Milica Vučković, književnica i slikarka, za “Glas Srpske”: Najvažnije je raskrstiti s bajkama i životima na reklami

Kazala je to književnica i slikarka Milica Vučković za “Glas Srpske” govoreći o romanu “Smrtni ishod atletskih povreda”, koji je stekao veliku čitanost, ali i osvojio mnoštvo nagrada, među kojima i “Vitalovu” nagradu “Zlatni suncokret”, koja joj je nedavno uručena.

- Svako će čuti svoj simptom. Doduše, ćutanje o kojem je u romanu reč, najviše počiva na sramoti i na osudi zajednice. Na kanonima koji nikako da iščeznu - dodala je ona.

GLAS: Kroz ovo djelo prikazali ste ženu koja nema vremena ni novca da radi na sebi, nema vremena da čita kvalitetnu literaturu. Ona radi dva posla. Koliko smo svi mi žrtve vremena?

VUČKOVIĆ: To može biti izgovor za moju junakinju, ali ne i opravdanje. Kad se neko javi sa takvim komentarom, javi se moja prijateljica koja je psihoterapeut i kaže, postoje službe koje besplatno pružaju psihološku pomoć, ali i mladi terapeuti koji svoje usluge pružaju besplatno ili za simboličnu cifru. Problem je što ćemo pre da se obratimo “Guglu”, “Lajfkouču” i lošoj literaturi kakve je danas na pretek. Što ćemo mi žene pre otići u fitnes centar ili estetsku intervenciju, ne bi li smo se osećale bolje, umesto da razumemo zašto se osećamo loše, nedovoljno ili već kako. U tom smislu, jesmo svi žrtve vremena, jer se nema vremena da se ispuni ta očekivana slika sebe koju društvo nameće.

GLAS: Knjiga govori o poremećenim porodičnim, ali i o lošem partnerskom odnosu. Koliko je važno, za lični razvoj i izlaz iz takvih odnosa, da budemo iskreni prema sebi ?

VUČKOVIĆ: Izbegavam da govorim o takvim kategorijama jer zvuče suviše apstraktno, ali to ne znači da ovo što ste rekli nije sasvim tačno. Najvažnije je biti iskren prema sebi, raskrstiti sa svojim očekivanjima i mogućnostima, sa bajkama i životima na reklami, a pre svega sa patologijama koje svako od nas vuče. Za mene ne postoji savršeno roditeljstvo, svako će na kraju ispasti sakat, ovako ili onako, svako će naći opravdanje u ponašanju majke, odsustvu oca, ratu, siromaštvu, prevelikom bogatstvu, da mu to bude izgovor zašto nije postao čovekom. Verujem da svaki roditelj pruži koliko ume, a da je dalje na nama da porastemo u ljude. Bez toga, nema zdravih odnosa, ni partnerskih ni prijateljskih, nikakvih.

GLAS: Roman je ušao u uži izbor za NIN-ovu nagradu, za “Vitalovu” nagradu i druge. Kako posmatrate dodjelu nagrada književnicima? Koliko su važna priznanja?

VUČKOVIĆ: O tome sam govorila na dodeli “Vitalove” nagrade. Priznanja su važna, kao podrška i afirmacija rada, ali čini se da su danas autorima važnije negoli sam rad. To je loša strana te nezdrave trke koja se odvija na književnoj sceni. Nije mi stalo do nagrada, stalo mi je da čitam i da pišem. Nagradu sam primila jer mi je drago da se žiri odlučio da to priznanje dodeli nekom mladom autoru, odnosno autorki, kao što sam ja. Mladi ljudi u našoj zemlji teško dolaze na red od svih onih prečih koji čekaju na priznanja. U to ime, drago mi je da sam dobila nagradu, ali samo u smislu neke štafete koju ću predati dalje, drugim mladim autorima kojima je potreban podstrek.

GLAS: Ponekad nam se čini da se književnost vrti oko istih tema. Koje teme bi, po Vašem mišljenju, trebalo otvoriti u književnosti?

VUČKOVIĆ: Slažem se, ponajviše se vrti oko rata devedesetih, i ratova između naših, bratskih naroda na Balkanu. Od toga mi je muka. Tu svi žele da pokažu neku “pravu stranu”, da isteraju nešto načistac, a naravno, svak tu ipak zauzima svoju “pravu stranu”, i samo se taj narativ, decenijama već, besomučno reprodukuje. Ne vidim više nikakve beneficije toga. Dođe mi da pomislim da treba zabraniti da se o ratovima piše i da se profitira na tim temama. Treba pisati o međuljudskim odnosima, o čovekovoj psihi, o individualnim, a opet univerzalnim problemima čoveka, treba pisati o ljubavi.

GLAS: S obzirom na trenutne okolnosti u kojima živimo, možemo li u umjetnosti tražiti izlaz, je li ona ta koja može u čovjeku probuditi ono najbolje?

VUČKOVIĆ: Pročitala sam “s obzirom na trenutne oholosti...” Iskreno, uhvatili ste me u trenutku neke opšte depresije izazvane nerazumevanjem, licemernošću i ostrašćenošću ljudi, sklonima da uvek gledaju samo ono što im se govori, na televiziji ili u medijima, sklonima da uvek biraju strane, da uvek nekoga osude ili mrze, boreći se tako, zaboga, za mir u svetu. Čovek, očito, ništa ne može da nauči iz tuđeg iskustva, a izgleda sve manje i iz sopstvenog, ljudi su omađijani, frustrirani, ne znam šta može da ih spase. Možda ništa i ne treba da nas spase. Umetnost može da bude jedina odstupnica od sveopšteg ludila. Zato umetnost, umesto religija sa kojima nam nije pošlo za rukom, treba da propagira ljubav. Kroz umetnost, valjda, možemo da govorimo istim jezikom.

GLAS: Kako Vam izgleda kulturno-umjetnička scena u regionu? Ima li promjena u odnosu na ranije?

VUČKOVIĆ: Tematski, slabo, u domenu književnosti, ali nije da promena nema. Sve je više mladih autora i autorki, zainteresovanih za nešto drugo, za nešto dobro. Sve je više izdavačkih kuća i festivala koje posećujemo. To je najdragocenije, što se “scena” na taj način makar nekako ujedinjuje. Nadam se da će tako nastaviti da bude, i da će biti samo bolje. Tako je i na muzičkoj sceni, ne treba zaboraviti, izvođači svih zemalja regiona nastupaju u svim zemljama regiona, svuda imaju publiku. Likovna scena je tu relativno zanemarena, ali u kontekstu Vašeg prethodnog pitanja, umetnost definitivno jeste jedno od utočišta i izvora nade za bolje sutra.

GLAS: Pripremate li nešto novo?

VUČKOVIĆ: Nadam se da ću krajem ove godine stići da pripremim još jednu samostalnu izložbu, u međuvremenu čitam, pišem i crtam. Što se novog romana tiče, u ovoj godini ne planiram ništa, jedva čekam da me i ovaj aktuelni roman ostavi na miru.

Ženska borba

GLAS: Kako posmatrate organizacije koje se bore za ženska prava, da li su one istinski orijentisane da pomognu ili su tu radi lične koristi?

VUČKOVIĆ: Ženska borba ne sme da prestane, žene još uvek nisu ravnopravno tretirane i postoji bezbroj dobrih inicijativa i organizacija. Evo, recimo, u Srbiji je skoro osnovan pravni savet za borbu protiv akušerskog nasilja, koje je ogroman problem u zdravstvenom sistemu kod nas. Pa na tom tragu, jasno vam je da se feministička borba ne tiče samo borbe žena protiv muškaraca, u porodilištima rade uglavnom žene. Feministička borba je upravljena protiv bilo kakvog lošeg tretmana žena, predrasuda o ženama, pozicijama žena, njihovim odsustvom iz lektira ili naučnih zajednica, njihovim nižim platama na istim pozicijama. Naravno, kao i svuda i tu ima mnogo licemerja, lobotomije, jednoumlja i samopromocije, ima dosta i odmaganja ženama pogrešnom borbom i ideologijom. Ali, moramo se orijentisati na bolje stvari.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.