Milica Živadinović, slikarka i praunuka Bore Stankovića, za “Glas”: Srce mi je zaigralo kad sam ušla u Baba Zlatinu ulicu

Rekla je to u razgovoru za “Glas Srpske” Milica Živadinović, slikarka i autorka knjige “Ornamenti Srbije - pirotski ćilim” koja je nedavno objavljena u “Laguninom” izdanju. Živadinovićeva je doktorirala na Univerzitetu Pariz, a praunuka je čuvenog srpskog pisca Borisava Stankovića.

- Umetnički zanati gotovo da izumiru pred naletom industrijalizacije. Važno je mladim generacijama preneti znanje i ljubav prema našem kulturnom nasleđu, a koje je naše najveće duhovno bogatstvo - dodala je ona.

GLAS: Možemo li reći da je Vaše interesovanje za pirotske ćilime i generalno taj kraj Srbije, te ornamente koje ste i oslikali, ali i izradili u unikatnom nakitu, u Vašim korijenima, budući da ste praunuka Bore Stankovića koji je prvi u srpskoj književnosti progovorio o jugu Srbije?

ŽIVADINOVIĆ: Dok sam tokom nekoliko godina stvarala slike i nakit sa elementima pirotskih šara postavljala sam sebi pitanje - zašto? Da li je to što radim zapravo proizašlo iz mog genetskog koda? U leto 2020. prvi put sam kročila u Vranje i u Spomen-kuću mog pradede Bore Stankovića. Čim sam zašla u Baba Zlatinu ulicu, kaldrmisani sokak koji je zadržao autentičan izgled kao iz epohe mojih predaka, zaigralo mi je srce. Ugledavši kapiju i dvorište rodne kuće mog pradede, osetila sam da počinjem da otkrivam odgovore na pitanja koje sam sama sebi postavljala dugi niz godina. Uzdrhtala sam kad sam ugledala ćilim koji visi na dovratku kuće. Šara, u ćilimarskom jeziku poznata kao “sofra”, nalazi se gotovo identična u formi i u bojama na jednoj od mojih slika. U baba Zlatinoj sobi, koja je odgojila slavnog pisca, zatekla sam gvozdeni krevet prekriven ćilimom pored koga stoje razboj i preslica. Tkanine u kući i na terasi koje prekrivaju minderluke, stočiće, tronošce, podove, ispunjene su gotovo identičnim ornamentima koji su naizgled spontano ispunili moja platna. Da li je moguće da sam ih stvarala, a da nisam imala svest o postojanju svih ovih detalja u kući mojih predaka? Da li je to koincidencija ili je arhetipsko nasleđe proradilo u meni?

GLAS: Vaša knjiga “Ornamenti Srbije - pirotski ćilim” bavi se ornamentikom i nastankom ćilima, njegovom magijom i simbolikom.

ŽIVADINOVIĆ: Moje interesovanje za pirotski ćilim započelo je pre gotovo deset godina na dosta neobičan način kada sam tokom boravka u Francuskoj počela da stvaram umetnički nakit. Dok sam bila zaokupljena oslikavanjem medaljona koje bih zatim pretvarala u ogrlicu, narukvicu, minđušu, broš ili manžetnu, shvatila sam da se na njima sve češće nalaze geometrijske, simetrične forme koje su me vizuelno podsećale na topli kolorit Pirota i juga Srbije.

GLAS: Koliko je bilo zahtjevno istraživanje za stvaranje ove knjige?

ŽIVADINOVIĆ: Dok je pirotski ćilim osvajao sve više prostora na mojim medaljonima, intenzivnije sam pretraživala internet u želji da pronađem što više novih šara. Počela sam da prikupljam i stručnu literaturu. Paralelno uz nakit, ova čudesna ornamentika je ušetala i u moje slikarstvo. Novi ciklus nastajao je spontano, budeći moju radoznalost. Sakupila sam mnogo materijala o pirotskom ćilimu i počela češće da odlazim u Pirot gde sam na izvoru ulazila sve dublje u tajne stvaranja i značenja ćilima. Trebalo je obraditi podatke, klasifikovati ih, napraviti selekciju i pretočiti u formu koja bi bila zanimljiva i pre svega razumljiva svakom čitaocu. Želela sam da i ćilim predstavim na način koji bi mogao da zaintrigira maštu i osoba koje se nikada nisu zanimale za ćilim. Sastavni deo je bilo fotografisanje i sakupljanje arhivskih fotografija za ovu bogato ilustrovanu knjigu.

GLAS: Šta ste saznali istražujući, kakvu magiju kriju ćilimi?

ŽIVADINOVIĆ: S obzirom na samu vrednost ručnog rada, njegovu lepotu i dejstvo, pirotski ćilim je od davnina bio vrednovan kao skupocen predmet, porodično blago koje se čuvalo kroz vekove i ostavljalo u amanet potomcima. Po njihovom broju procenjivalo se bogatstvo porodice. Bili su nezaobilazni i najvredniji deo miraza, a kaže se i da devojka koja nije znala da tka nije mogla da se uda. Pirotski ćilim je nešto sveto, nalazi se pred oltarom u crkvama i manastirima (u knjizi su reprodukovane veličanstvene fotografije iz manastira Hilandar i Sukovo), služi za molitvu, centralna je tačka okupljanja porodice u domu, ukrašavao je vladarske rezidencije, oplemenjivao govornice i skupštinska zasedanja, dočekivao kraljeve, vojsku i oslobodioce. Skupocen je poklon koji se daruje povodom rođenja, krštenja, udaje, odlaska u vojsku, početka novog posla, ali je takođe i diplomatski i protokolaran poklon. Kroz istoriju je postao sastavni deo nacionalnog identiteta našeg naroda i kao takav predstavljao je Srbiju i osvojio brojna prestižna priznanja na mnogim svetskim izložbama. I u 21. veku šare pirotskog ćilima su ostale inspiracija za paviljon Srbije na Svetskoj izložbi u Šangaju 2010, potom i u Dubaiju 2020. godine.

GLAS: Možete li zanimljive priče, koje ste spoznali dok ste istraživali, podijeliti sa našim čitaocima?

ŽIVADINOVIĆ: Izdvojila bi saznanje da su tokom prve polovine 20. veka matematičari i filozofi počeli da se interesuju za teoriju simetrije u umetnosti i proučavanje korišćenja geometrijskih elemenata u zanatima i umetnostima širom sveta. Etnomatematika nam je dokazala da su različite kulture otkrile iste elemente i kreirale slične ili iste ornamente koristeći modularnost. U tom smislu, šare i detalji sa ćilima iz Pirota mogu se smatrati i riznicom nekih starih sačuvanih znanja. Nazivi šara na pirotskom ćilimu, njihov oblik i boja, ukazuju na veliku starost, ali i na uticaj drugih kultura. Tako se sličnosti u ornamentici u folklornoj umetnosti plemena iz Azije, Afrike, Severne i Južne Amerike mogu pratiti kroz vekove još od praistorije.

GLAS: Na čemu trenutno radite ?

ŽIVADINOVIĆ: Radim na ciklusu slika unikatnog ručno slikanog nakita i video-animacija “Putujuće šare Srbije” koji je inspirisan šarama pirotskog ćilima. Ovaj ciklus izlagala sam do sada u nekoliko gradova širom naše zemlje. Turneja je započela izložbom u Kulturnoj stanici Svilara u Novom Sadu u saradnji sa Francuskim institutom i Fondacijom Novi Sad Evropska prestonica, 2021. Zatim je 2022. predstavljena u Spomen-zbirci Miće i Vere Božičković Popović u Loznici, potom u Muzeju Hercegovine u Trebinju, u Galeriji Čedomir Krstić u Pirotu, te u Rančićevoj kući u Grockoj. Ovu godinu započela sam izložbom u Galeriji “Sanjaj” u Beogradu. Bio je ovo buran period u mom životu, puno sam radila, mnogo naučila, stvorila, upoznala mnogo novih divnih ljudi, imala puno javnih nastupa. Sve to me je sa jedne strane iscrpelo, ali i napunilo pozitivnom energijom kako bih nastavila sa projektima koji me očekuju u budućem periodu. Ove godine mi je u planu još jedna velika izložba u Beogradu, zatim u Kulturnom centru Srbije u Parizu. Dogovaramo i izložbu u Banskom dvoru u Banjaluci.

Pariz

GLAS: Živjeli ste u Parizu, koliko se tamo cijeni tradicija utkana u umjetnička djela?

ŽIVADINOVIĆ: Ručni rad se ceni u Francuskoj. Veliki broj ljudi se radije okreće tradicionalnim vrednostima i umetničkim zanatima. Francuzi poštuju ručni rad i unikatne predmete i spremni su da plate visoku cenu za nešto što je jedinstveno i samim tim vredno.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.