrpani nezabeleženom gomilom neistina. Da bi se vladalo čovekom u dvadeset prvom veku mora se pribegavati permanentnim obmanama. Nužno je čoveka održavati u zabludi. Naši vladari su veoma dobro razumeli ovu zakonomernost i ostaju joj posvećeni.

GLAS: I koliko je to povezano s kolektivnim i individualnim potiskivanjem trauma na ovim prostorima?

MAJIĆ: Neosvešćena trauma uvek je potencijalno žarište novih manipulacija. Čovek koji je nesuočen sa uzrocima ranijih stranputica lako bira nove. Zato se na ovim prostorima uporno ponavljaju ciklusi sličnih nesreća. O tome govori i “Rudnik”.

GLAS: Crni majdan iz romana zvuči kao ime koje ne smije da bude pomenuto, poput nečeg zlog u pričama što u narodu uvijek dobija drugo ime. Koliko je ta zloslutnost imena vezana za način pričanja legendi i priča i uopšte za sujevjerje i vjerovanje u zle sile, što je duboko ukorijenjeno u tradiciju naroda ovih prostora? I šta ostaje nakon legendi?

MAJIĆ: Legende imaju svoju funkciju. U kriznim vremenima one predstavljaju kohezivni faktor jer njihovo oživljavanje postaje jedan od elemenata koji na okupu drži nepomirljive ciljeve pojedinaca. Međutim, opasno je dugoročne ciljeve nacija formirati isključivo ili u pretežnom delu oslanjajući se na legende. Onda se umesto sagledavanja realnih mogućnosti naša stremljenja definišu na osnovu verovanja koja su najčešće dijametralno suprotna od zbilje.

GLAS: “Moj najveći strah uvek je bio isti: plašio sam se da ću u jednom trenutku shvatiti da je predstava koju imam o sebi i ljudima koji su mi značili oduvek bila lažna”, govori Vaš junak. Možemo li to da povežemo sa gore pomenutim silaskom u sopstvenu podsvijest i koliko uopšte umijemo da iskreno posmatramo sebe, a samim tim i druge?

MAJIĆ: Ako se uporno samoobmanjujemo postoji velika verovatnoća da ćemo vremenom početi da verujemo u obmane koje smo kreirali. Kada živi u laži čovek podseća na letilicu koja je vođena pogrešnim koordinatama. Jasno je da je u takvim uslovima nemoguće pronaći odredište i da postoji velika verovatnoća tragičnog završetka.

GLAS: S obzirom na to da trenutno promovišete “Rudnik”, da li je možda u planu da Banjaluka bude jedna od lokacija za predstavljanje ovog romana?

MAJIĆ: Svakako da jeste. S promocije mojih ranijih romana u Banskom dvoru nosim sjajne utiske. Zato se unapred radujem mogućem novom susretu s Banjalučanima.

“Deca zla”

GLAS: Vaš roman “Deca zla” dobio je ekranizaciju u obliku televizijske serije. Koliko ste zadovoljni urađenim i šta gledaoci (a i svi oni koji su čitali pomenuto djelo) mogu očekivati?

MAJIĆ: Imao sam priliku da pogledam materijal koji je snimljen i zadovoljan sam. Međutim, na moju žalost, iako je snimljena pre više od godinu dana serija još uvek nije dobila “zeleno svetlo” za emitovanje. Prema poslednjoj informaciji, biće prikazana tek u septembru naredne godine. Nema nikakve dileme da je moja nepopularnost u političkom establišmentu ono što predstavlja najveću smetnju prikazivanju serije. Nadam se da će oni koji o tome odlučuju ipak shvatiti da je tragično u dvadeset prvom veku cenzurisati serije i knjige, jer uprkos određenim sličnostima ovo ipak nije doba Mao Cedunga i Kulturne revolucije.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.